Happy Anniversary with WordPress.com!

Happy Anniversary with WordPress.com!You registered on WordPress.com 10 years ago.Thanks for flying with us. Keep up the good blogging.

Ето десет година сам већ овде , код вас у госте . Не замерите ако нешто није било како треба . Можда би требао ово бити емотивнији текст , но ето … хвала свима на посетама и коментарима . Некада , не тако давно , за овај јубилеј у неком предузећу добио бих ручни сат на дар . Циција овај вордпрес 🙂

Морао сам да едитујем објаву због питања “ који свој текст највише волим ? „

Овај сасвим сигурно :

Записић мали , о једној старој и уморној птици !

Постоје Људи који су као камелеони , или птица Орао . Могу да постану шта год пожеле . Можда баш због тога нису желели ништа више, осим онога што већ носе са собом , онога што имају у Души .

Дух му је слободно летео по простору и временима разним, по висини и ширини, пун стеченог искуства успут. Пун љубави и разумевања. Само је трагао за врлинама у другима ,бесконачно у свима. А себе ,себе је већ познавао савршено. Господин који је познавао речи мисија, издвајање од свега, издизање изнад просечности а да то нико не примети. Када човек говори о нечему чистом , лепом и поетичном обично га други не разумеју , па ето сукоба који је нежељен и непријатан. Није имао потребе да копира друге , да краде од других . Истина је да такве људе није лако разумети о чему говоре . Неће ти веровати да ниси склон злу, сплеткарењу , лоповлуку ма које врсте , јер само такав свет познају . И то је преносио на људе око себе . Неки , ретки би поверовали , неки не да нису – него само нису желели .

Био је спортски пилот , падобранац . На сваки озбиљнији планински врх у окружењеу се попео . Нема те речице , како каже , ни бистрог потока који није прегазио босим ногама . И неговао је башту ту у једном селу у близини . Волео је босим ногама да хода земљом , волео је да гази бос по трави . Веровао је да ће пре цвркут птица или зујање пчела да спасу овакав свет . Много пре него ће то људи урадити . Политика га није занимала ,нити каква борба за влашћу над било ким .

Колико знам о њему имао је поштено зарађене две дипломе које је држао у фиоци радног столу кући, и никада никоме се тиме хвалио није . За разлику од директорке агенције која је имала једну, и то купљену . Власница агенције из ко зна којих разлога , можемо само да нагађамо, је инсистирала да Стари Орао има већу плату од директорке , барем за 30% . И то је педантно проверавала из месеца у месец . Директорка није знала да јој је елегантно препустио радно место које је њему било намењено одавно. Знала је добро шта је све радио и завршавао уместо ње. Ваљда свака фирма у свету има таквих двоје људи . Можда је зато и желела да му загорчава живот константно, праволинијски, вероватно за боље, за захвалност није знала . Но безуспешно . Пелцован је он давно , давно . Зло се на њега није примало.

Једнога дана довела је групу студената , па право – прво код њега у канцеларију .

– Одаберите колега једног ученик ,биће кода вас неко време . Требало би да га научите многим стварима,ако сте расположени наравно,јер се спремају за неко такмичење,па… Скинуо је наочаре , потражио мирно крпицу по столу и бришући стакло разгледао омладину . Одмух му је запао за око дечак са тужним очима боје лешника,дрског погледа,немиран .

– Ја бих за сарадника, а не за ученика одабрао овага, ако се остали не љуте наравно . Да су то само тек ученици не би догурали довде,и осмехнуо се лукаво . Неки су по граду говорили да је чудак наш Стари Орао, тако да је осталима лакнуло .

– Па јесте ли сигурни колега,пришла је близу да деца не чују разговор, мада то њих није ни интересовало . Познајем му мајку јер живе близу мене . А и ви је познајете добро сигурна сам , има гомилу проблема са њим . Ретко се дешавало ,скоро никада , да пропусти нешто битно што му је речено,ево управо се то десило . Погледао је мирно у дечака и само климнуио главом , што је значило – сигуран сам .

– Мајка има можда, ја нећу имати . Биће он најбољи, не брини …

Када су остали изашли дечак је остао да стоји чекајући да му се каже шта да ради …није ово прва оваква установа где су боравили .

– Седи,шта стојиш,покушао је да му глас буде пријатан да не препадне дечака . Иза дечака,који се заборавих да поменем зове Стефан су биле четири кожне фотеље , какве и приличе овом месту . Ако ти се више допада овде где ја седим слободно реци . Рачунар ти је на располагању, цела библиотека . Е да та библиотека , пар речи о њој. Орман је био препун . Књиге су биле разбацане свуда где је било места, чак и на поду . Срце дечака се полако смиривало .

– Хоћеш сок,кафу,чај да ти наручим…слободно реци . Или хоћеш прво да одемо нешто да доручкујемо . Мени је већ време .

– Ја не бих, извините .

– Их,нећеш . Ајде , ајде и додао погледавши дечака , молим те ,овде је такав обичај .

Дечаку нико никада није рекао молим те , а ево сада . И осетио се другачије , био је окружене неком чудном снагом или енергијом овде .

Ништа лично га није питао , а дечак није говорио . Осећала се туга којом је био заогрнут , и била му је терет.

Водим те на моје омиљено место, није нешто кул , али је пица одлична веруј ми . Дечак није имао пара, и није хтео то да каже.

– Ја нећу, хвала . Погледао га је Стари Орао скоро па молећиво.

– Ликили злато, две пице да ми понесмо молим те. Посматао га је дечак како ноншаланто разговара са овом тетом,као да су…

– Волим да седим поред реке и ћутимо и ја и река, тако се искрадем повремено са посла . И буде ми лакши дан . Кренуше путем кроз парк до градског кеја .

Није учио Стефана првих дана ништа од онога што је требало , само полако га је припитомљавао. Испитивао га је кришом колико дечак зна , и био је презадовољан . Видео је да је то знање некако хладно упаковано , да малишан неће имати од тога много користи . Стефанов друг из гупе Марко је имао проблема са својим учитељем, иако му је мама радила овде са њима и сви је познавали као вредну и добру жену . Када је испричао Марету о свом старцу , овај се брже боље одлучио да пређе код њих у групу. Сада су то већ била три весела господина . Нико их није дирао , нико их није ометао . Почели су да га запиткују , превртали по књигама , промена код деце је била очигледна и врло пријатна чак и за њих .

