Срцу ми нешто није баш како треба

Све ово беше првога дана у Априлу. Можда ће вам изгледати као комендија нека због тога. На крају испаде једна, ни по чему посебна љубавна прича. А нисам о томе хтео да причам.

Срцу ми нешто није баш како треба. Можда је време да купим карту за нека лепша места којих сам се ужелео. Да пођем, да затворим очи негде сам. Можда да одем до реке. Ужелео сам се цвркута птица и бацања каменчића у Мораву… четрнаест кругова ми је остао дуго ненадмашен рекорд. А није ни могло више, све док не пронађем већу реку, јер је овај каменчић већ стигао до друге обале.

Не умем ја ни себи свој карактер објаснити а где ћу разумети овог човека о коме ћу писати. У рукама две пуне торбе поврћа са пијаце, кожна велика торба је млатарала за њим, а под пазухом подебља књига. Елегантне браон ципеле су прекривале избледеле левиске поврнуте сасвим мало онако мангупски. Крагне кремкасте кошуље су вириле испод раскопчаног сомотног сакоа боје ципела. И рукаве је поврнуо само једном, тако да се видела кошуља и сат са кожним каишом. Неприметан би вероватно био у већој гомили. За неке. Аха, баш.

Шта се десило са овим градом па нигде живе душе нема. Сам је на улици. Сметало му је сваким даном све више ово стање овакво. А тек је кренуло. Обично је тај пут од посла до пијаце, па натраг до стана прелазио и пар сати до скора. Много радозналих познаника који су били пријатни према њему. Уосталом као и он према њима. Пар кафа успут… ретко је када био у журби. Ако је морао на послу, овде напољу не мора нигде да се пожурује. Обично звиждуће неку песму, песму коју прво чује када ујутру крене на посао. А овај град сада изгледа мртво. Полицијски час није неко оправдање за овај лепи град. Нигде никога, ни птица нема по брезама около. Све ми већ недостаје размишља. И наставник Јанко који са својим другарима пензионерима сваке вечери седе у некој од башти кафића у главној улици. И онај насмејани стари чика у ловачком шеширу како свира валцере на својој похабаној хармоници… а тек је прошло пар дана од почетка лудила.

Постоје људи чије борбе не видимо. Последице осећамо сви, због тог њиховог искуства стеченог. Видимо да је боље за све нас, али нас разлог не занима. Довољно је образован овај господин, од оних људи који са таквом мирноћом чине “прекршаје” било којег типа да је то готово немогуће и помислити да они то могу. Срећом рођен у знаку девице имао је кочнице, одабрао је да помаже људима. Па ће тако помоћи и себи надао се. Морао је тако. Јер не можеш помоћи ономе ко помоћ тражи, ако кроз неку муку или искушење такву или сличну ниси прошао. Тек таквима је предодређен духовни раст и развој. Њима није довољно да само читају о нечему већ да то и проживе, јер ће њихова учења бити базирана на личном искуству. Нечије искуство је само туђе искуство. Преживљавао је све чудније и чудније ситуације због тога. Имао осећај често да кроз врели жар гази ногама босим. И никада се није уплашио. Једну од ствари коју није научио по школама разним, већ од једног старца седе дуге браде кога је случајно сусрео у некој недођији, да када је човеку најтеже тада највише и напредује. Помагати људима треба понајпре примерима а не речима. Никоме није било јасно зашто жели толико да научи користећи сва могућа доступна знања: астрологију, терапију музиком…све што је на корист. Увек се из ординације чула нека лагана музика. Неки од колега су протествовали због духовне музике, а он би само слегао раменима. Онда би променио. Adagio in G Minor – Albinoni, ту нису смели ни реч да проговоре.

Зато, био је светионик за нека срца, за неке друге није био занимљив. Обраћали су му се људи. Онима који су сами себи срце сломили није помагао, нашавши безброј разложних изговора. Онима којима је неко други срце сломио ( а таквих је стварно мало ) помагао би здушно и несебично.

Има једна анегдота о њему. Волео је да шета болницом без мантила или каквог другог обележја да је доктор. Када се ухватио за браву, да после паузе уђе у ординацију једна госпођа га је ухватила дршком од кишобрана за ногу и љутито вукла назад.

