Записић о пуној шаци румених трешања!!!

Велика настрешница на старој робној кући „ Шумадија „ која се пружа све до улице добро дође у изненадним ситуацијама. Као што је овај изненадни летњи пљусак. Ослоњен на кишомрел посматрао сам људе како беже на све стране тражећи спас. Не сећам се тачно, мора да сам размишљао о нечему лепом, јер ми се прикрао тихи глас иза леђа:

– Невероватно да још увек волиш кишу. Прија ми поглед на то њено лице са осмехом.

– Да, киша је један од ствари које још увек волим. Хтедох да се нашалим, водећи рачуна на неке непролазне границе.

– А шта то још увек волиш? Уме њен прћасти носић да изненади. Срећом па је помоћ стигла непризвана. Док сам размишљао о дипломатском одговору, јер како објаснити некоме ко ти је некада био све … тишина. Мама је водила дечкића за руку држећи му кишобран над главом да не покисне. Дечак се зауставио испред неколико гајби са руменим трешњама. Само је посматрао, ни реч није рекао.

– Колико су трешње госпођо. Госпођа са великом торбом на грудима, ваљда је хтела да нагласи да је пуна пара, загледа маму па рече:

– Сто педесет динара, видите како су лепе, лепших нема нигде.

– После ћемо сине, рече мама дечаку, милујући га по косици. Дете не рече ништа и кренуше. Заустави се мали господин испред следеће гомиле трешања. И опет, као малопре само је са неком слаткоћом на лицу посматрао. Киша је полако престајала да пада.

– Сто двадесет динара, домаће су верујте. Мама је посматрала детенце. Њему се канда није одлазило.

– Кад се вратимо сине из куповине, може ли?

– Колико су трешње нано, пита мама. Нана је госпођа у одмаклим годинама, са марамом на глави и без велике торбе за паре. Гледала је дечака, осмехнула му се. И дечак јој је наравно узвратио.

Госпођа од малопре са великом торбом је коментарисала са женом која је стајала поред ње.

– Знам ја овакве мајке. Срамота, неће да купи детету трешње. Сада не може да лаже да нема, овакви су први отрчали по 100 е смем да се кладим. Мама је била ипак права дама, чула је сигурно но није поклањала пажњу шта прича ова непријатна жена.

И пођоше мама и син. Старица их је позвала. Дечак се одмах окренуо, као да је знао да је њему намењено. Напунивши пластичну кашику која јој је служила за мерење трешања рече:

– Узми сине. Рашири рукице. Дечак је погледао маму, мама се насмешила и већ су дечакови дланови били пуни трешања, на велико запрепашћење малопре поменуте жене са огромном торбом.

– Нисте требали мајко, хвала вам. И погледала дечака чистим погледом жене која сигурно има овакве унуке кући. Мајка, као мајка приметила је нежност.

– Ма, маза је то, пољубите га слободно. Хајде сине намести обрачић…

Тешко је рећи ко је овде био насјрећнији.

А мени шашавом је остало да измислим причу којом ће прћасти носић да буде задовољан и да остане крај мене још мало. Колико сам ја више лагао о једном дечаку и девојчици више ми је веровала. Покушавао сам да је не подсећам баш на све детаље … судећи по погледу промашио сам намеру. У том трену…

Мама се већ враћа са синчићем. Прилазе старијој госпођи која их још топлије и нежније посматра:

– Ми се вратили како смо обећали. Жена са великом торбом посматра са неверицом. Мама је у рукама носила пар огромних кеса, а дечак се држао за њену јакну.

– Колико имате у овој кофици што вам је остало?

– Сада ћу да вам измерим. Ево … прво је ставила празну кофицу, па пуну. Погледа на дисплеј ваге и рече:

– Кило, сто двадесет динара, тако смо малопре рекли.

– Има овде више од килограма. Јесте, ја сам видео 1300 гр, но жени то није било важно. Срећан осмех дечака нема цену. То је бака знала за разлику од неких из ове кратке приче. Вади мама новчаницу из новчаника и пружа старици. Старица не жели да је узме:

– Много је, немојте.

– Није много. Постоје ствари које не могу да се плате, осмех мог детета за који сте ви криви, нема цену .

– Много је. Мама је помиловала дете и само му рече:

– Хајде сине, шта си рекао да ћеш да урадиш? Дечак је завукао рукицу у десни џеп јакне и погледа старицу стидљиво све гледајући у врхове својих патикица. Пружа старој госпођи чоколаду. Нека нова Милка са ланетом на омоту, ако сам добро приметио. Сетићете се да ми је поглед био привучен неким другим пределима. Неком грешком у мени док су око мене ширили доброту, ја сам довлачио тугу у тим очима преко пута мене. Сада је време да се старица осети на трен као дете малопре када му је напунила дланове трешњама…

Не би ме изненадило да дечак и мама неког наредног дана добију на дар теглу са слатком од трешања. А ја ћу добити мало несанице …