– И како напредујете на крају прве недеље њиховог боравка овде дошла је директорка .

– Како никако , када већ питаш . Дечаци су се видно растужили . У тим шашавим чупавим главама се вртело свашта . Веровали су да су га разочарали…а били су сигурни да их много воли .

– Ееее,па рекла сам ти,није више персирала . Рекла сам ти,а ти хоћеш обојицу. Само си их упропастио ,а такмичење им се ближи . Само је тужно слегао раменима . У очима дечака са очима боје лешника се опасно замаглило, чак врло озбиљно озбиљно ,само што нису кренуле кише по тепиху .

– И у чему је проблем,хммхм ?

– Проблем је врло озбиљан колегинице,озбиљан,скоро па нерешив . Додуше има их неколико . Директорка је пресрећна ликовала . Направио је лукаво драмску паузу па започео …

– Први је неопростив, погледао их је а они су скривали поглед,не воле бурек са печуркама, е ту су ме у срце уболи. Друго много пију газиране сокове и једу поховану пилетину без помфрита и салате, скандал…и купио их је за сва времена са пар речи…до краја света. Дечаци су се лукаво смешили , пресрећни што их изгледа воли. А нису знали …

Када је изашла само је Стари Орао рекао,извините господо ,морао сам .

– Нека си . Загрлили би га но …

И посташе чудна дружина,нераздвојна . И тако су им дани лепо пролазили .

Марко је играо фудбал за један локалани тим . И ишли су да га гледају једне недеље . Публика је била нешто нервозна , псовали су, драли се викали . Марко је добио лопту на десном крилу близу заставице, зајапурен у лицу од беса непознатог кренуо је бек на њега. Маре је дохватио лопту петом иза себе,левом ногом ју је подигао високо преко себе. Бек је клизнуо испод њега, но дечко је већ кренуо неометано према голману . Тада је неко из публике викнуо „ поломи му обе ноге Јовице, маме му га … „ Ретко се која утакмица завршавала овде без туче . Ломиле се тарабе, вадили кочеви из башта , и онда би кренуло масовно .

Стари орао је полако скинуо левис јакну не марећи за себе, и окачио је на стуб којим је било ограђено игралиште . Ухватио човека за јакну подигао га високо изнад земље , и онда је тек видео да је то неки стари чикица . Дечица у зеленим дресовима су их већ окружила са спремљеним песницама . Био је спреман да се потуче са целим селом због њих,па нећеш моћи сам Стари Орле . Ако треба да изгинемо овде, сви ћемо .

– Коме да поломи ногу битанго ? Овом детету ? Хоћеш ја тебе да поломим и да те спакујем у кутију шибица , то хоћеш …

Полако и пажљиво је прилазио човек у ловачком шеширу у који је било заденуто перце сојке птице . Био је само огрнут неким капутом и полако је говорио да смири ситуацију .

– Нека пусти га,он на сваку утакмицу полуди . Не замери молим те . А то је рекао јер је познавао Старог Орла од раније , и то прилично добро. Постао је херој,за два броја већа него сви дечачки хероји из стрипова и филмова за своја два детета . Е сада то да вам причам о деци…није се женио никада . Једном давно и он је волео . Једном давно девојка није хтела да роди бебу…уплашила се своје младости .

Дечак који их је одабрао за родитеље вероватно је одустао са чекањем ,па је изабрао новог тату и маму . Тачно годину дана од тренутка када је Весна изашла из болнице без бебе ,родио се Стефан . У овом садашњем времену нико то не би повезао .

– Имам осећај Орле да те познајем однекуда, много пре овог времена . Ко ће то знати, наука још није објаснила зашто се неки људи срећу а живе далеко . А други можда и у истом улазу у згради не сретну се никада . Умео је да их изненади питањима .

Једном,не чуди ме то уопште да је Стефан рекао „да могу да бирам оца,изабрао бих тебе.“ Први пут је Старог Орла видео са тугом у очима.

– У Русији причају о орлу . Има једна прича о томе како су некада родитељи слободно остављали животињама да пазе на младунче човека. И младунче би мирно спавало наслоњено на неког медведа или вучицу и никад се ништа није десило малом човеку . Орао би долетео до малог младунчета ухватио га канџама нежно и подигао високо,највише да му покаже свет . И такво дете би остало посебно , јер му је истина о свету показана на време . Зато ћу ја тебе од сада звати Стари Орао .

– Где си то прочитао ?

– У једној од ваших књига мудри старче , то си ти мени урадио , подигао ме изнад плавог неба .

– У којој књизи, нешто није могао да се сети тога . Стефа је зажмурио правећи се да напорно размишља . Склопљених очију је говорио .

– Трећи ред одоздо , са леве стране… Орао је већ устао…

– Један,два..осамнаета књига,привукао ме је један папирић унутра остављен…

– Сетио сам се, да да…

– Значи мувао си по књигама, рече са осмехом . Знао је да дечак чита само оно што му је неопходно за школу . Само рече „јесам“

Стари Орао се срећно кришом осмехивао у себи .

Један дечак из групе је пожелео да им се придружи,на крају другог дана је рекао :

– Никада ви мене нећете волети као њих двојицу,и вратио се своме учитељу . Толико о томе .

Често су у друштву причали о том човеку . Срели су се у маркету Марко са својом цурицом и Стефан ,и тада се тек досетили .

– Орле имаш ли роштиљ кући , имали су идеју .

– Имам неки , ваљда . Чек да га нађем . Шта ће вам ?

– Само ти потпали ватрицу и не брини . Него ,како да те нађемо по том селу , а да не носимо пасоше са собом,ко зна где ћемо стићи ?

– Код прве чесме на коју наиђете скренете лево , па онда до следеће . Заобиђите је са леве стране онда изађите напољу и зовите ме , ако вас чујем сићи ћу ,а ако не ево боцнуо сам се на гугловој мапи па вам неће бити тешко . Маретова девојка их је одвезла,морала је брзо назад на жалост,а хтела је да упозна господина о коме толико слуша .

– Еј,па ти имаш башту , види види младога лукца !!!

Да ти помогнемо , па да радимо нешто конкретно са овим буковачама…окретали су малецке главице црвеног лука у рукама не знајући шта са њима…пустио их је само их је крајичком ока посматао радознало .

И решише су проблем, наравно врло брзо.

– Ако га посадимо наопачке, хоће ли нићи у Индонезији или на Куби ,а а?