– Па шта ти мислиш човече, само си ти овде луд па да уђеш преко реда, е вала нећеш!!!
– Добро, насмешио се да би изгледало као да му је жао, рекао је још опростите молим вас. И сео до госпође на клупу испред своје ординације. Заподенуо је разговор, и свима је било занимљиво. Необично јесте но дуго се није чуо смех у овом делу болнице, само сузе, плач и тужни и болни уздаси. Онда је госпођа љутито устала, подбочила се на кишобран испред шалтера и сестри иза друге стране стакла љутито проговорила.

– А када тај ваш доктор планира да дође, мислим па нисмо баш толико луди да чекамо док се он иживљава над нама. Сестра је прво погледала у доктора, па рече:
– Па доктор цело време седи поред вас госпођо, нисте му дали да уђе у своју ординацију. То је био дан за памћење, тако барем причају…

Дакле, зна много о људским Душама, највише од свих које знам. Додуше познајем их тек неколико који о души зборе. Први пут са од њега још давно чуо, пре ових тужних времена када смо деца безбрижна били, да двоје људи везују неке невидљиве нити. Што више се такви везани људи срећу, што више размењују топле погледе, те нити постају све јаче. И почињу да трепере и светле. Па се зато ваљда деси да када је неко са друге стране тужан ми осетимо…

Баш зато је знао да на Њу не сме да размишља. Добро је овако. Одлично је. Неко време док су били као млади дивљи јелени делили су канцеларију неко време. Онда су је пажљиво одабрали неки људи, јер је вероватно била пријемчљивија. Почели су да је шаљу на предавања и семинаре. Кренули су поклони, но преварила се да је све то за бадава и да ништа неће тражити за узврат од ње. Посао је запоставила, а била је видљиво срећна због новог живота. Е онда је ућутала и данима ју је држало. Није питао ништа, ништа није причала. Онда је једнога јутра почела:

– Извини, овде више нема места за обоје. Ја не могу себи да дозволим да изгубим ово радно место, а можда си чуо шта ми се нуди. Чуо је, и било му је свеједно. Ипак се он школовао да преброди искушења глатко, као када кап кише клизне низ свеже опрано стакло прозора и изгуби се негде тамо…

– Не мораш због мене да бринеш. Мене то не занима. Никаква власт нити каква борба до истребљења. Једва чекам да кренем даље у своју праксу… прекинула га јер га није разумела. Помислила је да јој је досадно са њом овде или незанимљиво…

– Фали вама мало ватре колега,чудно ју је погледао .

– Има је довољно, него ствар је у томе да је сам распаљујем, нико други.

– Можда она мала са хирургије помогне…како ју је погледао тако је ућутала сместа.

Наш доктор је вешто избегао сукобе, и све случајне и намерне сусрете од тада. Дани су пролазили и пуно година, тек по некада би га се сетила. Требало јој је времена да види у какву је замку упала. Постоје светови где се ништа не добија за бадава. И тек тада је пожелела да га сретне опет. Причали су му да се променила, да се ретко осмехује. Онда га је позвала. Провели су у том сусрету више времена бавећи се сладоледом него разговором. Неким људима ћутање чак више и каже. Ипак је он био доктор за људске душе. Захвалио јој се за пријатно проведено вече и вратио се свом животу.

Е, ако неће они да вуку ону златну нит и привуку једно другоме ближе, неко ће морати то уместо њих. И тако се и збило. Прво је осетио да надолази нешто, па је онда приметио. Можда је била само уморна, ипак су дотакли педесете обоје. Одувек је имала укуса за гардеробу, када већ није умела да одабере неке битније ствари за живот. У левој руци торба, десна рука у џепу панталона беж боје. За чудо све је било у истој боји осим косе. Коса је била скоро па бела сасвим. Можда је ово само био научен осмех на њеном лицу када га је угледала, можда је био и искрен. Повероваћемо у ово друго. Уопште није журио да је сретне, хтео је само да ужива у погледу. Почео је снег да пада и захладнело је одједном.

– Мирисаће снег на зумбуле до јутра.
– Помислила сам да ћеш рећи да ће мирисати на мене.
– Ти ипак ниси толико хладна. Знам те. Можда сам ја веровао више у тебе него ти у себе, но то не сматрам никаквом грешком. Знам те, па тврдим.
– Замисли неко слуша музику и размишљања о теби. Тек сада је спазио да је успут слушала музику са телефона.
– А замисли неко кува кафу, неко чита књигу, полева цвеће и мисли о теби.
– Не могу, е то не могу. Таквог не познајем. Можда сам познавала. Ја сам одавно отресла сву доброту која ме је окруживала, тако лако као када обришеш ове пахуље са шала.

