Блог посвећен драгим пријатељима, и онима које сам волео на неки начин свој. Најбоље што сам тада умео.
И ја бих волео друштво неке лепше од тебе, елегантније, да јој поклоним цвет, рецитујем руске песнике, но такве нема за мене. Почела је схватати. Пожелела је да каже нешто искрено, но он је већ одлазио, заувек. Можда су све речи потекле да би се изустила та једна једина, а да се не би схватила … Наставите читање И ја бих волео друштво неке лепше од тебе!
Као да сам годинама летео небом ношен ветром. Можда је желео да ми покаже нешто што нити сам умео да видим, нити разумем. Чекаш ли ме негде, чекаш ли да јесењи лист опет слети на твој шал. Бојиле су ме Сибирске хладне зиме, и неке брезе са којима сам разговарао о смислу. А причати са … Наставите читање Људи који плачу сами, без игде иког
Свако од нас црта свој свет. Без талента и Душе имаћеш само неко сивило и хаос на платну, и у животу. Убеђен си да ти живот дугује нешто, а не умеш…користиш погрешне боје. Онда би да уђеш у туђ свет јер тамо су боје и људи лепи, и све је прелепо. Но не умеш да … Наставите читање Туђ свет
Грунеш на врата сећања кад тамо закључано, са неких полица звоне звонца као да ме зову, рука крене па се врати, од некуда пада лишће јесење и све постаје златно жуто, нека врата се отварају сама, а нека не… пријатно је мекано под ногама, не желим да их газим да им душу не повредим…бежим одавде…немам … Наставите читање Колико је већ нема, предуго казах
Не поверовах својим очима када видех име на дисплеју телефона. Завртех главом у чуду, помислих да се јавим па одустах. Он звони упорно. Гледам и не верујем. Чудим се. Погладих лице слободном руком, скупих обрве, и усну загризох све збуњен. Јунак сам ја, неће мене позив једне лепе жене препасти тек тако. А требало је … Наставите читање Па да после не можеш без мене
Самоће и тишине Лета Господњег 2014. са женом која ми је умало постала судбина пожелесмо да завиримо у сваки кутак Петроварадинске тврђаве . Да пронађемо нешто наше тамо далеко . И нисми случајно дошли тамо верујем , као што верујем да случајеви не постоји а да им пре тога наше срце није одобрило да се … Наставите читање Постоје Људи малобројни, ретки… Да, наравно: брат, пријатељ, побратим, добри комшија, рођак, фамилија… Станимир Трифуновић
Први део приче коју ми је испричала мудра птица… За сове говоре да су најмудрије од најмудријих. О лепоти њиховој скоро нико и не говори. Зашто је мене изабрала да ми исприча причу не знам, нити ће ми бити јасно. Можда ће се покајати до краја, можда би јој лакше било да је мудро ћутала. … Наставите читање Оставићу ти мало туге, пар сузица да се умијеш и један осмех, неће ти требати више!
Горда нисам. Не умем ни да се хвалим. Само, само желим да поделим са вама… https://asinfo.info/%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83-%D1%81%D0%B0-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%83%D0%BD%Горда нисам. Не умем ни да се хвалим. Само, само желим...
Happy Anniversary with WordPress.com!You registered on WordPress.com 10 years ago.Thanks for flying with us. Keep up the good blogging. Ето десет година сам већ овде , код вас у госте . Не замерите ако нешто није било како треба . Можда би требао ово бити емотивнији текст , но ето ... хвала свима на посетама и коментарима … Наставите читање Happy Anniversary with WordPress.com!
По мало неспретно отварала је пакетић који сам јој пружио. Можда мало и дрхтавим рукама, можда ми се само учинило јер сам посматрао само руке од све њене лепоте. Ниси требао, проговори она напокон, некако утишињено, као ретко када, када разговара са неким. Гледала је у књигу дуго, онда у мене. Срећом па је неко … Наставите читање Пар речи о недостаку моје одважности…
Кратко беше ово јутарње радовање нашем Милосаву. Радећи трећу смену само је кревет видео пре очима. Трен пре него је утонуо у кошмарне снове женина рука га је продрмала. Без молбе у гласу, са журбом скоро вичући му је саопштила да од спавања нема ништа јер морају што пре болесну баку да воде код лекара. … Наставите читање Алко тест!
Задремао сам. Руке су ми се опустиле. Госпођа која је седела преко пута нас на време је прихватила таблет из моје руке да не тресне о патос. Осмехом сањивим сам јој захвалио. Радознало је погледала на екранчић, видевши да сам читао поезију Бранка Миљковића схватила је да преко пута ње седе њени земљаци. -Умало да … Наставите читање Једном давно делили смо купине са истог жбуна, можда нас то повезује.