– У Сахари,неће сигурно хаха… од свега су правили игру ,па и од овога.

На ред је стигао парадајз . Требали су да се побију кочиће поред струкова. А где ћемо ово…па у земљу ваљда,ако успете другачије јавите ми…знали су да их само тера да размишљају…отишао је Маре до реке у близини и ишчупао поред обале биљку са жутим цветићима , загледао ју ју , проматрао , окретао у рукама и нашао решење…да не повреде корен прадајза мора да се мало даље кочић стави…е а сада са које стране…у тој науци притекао им је благи пролећни ветар у помоћ…струк парадајза се заљуљао… али брзо је престао. Дувај Маре дувај,..јаче јаче то, и укапирали су наравно са које стране од ветра треба да се привеже…онда се досетио отишао по биљку коју је мало пре ишчупао и вратио је у земљу .

– Где си то научио , био је радознао Стари Орао ?

– Код бакице, рече тужно дечак . Не треба биљку убити тек тако ,има и она душу .

– Зашто си се растужио , извини ако сам питао нешто погрешно .

– Ма не,до мене је . Моји су у свађи са баком,нисам је видео неколико година ,а воли ме више него своју децу ,као свака бакица .

– А где ти је бака , где живи , јел далеко ? Стефан је прљавом руком од земље обрисао ознојено чело,што их је све натерало на смех и поред болне теме .

– Ту у селу преко брда, можда је онај димчић што се види из њеног димњака .

– Идемо код баке .

– Како бре само тако идемо ?

– Па идемо сви да упознамо баку, ајде …хајде хајд …

Поседали су на крила трактора,један са једне а други са друге стране и кренуше полако док је владимирец прпорио празним путем….сневао је путем о баки,сећао се сваког њеног загрљаја…сада ће да је види захваљујући овом човеку .

Када је протресао главу трактор је стајао по средини пољског пута,ова двојица су ћутећи гледала лепоту пред њима . Ливада расцветана препуна белих рада и маслачка, и неких плавих и жутих цветића којима није знао име.

Гледали су га…очекивали су нешто од њега,знао је…и досетио се . Скочио је са трактора, а Стефа за њим…скакали су лудирали се и кренуше даље са букетом пољског цвећа за баку…

Бакица је седела са комшиком на клупи пред оградом од већ натрулих тарабица . Није баш добро видела ко јој долази у сусрет . Паркирали су тракторче и поискакали одмах иза мостића , да не сметају никоме . Предиван је био тај трен њеног препознавања , ко то стоји пред њом . Онако тужан,скоро расплакан , због грешке својих родитеља .

– Ију Радо ,ово је бре моје дете . Марко сине , бакала је устајала полако са клупе, њене сузе су се разлевале по лицу испод мараме . Миловала га је по лицу ,по коси , љубила … чиме бака да те угости кад нема чиме сине мој…

– Нека бакице , нека,само сам дошао да те видим ,као си …

-Рада се већ враћала из своје куће носећи нешто умотано у чисто белу и миришљаву крпу .

– На ово селе , остало ми ако неко дође … овако … а ни мојих нема одавно . А ти часком спреми качамак, ако ћеш да ти помогнем, оћу ја.

– Ајде уђите унутра,шта стојите … сада се тек види да је и Стефан једно ретко емотивно дете , плакао је уместо Марка .

И тако тета Рада насече ону суву вешаљку , уместо уплакане бакице стави шерпу на шпорет и качамак би брзо готов .

Онда је Стари Орао проговорио,када већ нико неће .

– Марко вам је дивно дете тето , њих двојица су нам најбољи у земљи , уче школу да им нико није раван .

– Моје дете .

– И ово друго дете , исти су . Зато смо и дошли код вас .

– Бакице идемо на неко такмичење за пар дана , велико такмичење , цео свет ће бити тамо . Само нам пожели срећу…а ја ћу се опет вратити ,само сам хтео да те загрлим пред пут .

– Бака ће да опет запали кандило пред Иконом и молићу се да победите . Толико бака може .

Када се весела дружина пре него је скренула код мостића окренула још једном , бакица је уплакана махала за њима . Можда је ово био најсрећнији дан у њеном животу , тешко је знати . Опет има разлога да пије редовно свакога дана таблетице за висок притисак и срце , хоће жива да сачека своје дете када се врати , а вратиће се срећан – знала је . Није само осећала , бака је знала нешто што други не знају . Када те неко твој испрати са благословом мораш успети , и тачка .

Када су се вратили већ је било време да распале тај роштиљ…Деца су угледала прави правцати бунар,са металном кофом и вретеном које штрипи и радости није било краја.

– Јел хладна ? Жива вода , здрава вода . И почело је прскање без најаве и упозорења . Стазом преко воћњака, пазећи где гази кроз већ велику траву Софија, комшика малецка носила је тањир топлих пројица на поклон комшији, и филовану обланду приде . Није знала да ће једног дечака одмах заволети први пут у животу . А већ је имала двадесет . Када га је угледала са оном дугом косицом боје кестена и очима боје лешнике није могла да не пожели једино природно , и заволела га је . И за дивно чудо, одмах је то знала.

– Тата и мама вас зову на ручак и да вас мало виде . Нисмо знали да нисте сами .

– Наравно,овако ћемо . Ти Стефо пођи са њом . Нешто јој таблет не ради, а ја искрено све заборавим да дођем . А ја и Маре долазимо за пола сата , важи . Није она била нешто посебно лепа ,као градске лепотице . Стефану се много допала због те њене чистоте у погледу . Софи је имала и неодољиву рупицу на левом образу . Можда је судбина тако хтела да Стефан упозна Софију и са осмехом оде на то такмичење . Када су остали сами Орао погледа Марета :

– Маре хоћеш да одеш до правнице молим те по неки сок кафу и кутију колача . Срамота да одемо празних руку . Ево ти тракторче па полако .

Марка већ дуго нема ,баш је помислио да га зове када је чуо звук тракторчета . Погледом га је само питао шта се десило .

– Ма ћути ,један човек седи испред продавнице . Чудан човек,чудног погледа. Зарастао у неку браду и косурину . Шест броја већи сако и панталоне. Ко зна колико је пута поврнуо ногавице да може да хода !!!

– Није те ваљда дирао .