Познавао је све сакривене знаке у комуникацији. Дуг контакт очима као прво. Шире му се зенице ономе ко те посматра. Нагиње се ка теби несвесно док говори. Озари му се лице кад те види. Све је то препознавао. Заборавио је да би требало да је пољуби, барем три пута онако по нашки. Лепи су ти наши обичаји. Није пољубац најгора опасност која може да нам прети, јер поред тога што може да нам пренесе вирус, може да нам пренесе и нечија осећања, што уопште није занемарљиво у сваколикој комуникацији. Е онда ако се појави уздах, што дубљи је код раздвајања, можда и краткотрајног, тај је истинитији.

Изледала је као командант неког логор. Да не буде забуне пристиже нам нови лик у причу. Фалио јој је само кожни капут и качкет. Прекрштених руку нас је бесно посматрала, а телефон је већ држала у руци. Већ је некога позивала. Ни добар дан, нити се представила тамо некоме. Ништа.

– Каква је преоцедура када затекнете некога на улици без маски и рукавица а полицијски је час.

Зашто ли људи не могу да живе у доброти? Ваљда због много тога…да смо у могућности да се разумемо рекли бисмо добар дан комшија, како сте…овако!!!

– Како вас није стид да се грлите на улици. Јесте ли чули да је забрањено. Такви ће уништити Србију. Цинкарош, помислио је. Биће их све више у данима који следе неумољиво.

– Због оваквих као нас двоје Срби се неће затрети, али због таквих као ти хоће сигурно – рече јој. Сви смо ми једни другима искушење, знао је. Био је превише уморан да ћути. Млада гарда, на чудном путу кроз живот. Не одваја добро од зла. За њу је то исто, нема разлике. Шта јој треба узима без питања. Не верује ни у шта. Тражила би помоћ и од Бога и од рогатог, како јој када на корист да би добила шта жели. А искрено није умела да пожели ишта што је вредност трајна и истинита. Не учи ништа а зна све, не осећа ни тугу ни радост. Емоција нема баш ама никаквих. Не штеди ни људе који је воле, не штеди ни ствари које је добила од неког другог, можда она и не постоји а да то не зна…лутка за играње сама са собом.

– Хоћеш ли ми ти то забранити да загрлим кога волим двадесет година!!!
– Ух, само је једва чујно уздахнула жена са шалом јер није се надала. Није знала да ли је искрен стварно или се само игра са недоказаном.
– Љубав, ха љубав. Љубав је увек проблем.
– Није проблем љубав, проблем је када је нема. А има нешто још горе што једе душу људима, а то су гордост и самољубље. По мало и таштина.

Утом дође младић у униформи, вероватно је малопре њега звала. На њено изненађење пружио је руку доктору, и уз осмех га благо лупио по рамену.

– Добро вече докторе.
– Добро вече Петре, како си. Не виђамо се на баскету одавно.
– Кад прође. Када све ово прође.
– Младићу да вас подсетим, ја сам звала. Ово двоје крше полицијски час.

Дефинитивно су се добро познавали, но то је њихова ствар.

– Звала си пре пет прво. После тога доктор има дозволу, милион пута смо га звали у пола ноћи. Доктор је вадио новчаник.
-Не треба, опростите.
– Како не треба, мом тати се ово неће свидети када чује. Надам се да мене нећете лечити никада ако сте уопште доктор.
– А ко је срећни тата, ако смем да питам. У трену је схватио и пре него је стигао одговор.
– А ко је она, није волела поразе…!!!
– Па бојим се да ти то не би могла да разумеш, јер никада никог ниси волела. Јесам ли у праву?
– Да ли си стајала поред неког изузетног, ко ти враћа веру и мир. Заборавиш на страх око тебе и на смрт. Јеси ли волела некада неког изузетног!!! Случајно им се прсти дотакоше. Гле гле наш ћутљивко се распричао, пали ли он управо ону његову ватрицу.

– Јеси ли осетила некад топлину око срца покушала да похваташ пахуље да не падну у нечију косу која мирише на бадемов цвет.

Ћутала је, и жмиркала непрестано изненађено.