– Ма не, питао ме само одакле си ти дете, не познајем те ? Ајд часто једно пиво . Не знам шта ми би да му кажем „ајд части ти мене,ја сам дете не радим ,одакле мени паре. И знаш шта је урадио . Каже „ Оћу, ал‘ мораш да ме слушаш шта ћу ти испричати , можеш и да тапшеш слободно . Можда зарадим тако још неко пиво . Шта ми би да пристанем .

– Иииии причај , причај .

– И ништа донесе човек литар боровнице,каже здраво је то . Преврну једну празну гајбу од пива,па још једну преко ње ,попе се горе и поче да прича…ја не знам шта ме снађе .

– Причај,ми…

– Шта да ти причам,поглед ме је његов плашио,како је почео да прича и да ме тера да му тапшем постајао је некако шашав,скоро луд . Причао је како нисмо никакви људи више,и како ће опет доћи крокодили да нас поједу. Какви бре крокодили .

– Тај човек , његови су некада били пра кућа,најбогатија у следећем селу иза села твоје баке. Шта се десило па је он отишао … мало у страну нико не зна .

-Постоји ли проклетство,никада нисмо о томе причали . Не знам јесам ли ја био луђи што га слушам или он што прича !

– Кажу да се запис у молекули днк преноси у шеснаест генерација, можда и више. Била су времена ратова,свашта се радило . Можда је неки предак био лош и зао ,нечовек … ко ће то знати .

– Али пази крокодили , најежио сам се док сам га слушао . Бегај тамо …

– Зар не знаш за крокодила џигерана ?

– Ајд сада ме и ти зезај мало …

– Узми телефон па потражи . Неповерљив дечак је први пут сазнао за ово , питање остаје како је човек који је нервозно млатарао рукама и скоро викао знао за крокодила у музеју .

Не знам ни ја . Можда је некада био паметан .

Није хтео да буде један од многих који само причају празне приче,сваки његов поглед је имао значење посебно,а тек речи… ко је желео да га слуша . Остало му је још само да их научи да се ничега не боје . Да говоре „ знам,могу,верујем …“ и да победе тамо далеко ,друго више ништа није умео да им пренесе . Можда им је само то и требало да неко верује , да неко зна да могу , да осете љубав. Када су се вратили назад на факултет промена на деци је била свима приметна . Одједном сви су се растрчали да нађу паре за пут,и успели су .

Е одлично,сада смо већ троје који ће се молити за ову децу у далеком Санкт Петербрургу помислио је и отишао мирно у снове . Стари Орао је устао у 5 следећег јутра . Софија је једва чекала да види светло и дотрчала . Није могла сама да чека да се јаве момци из Русије . Због временске разлике рачунали су да неће дуго чекати . Малецка је кувала кафе за њих двоје , а старац је донео грану багрема , налио воду у стаклени бокал , и све је замирисало .

Стигла им је порука истовремено на телеграму . Стари Орао није имао потребе ни да погледа поруку знао је шта пише , а Софија је већ поскакивала од срећице . Деца су замолила једног од камермана да пошаље пар фотографија телефоном барем, што пре може и само му ставише број телефона и кратак текст на папирићу .

– Увек си говорио да сам посебно дете , ево то дете ти доноси медаљу златну..да имаш чисто да се похвалиш некој занимљивој тети ако је икада упознаш . Отворио је фиоку на столу наш старац,чепркао мало,и извадио нешто , нешто што је бљеснуло на јутарњем мајском Сунцу…чуо се звук камере на телефону и слика је полетела према тој дивној деци .

– Имам ја своју , чувајте ви те ваше,требаћете и ви некоме да се хвалите .

Само су се погледали…матори лисац није хтео да нам каже…ето такав је био стари орао.

Наравно да ни једна телевизија није ни реч објавила,нису ни знали сигурно . Нити једне једине новине .

Позвао је Маретову баку одмах : рекао ми је Маре да вам јавим да је победио због оне ваше вешаљке и проје . То му је каже дало снагу , а ваш загрљај му је разбистрио и срце и главу .

Е сада можемо мало да предахнемо . Свако својим путем полако су заборављали на њега . Ево већ година трећа по реду .

На једном пословном ручку директорка је упознала супруга њихове колегинице . У шали му је казала неистину . Има један човек … толико је лажи напричала да је човек љутито отрчао у агенцију . Љутито лутао по ходницима, када је видео име на плочици бесно је отворио врата ногом .

– А ти си дакле тај . Стари Орао га је мирно посматрао. Ни када је видео револвер у рукама непознатог човека није се уплашио . Ни када га је први,па други метак ударио у груди , само је пао са столице ни реч није рекао , нити је човека са мржњом погледао . Брзо су се узмували људи по ходницима чувши пуцње . Весна , супруга човека који је уплашено и збуњено гледао час у крваве груди човека ,час у своју руку са револвером , је утрчала унутра . Видевши га да лежи подигла му је главу на своје крило и успаничено миловала по образу . Отворио је очи на трен. Видевши је осмехуо се .

– Морам да идем…па је направио паузу…чекају ме. Већ је тешко разумевала речи .

– Ко те чека, где те чека…није веровала да ће отићи заувек .

Орао је склопио своја крила и своје тужне очи .

– Моји ,сви…. Моји… су тамо … онда се опет ућутао . Гомила људи се гурала да уђе , можда није касно . Видело се да се душа полако одваја .

– Склопи ми очи молим те …све теже је говорио…не могу да одем док те ….ух , гледам . Молим те . Није издржала, почела је да брише своје сузе .

Почела је да га тресе , да га дрма не би ли се вратио . Хтела је нешто да га пита. Имао је снаге толико да је само још кратко погледа , те усне,те очи …

– Има ли га негде наш Никола, чека ли те и он тамо,има ли га наш малецки дечак . Онда је спустила своју главу на његову . Љубила га је као …најсвога, склопљених очију је само одмахнуо главом на кратко , није више имао снаге ни да јој стегне прсте . Схватила је то као НЕ . И изгубила га је .

Стефан се играо на старој черги ,распросртетој на трави, које су се чувале некада девојкама у мираз , са својим близнакињама . Мирисао је свуда около багремов цет баш као оних дана . Неке шарене птице су се сладиле ђурђевкама . Постајао је нешто нервозан , а онда на небу горе високо, док се један бели облак склањао да му не скрива поглед , видео огромну птицу . Загледао се у њу , скоро да је могао да чује како срце велике птице куца . Одједном је погледао очима птице на свет испод себе . То кратко трајаше,тен најмањи можда , но довољно . Птица је мирно стајала у ваздуху , онда му се учинило да му је махнула левим крилом и изгубила се у висине.

Отрчао је до телефона који је упорно звонио .

– Стефо Маре овде,јеси ли чуо шта се десило .

– Не,нисам.

– Мајка ме је управо звала , уосталом испричаће ти твоја мама .

Стефан је полако схватао .

– Видео сам га брате,видео сам га малопре,махнуо ми је …одлетео је . И почео да плаче …

Записић , још пар речи о старој птици …

Или “ Не говори људима превише , осим онога што они желе да знају, људи имају границе своје радозналости… „

Прошло је тек неколико дана од како нема нашега Орла . На сахрану нити Стефан , нити Марко нису ишли . Из једноставног разлога што знају да човек не умире . Само оде на трен да се види са својим Творцем , предахне мало па се врати назад , смрт тела није никакав крај . Душу ионако нико не може додирнути , камоли јој нешто ружно урадити . Оде своме Творцу да се сретну , поздраве , и да види како ће даље . Ако мисли да још има посла на земљи Душа се враћа . И уместо да потоне у њиховим срцима, постао је оно непотопљиво дрво које се отима бујици и за које се сви остали хватају када нам затреба .

Библиотека кући му се умногоме разликовала од оне на послу . Не више од стотинак књига,рекао бих врло пажљиво прикупљених . Постоји видљив , а постоји и невидњив , реткима наслутљив свет . Е тај мене занима , у видљивом су сву лепоту порушили . Бескрајно још има да се учи,а ремена је све мање . Само ми је жеља да ми дозволе малецко време мира и тишине , да завршим започето . Знање ти је неопходно ако хоћеш да поправиш свој живот . И спознаја да Бог постоји . Када то сазнаш , моћи ћеш да ходаш правим путем,а још важније у правом смеру , јер шта ти вреди ако се крећеш уназад или стално осврћеш… Када знаш ко те је створио и чему се нада од тебе ,биће ти лакше ,толико знам . Између нас и бољег у нама постоји мост или зид , неко је тако некако рекао …избор је само наш , ничији . Постоји лако сазнајно и постоји не баш лако сазнајно , ту је штос . Ти си Божије створење и једино што треба је да не престајеш да учиш . Можда ћеш се сада чудити овим речима , можеш учити од свакога кога сретнеш , па чак и од пчела,птица,маслачка,траве зелене или осушене , реке ,ветра … тако је говорио .

Свет је такав какав јесте , твоје је да га не учиниш да буде такав какав јесте, него твој , да буде то свет твој . Има једна књига , група од петнаестак људи се заглавила у своме сну . У томе сну је свако требао да се сети свога посебног дара , и нико то наравно није желео . Прогањале су их своје немани , оне које држе у срцу … Нико није знао излаз , ни да постоји начин икакав за бег , за спас … Онда се један досетио . Затворио је очи и осмислио мост преко провалије , а тамо иза прелеп дом са великом цветном баштом . Нико му није поверовао – зар си сумњао , он се мало премишљао па кренуо . Само је једна девојка кренула за њим и спасили су се ,остали су остали да воде битке које су им биле драже … тако ћеш можда и ти… Све ћеш морати сам кроз живот , наићићеш повремено на помоћ , на одмену нећеш . Зато не љути се на родитеље , они су баш такви какве ти требају …

Ако каниш некада отићи одавде размисли , част је изабрати ово време овај народ ову земљу , част је сине веруј ми . Човек добија тек када помисли да губи све…

Непрестано је Стефа водио разговор у срцу са човеком кога је заволео . Научио га је да размишља у сликама . Када је једном проговорио како не разуме своје близнакиње , ни мањег времена између њиховог рођења нити веће разлике у карактеру . Стари Орао га је кратко посматрао , онда узео оловку , отворио свеску и нацртао нешто . Окренуо је цртеж према нашем Стефи :

– Шта видиш овде ? Близнакиње су биле мартовска деца , у знаку риба . Посматрао је и ћутао , гледао и ћутао . Онда је узео графитну оловку и заокружио прво једну па другу .

– Зашто су овако нацртане ? Орао је ћутао још трен па проговорио :

– То је природа Риба , мало на једну ,мало на другу страну . Мало ка световном , па мало ка духовном свету . Ако смо научили већ да бирамо родитеље , мислиш ли да су случајно одабрале баш тебе . И то две . Не лупај главу залуд ,него размишљај . На жалост није имао времена да заврши своју мисију .

Једна од близнакиња , Звездана је више трчкарала око маме и њених родитеља . Месила је колаче са мамом, мазила се , и била је више ћутљива . Тешко се допирало до ње . Вилена , друга близнакиња ,је певушила ,играла се ,летела около као права вила .

Када је тата узео тример да покоси траву по воћњаку , пркосно би стала испред двадесетак белих рада и пар струка камилице , подбочила се рукама и само рекла на свом језику трогодишње цурице :

– Неће можеш , не дам … пажљиво је мотрила на тату окицама боје лешника . Одједном је поскочила,пљеснула рукицама весело и узвикнула све гледајући у комшијско двориште :

– Стигла нам је тета Ема . Тата је угасио љуту машину , обрисао траву са себе , погледао лево – десно између грана дрвећа,и никога није видео . Их,цокнула је уснама као љутито :

– Зашто ли си тојико вејик , хајд носи ме татице . Тата је имао тек толико времена на клекне на траву и већ му је поскакивала весело на рамену . Показала маленим прстићем .

– Пјаво . И почела веслу песмицу , док ју је тата чврсто држао за ногице .

Једном један зека маји,
тлцао је бос по тјави,

онда му се дете јави,

дођи мени зеко маји,

да те јубим ја по гјави…

јеха јеха јехахаха…

Млатарала је малецким рукицама као диригент симфонијског оркестра састављеног од ветра , пчела и баргемовог цвета који је плесао уместо балерина у белом .

Тата никада нигде није чуо ову песмицу , немогуће да ју је дете измислило . Није стигао да научи од Орла да су Рибе сирене,а сирене најбоље умеју да певају , заводе морнаре ,док не полупају своје бродиће о хриди и онда се склањале у своје дубине . И да је врло могуће да је дете песмицу само измислило , без ичије магијске помоћи .

– Пусти ме тата . Млада жена ,по годинама мало старија од Стефана је седела на клупици за столом поред бунара . Разгледала је около себе радознало , поглед јој је летео на све стране . Поред ње две велике торбе , као да је дошла у госте . Да ли је чула лепет крила мале виле или њене босе ногице по трави , тек окренула је поглед ка њима , а девојчица је стајала пред њом са рукама прекрштеним иза леђа . Иза ње је стајао мушкарац који ју је љубопитљиво посматрао . Безброј питања сакривених је било у том погледу .

– Здјаво тета Емо ,пруживши малецку рукицу ,као неком свом који се управо вратио са далека пута , да се рукује са тетом .Тета Емилија ју је чудно погледала , но пружила је руку са осмехом . И стварно је био леп и искрен поглед те непознате жене . Онда се окренула према Стефану , док јој се мала вила већ пентрала у крило . Емилија се борила са речима и са девојчицом која ју је испитивала својим прстићима .

– Ја се извињавам ако сам нешто пореметила . Ово би требало да буде кућа мога ујака , ако сам се лепо снашла по сесоким сокацима . Стефан је слегао раменима очекујући да жена настави причу . Вилена је ослушкивала како куцка сат на тетиној руци , што ју је увесељавало . Сат је куцкао тако живо ,како срце .

Сумњам да је ујак то икада поменуо да има сестру . Мама и ујак су се завадили због неких пара и имовине . Ујак јој је дао све , и што јој је припадало и оно што није . Оставио је себи само кућу и двориште . Мој тата је желео и то да присвоји , и добио је . Деда Боривоје се само намрштио и дао ујаку ову кућу и двориште да се не потуца около , да и ону малу башту доле . Мом тати је све било мало . Све је продао будзашто . Због проблема са срцем који су га брзо снашли уградили су му бајпас тако да је све паре што је отео дао лекарима .Тако то ваљда иде , тако су ми причали . Од тада верујем у невидљиве догађаје… Била сам овде са пет година последњи пут . Као у сну се сећам неког црвеног цвећа са крупним главицама ,оволиким и показала је руком…

– То сигурно мислите на божур , сакрио се иза лозе па се не види .

– Вукли су ме снови овде, стално . Дуго нисам ни знала да имам ујака , на жалост . То се не може више исправити . А ви сте ,опростите на радозналости ?

– Ја сам , па је ућутао … ја сам… ма Он , он је мени био све . Све што сам изгубио у детињству , он ми је вратио . Тешко је то објаснити …

У том трену је чуо мамин аутомобил како иде сокаком ,и како се зауставља пред капијом . Мала Вилена је волела бакицу Весницу чудном љубављу . Бака је изгледала као да крије неку тајну , што ћеш од рибе , посебно овако малецке ,тешко сакрити .

Прво су се изгрлиле,па изљубиле,па иштипкале…па је онда отворила бакину торбу да испита има ли нешто шарено за њене окице … па се вратила тета Еми.

– Опа,видим да сте се већ упознале, радосна сам због тога . Клекнула је близу унукице и пољубила носић . Ема душо , како си путовала ? Јеси ли уморна ?

– Ма без бриге , ово дете ми је вратило снагу . Онда се Весна окренула ка сину , на кога нико није обраћао пажњу .

– Можда се сине чудиш одакле се нас две познајемо ,јел да ?

– Тета Весна је јавила мојој мами да је ујак страдао . Њих две се познају , како мама каже , од малена . Полако ,показала је мама Весна руком . Волела бих да уђемо унутра , да не сојим овде , па да испричамо полако …

– Могу ли да уђем унутра , питала је мама свога сина . А ја бих волела да преспавам у ујаковој кући ако није проблем ,рече Емилија …

Мала вила је знала где је кључ ,пре тате је стигла до њега , но била је малецка да дохвати браву .

– На ти бакице , откјуцај . И прва је улетела скочивши на велики старински удобан кревет . Стефан је носио две Емилијине торбе ,спустио их је на сто , а мама је …

Мама је стајала непомично на улазу тек корак закорачивши унутра , стајала је склопљених очију . Можда је трагала за неким мирисом давно заборављеним , за неком сликом коју је изгубила неповратно . Унукица ју је чудно посматала мудрих очићима којима ништа неће промаћи . Весна је пришла прозору, размакла оне старинске коцкасте завесе, и широм га отворила пуштајући мирисе маја да уђу унутра . Испред прозора је још увек стајао велики гломазан сто … рекох ли ја то још увек !!! У левом углу стола лампа , неколико књига које Стари Орао није овако уредно поређао сигурно , неколико оловки и стара писаћа машина у коју је био уметнут папир још увек . Неко ко је пажљиво водио бригу о овој кући и сређивао , папир није дирао . Пошла је руком да га подигне и прочита , али се предомислила . Нико је није ометао . Села је Весна у удобну кожну фотељу , завртела се благо лево -десно . Онда је уздахнула јако , примирала се нестварно и устала полако придржавајући се за наслон фотеље . Као да је осећала слабост ….

Стефану се учинило да мама добро познаје ову кућу , што ће мама и потврдити убрзо . Прелазила је руком преко ствари у кући као да милује некога .

Пришла је креденцу , какви се данас ретко чувају . Отворила вратанца са десне стране . Повадила неколико тегли окренутих наопачке јер су биле празне . Онда је отворила фиоку ,претурала на кратко и извадила ножић са ошрим врхом . Чуло се да нешто грбуцка унутра , затим је пружила руку ,склопила очи ,осмехнула се и извадила руку још увек не отварајући је . За столом су седели Емилија и Стефан . Весна је села између њих двоје . Ставила длан на сто и тек онда га је отворила . Мала моравска шкољкица се појавила у руци .

Аха , помисли је мала вила . Притрчала је баки и узела шкољкицу . Сигурно је овде дуго стајала , јер су боје скоро нестале . Дете је вероватно стегнуло јаче него што треба и шкољка се поломила на малене комадиће . Нешто је бљеснуло и игубило се брзо . Мала Вилена је поскочила на време да се у њеном длану затекне прстенчић . Златан са плавим каменчићем . Аха , то је бакина тајна,аха ….осмехивала се цурица .

– Пистенцић показавши свој малецки длан . И Стефан и Емилија су гледали збуњено . Одакле ово ? Вилена га је ставила себи на прст но био је превелик .

– Веик , тужно рече предавши га бакици . А бакица …

– Мама причај ,одакле ово ,одакле ти знаш за ово ? Онда се досетио шта му је Марко казао , да ће му мама све објаснити ….

Мама је била на трен да заплаче . Ћутала , борила се са очима , са прошлошћу …

– Волела сам га . Бог зна да јесам и колико . Није знала да је у те две речи било више љубави и нежности него што је икада осетила у свом животу . Време је сине … да чујеш , да знаш … знао си причу… Стефан је почео да се прибојава онога што је следило . Знао си причу Старог Орла … та девојка сам била ја сине . Овај прстенчић је купљен за мене , када је све прошло дао ми га је на дан када је требао да буде рођендан тог малог детета . Нисам смела да га узмем ,јер би ме подсећао … полако се љуљала на столици и сузе су јој кренуле саме … твој тата је знао и увек га је мрзео…

– Зашто ми мама ниси рекла ?

– А шта да ти кажем . Нисам знала да ћете се икада срести , и сретосте се . Моја казна . Он никад никога није ништа запиткивао , ти ниси причао , надала сам се да ће све лепо завршити … није знао чији си … дао ти је све што има , и теби и Марку …

– Бакице ајд па пачемо заједно , немој моја бакице …

Да су којим случајем изашли напољу , било ко од њих , видели би велику птицу шареног перја , кричао је и плакао . Није то више био Орао , то је била птица Феникс , која се спремала да проба још једном , мада није морала , да воли опет некога на Земљи . Можда ће болети опет , можда неће … јер све што радиш захвали небу , захвали природи и не брини јер ће и земљи бити лакше …

Записић мали о баки и ролату од шљива.

Данас сам потонула до дна причала је са собом,нема више куд . Следећег јутра је устала рано , и што је старицу чудило пробудила се са осмехом на још увек лепом лицу. Одакле сада долази радост није ни наслућивала . Готово је, све је готово врзмало јој се по глави .

Ишле су јој на живце комшије што воле све да знају и свида да гурају нос . Нервирали су је пијаници који су тетурајући се враћали из задруге и добацивали јој . Сметало јој је што је запиткују о њеном животу о породици,а она никога није дирала . Осећала је превелик и претежак умор од људи. Једино је волела Раду. Можда зато што су делиле исте муке . Једно време се расправљала и бранила од напасника, а сада само жели да је сви оставе на миру . Не може више овако . Сваки прек поглед ју је болео, болела и свака реч ружна . Туговала је дубоко у својој тишини. Нигде није ишла по селу , све јој је Рада доносила из продавнице .Тешко јој је без породице . Цвеће у башти јој је било невесело . Кажу да биљке пате са људима заједно . Дају све од себе да цветају и миришу , како би исцелили душу људима , али залуд . Да могу да ухвате човека за рукав или руку па да га доведу у сред баште и оставе , човек би се досетио , овако само туга остаје у душама цветића .

Престала је да отвара албуме и фиоке са старим успоменама . Престала је и да се сећа . Никада није осећала овакав умор , са уморним телом ће се некако изборити , али како са срцем које тужи све гласније . Сузу није пустала , много тога ју је очврснуло кроз живот ,зато се није лако предавала бака . Како се тамни облаци прикрадају иза брда пред олују , тако се мрак прикрадао и кружио око ње . За несаницу је знала да је то Божији дар , значи да је јок увек жива . Ни код једног песника , нити у некој књизи није прочитала да се неко овако болно осећао . Свуда су то биле страшне немани или немирно море са огромним таласима који те само прекрију , и готово , нема више . Ова туга јој је доносила мир у души . Чудно .

Пређашње вечери је опет чула славује у воћњаку .

– Да ти ја покажем Радо шта да ми обучеш кад умрем,изнанеадила је комшику .

– Шта ти је Борка бре ,шта лупаш ?

– Не знам ,селе . Сневала сам нешто ноћас , нисам чула славује одавно ,па ноћас опет . Скакутали су по дрвећу и певали , једва сам заспала од топлине неке . Онда сам снила нека деца ме воде преко поља показују ми засађен виноград , а он се примио ко шашав .

– Ајд и ја теби да покажем шта ћеш ти мени да обучеш , за сваки случај ,кад већ причамо о томе . Не знамо која ће прва .

За жену која је цео живот посветила породици , ова старост јој је тешко падала . Ћутке је пролазила кроз све муке у животу , но волела је такав живот . Чувала децу , пазила на мужа да увек добије чисто одело . Муж је био је доктор у селу , доручак, ручак, једном руком држала сина у руци,другом прала,пеглала,чистила,брисала метлом прашину све до дрвене капије у дворишту . На стази од капије до куће никада се ни листић са дрвета није дуго заржао . И сада када јој је време да је унуци радују у животу , њих није било овде .

Бог од нас тражи само Веру , Наду и Љубав . А ја се више ничему не радујем. Размишљала је . Ову празнуну у срцу више ништа не може испунити . Бака је развезала мараму испред иконе Света Петке , и долила мало уља у кандило да се не угаси до јутра . Често је гледајући у Икону Богомајке и Света Петке осећала да није вредна да замоли ишта за себе . За њену децу није имала довољно вере да замоли . Те ноћи је прошетала у мислима кроз неке чудне светове , но није се уплашила . До јутра је није хтео сан на очи , тешком муком је изгурала дневне обавезе . Осећала је да ће се нешто важно десити . Видела је комшика да се нешто дешава са њеном Душом . Ништа није запиткивала .Онда јој је те вечери Стари орао довео унука .

То сам вам већ причао .

Борка се изненада вратила међу људе којима је срце још увек живо , и радосно . Деца су све чешће долазила код ње . За сина и за снају није питала , а Марко није ништа говорио . Мала Мара , Маретова љубав је упијала плавим очићима све што је бака радила . Њено срце је летело около као мали шарени лептир . Онда је слетело на цвет георгине , и ту остало . Као када га после летње кише затекне зрачак Сунца ,а лептиру се не иде више одавде . Тако некако .

Волео је дечак , док је био мали да баки сине мараму када се бака савије да га пољуби . Онда је бежао по дворишту са марамом у руци , а бака га је као јурила . И опет је то урадио . У неким људима оно детиње срећом никада не угасне .

– Барабо мала, што ниси мали да те сратко испребијам . Али Мара казаде :

– Нано , штета је да носите ту мараму више,да ја вас лепо ошишам…није ни стигла да заврши Борка је одмахивала руком . Никако , никако …

– Ма да вас ипак ошишам а ви опет ставите мараму ,јел да да се нећете љутити на мене , нећете нано . И некако је убедише . Док је Мара шишала и комшику Раду , Борка је загледала себе у огледалу . Мрштила се , превртала очима , стављала мараму на главу , па би је опет скидала . Деца су је кришом посматрала и спремала план . Марко је скувао кафу за себе и Мару , а госпођама капућино . Пред нанином капијом стоји дрвена клупа . Марко је заковао две даске на липи иза и направио наслон . Седели су сво четворо , смејали се , уживали . Неко ће ипак покушати да поквари дан , дакле да видимо . Миле се сигурно из баште враћао . Имао је на себи подрану кожну јакну и блатњаве „пироћанке“ , спазио их је у хладу липе , наслонио се на ашов и питао нану .

– Јеси ли ти то снајка продала кући,нека туђа деца ти се ту смуцају ? Борка је ћутала , посматала га, но ништа не рече ,због деце ваљда .

– Ти си изгледа продала и ону башту доле …

– Шта тебе то брига ,коначно се супротставила .

– Боље да си мени дала,насмејао се шеретски, ја би то умео да поштујем и ценим . Помињао би те стално кад умреш .

– Дабогда да ти га швалерка не видела три године . Човек је хтео нешто да каже , на време је видео да дечак поврће рукаве на јакни . Знао је из кафанских туча када треба напустити ринг . И оде , вала мудру одлуку је донео . Тетурајући се једва приметно невештом оку посматрача долазио је путем следећи кицош . Рашчупане косе и запуштених брчића у рукама које су се једва приметно тресле носио је некакву умазану торбу . Погледао је чудну екипу на клупи , и морао је да каже :

– А јел Борка бре, ел се то спремаш думреш па си се накинђурила тако, ко за вашар .

– Јок бре несрећо, ја се спремам да живим тек сада . Вероватно јој је свега било доста , љутито је скунула мараму,згужвала је рукама и обећала себи , нећеш више . Више ме нико неће наљутити . Да би мало скренула мисли и да би ћутање било прекинуто погледа малду девојку .

– Никако да те питам лепа Маро зна ли теби мајка да долазиш овде, са овим мојим билмезом ?

– Зна нано, зна . Она више воли овог билмеза, како ви кажете, него мене . Можда зато што сам женско дете .

– Е па ја ћу те волим једнако као њега , привуче Марину главу ближе себи и засипа је пољубцима .

– А где је комшика ? Она се у међувремену неприметно извукла , тиха каква је била није хтела да смета . А можда јој је било и жао свог живота , гледајући ове срећен људе . Неће то тако да може , рече девојка и отрча . Није ни куцнула на врата , само је гвирнула унутра . Чим ју је угледала радосно повика :

– Ајте нано што побегосте . Ајде на ручак код нас, бака каже да јој много помажете , морате да пођете .

– Нека дете , нека , други пут ,уморна сам .

– Ајде и ви сте наша нана . Комшики Ради је био рођендан пре пар дана и на столу ју је чекела торта . Деца то нису сазнала на време , помислили су да није касно ,и ето … магле у очима.

Све што смо изгубили у животу , вратиће се , кроз нешто друго обично , али вратиће се, то ми верујте на реч .

Боркин син је био лекар , као и Боркин муж . Спашавајући животе није имао времна да спаси маму . А њој је уместо лекова и инјекција требао само загрљај и пољубац у образе . Дочекала је и то време . Неколико дана после овога упитала је Марка :

– А зашто сте децо ви најбољи на свету ? Шта вам је то донело ?

– Ја због ње бако , само због ње . А лепа Мара је поносно подигла лепу главицу у облаке .

– Да ниси можда хтео да покажеш родитељима нешто… ?

– Залуд бако,заборави на то…не знам ни да ли су чули,ја им нисам рекао . Спустио је тужно главу баки на груди и само ћутао . Гледао је баку у склопљене руке . Шта је имао да кеже , ништа . Шта је то важно у животу . Бака је подигла руку , миловала дечака по коси . Марко је угледао у даљину роду , која је пловила изнад Мораве , па онда широко отворених крила заобишла велике гране врба и слетела на спруд .

– Недостаје ти ,не помињеш га одавно . Дечак је дубоко дисао, онда је уздахнуо јако

– Бако , да позовем Стефана сутра , да дођу мало у госте . Борка је пљеснула рукама као дете , па ја једва чекам . Сутра печем ролат од шљива раном зором . Дечак је пољубио баки руку , и само рекао хвала што си толико добра .

– Е ,дете , помислила је бака,но ништа није рекла . Док је ишао ка телефону сусрео је Марин поглед .

– Душице а хоће ли се нана љутити ако ја преспавам овде са тобом ?

– Ма без бриге , већ је спремила она свој брачни кревет одавно . Спремила је најлепшу постељину , видећеш . На јастуку везене румене руже , а на јоргану паунови . Без бриге . Одо да зовем Стефана сутра да нас обиђу мало .

И Стефан је осећао тугу све дубљу , ваљда због овог расцветалог маја . Срећом мала Сирена није дозвољавала :

– Тата ајд пјођи испод овог дјвета и више нећеш бити тужан ,ухватила тату малецком рукицом повела га је . Сваки човек има своје дјво , које је неко за њега посадијо тата . Но одјасји људи забојаве на своје дјво па јутају по свету и тјаже друга дрвећа а оно чека … чека . Ја све мојам да ти објашњавам . Зашто ји си тојиииико вејик ,тато татице и подигла рукице ка небу. .. Ето видиш , и тата се стварно насмејано . Осећао из дубине срца неку радост . Посматрао је своје дрво које је Стари Орао давно засадио , можда и не знајући коме ће припасти …Посматао је чудно своју малу вилу .

Бака Борка је тек сада проговорила посматрајући сутон нешто за шта је знала да ће донети радост деци .

– Има доле код продавнице,баш прекопута, један сокак што води према реци . Е ту има једна велика огромна оскоруша , иза дрвене капије крије се велико двориште . Једино та млада снајка има више цвећа од мене . Причају да га је много волела , од скоро је почела да се облачи у црно . Одите сутра , поразговарајте , можда ћете чути нешто о том Свом Орлу …

13 мишљења на “Happy Anniversary with WordPress.com!

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.