– Имаш ли ти девојко неки дар, неки таленат да се позабавиш тиме мало, боље него овако да луташ сама улицама. Док муж седи кући са децом. А да. И мужића је тата купио да направи унуке и да седи кући. А тата ће о свему бринути.
– А шта те брига?
– Човек током живота изгради личност или изгради безличност. Неће ти татино презиме донети ништа битно у животу. Тата те је упропастио…да ти испричам причу одакле познајем тату. Ћутала је, слутила је да неће на добро изаћи.
– Тата ти је куповао све што пожелиш, момке, аутомобиле телефоне, диплому зар не…а ти си поверовала да ти је купио са дипломом и знање које немаш.

А да, а где је тата сада?

– У самоизолацији.
– И сада си га у знак захвалности закључала у кућу јел да…тако му и треба. Био је директор у једној мало већој фирми. За време поплаве он није хтео да пусти људе кући док вода није надошла до појаса… Некад је он закључавао, сада је дошло на ред да закључају њега. Видиш није битно да ли ћемо умрети, сви ћемо тамо. Битно је како живиш, размисли о томе. Како ти је мами сада затвореној са оном битангом, о мами и не размишљаш. Да ли се тата добровољно ставио у заробљеништво или си му мало помогла а? Шта год да каже знала је…

– Дрски сте.
– Јесам.

То не приличи доктору, ако нисте неки приучени.

Не, не… малецка, овде на улици сам човек. Обичан човек. Са свим безбројним манама.
– Морам да идем докторе, рече збуњени не баш мало Петар. Да вам помогнем да однесете торбе?

– Нека, ја ћу му помоћи, рече жена која се скоро неприметно осмехивала.

Да ли јој се изотело случајно, или…?

– Хоћеш да те одвезем кући, питао је Петар младу даму?

– Чијој, мојој или твојој. Ту је већ била на своме терену. Ухватила га је испод руке наслонивши се на њега свом тежином. Неке жене се врло елегантно користе грудима када затреба. Такав однос са људима ће јој донети страдање, али мало касније од овог дана. Када жена злоупотребљава своју лепоту, на кривом је путу. Некада су жене у мушкарцима будиле жељу да им напише стих, да створи нешто за њу. Данас тога нема. Да ли је до жена или мушкараца, тек…углавном сви пате у таквом односу. А не морају.

– Умеш ли да правиш гибаницу, чули смо док су одлазили?
– Умем ја свашта, где ти баш гибаница на памети од свих мојих вредности. Теби се нешто … једе, или нисам добро чула то једе.
– Учинило ти се. Имаш бре мужа кући.
– Онда ме вози код тебе, ако ти он смета.

Окренуо се млади господин, и махнуо им, као да је тражио по први пут савет. Буди добар, знао је шта ће му доктор рећи. Онда се Петар вратио.

– Заборавих да вам се похвалим. Био сам прошле недеље на Причешћу.

Доктору је био драго.

– Због тога би ти мајка била поносна. Због ове…нисам сигуран, пази се. Растеш ти у доброг човека.
– Па лако је мени када има ко да брине о мени.
– У цркву си био, их што ја волим такве да покварим. Онда се млада дама срела са погледима које није разумела, јер ју је први пут неко гледао са сажаљењем.
– Ви не гледате телевизију, чули сте да је то забрањено. Брзо се снашла.

– Не, ја и немам тв у стану и не гледам. Сада ћете видети праксу на делу.
– А што, мала вам плата, па не можете да купите. Мало дајете боловања људима. Сигурно за бадава. Снашла се, мислила је брзо, но…
– Не дајемо боловање и не наплаћујемо. Ваш тата нам је док је владо фирмом послао допис, да ће свако боловање лично да провери. Неко са средњом политехничком ће проверавати боловање. Врло брзо је један од његових радника морао на операцију шаке. Позвали смо га да лично надгледа ток операције. И дошао би, но рекли смо му сутрадан да се само шалимо.

– Мој тата нема само ту школу…прћасти носић је полетео у вис. И опет се прешла. Али нека је.

Одоше… „ а шта ћемо сада нас двоје “ као у оној песми 🙂

– Хвала ти на подршци док сам расправљао са овом малом.
– Али ништа нисам казала.
– Осетило се како ми стежеш руку, ниси ни морала ништа рећи.

Узео је своје две торбе са клупе где их је малопре спустио. Е неће моћи, помислила је.

– Дај мени, обећала сам да ћу ти помоћи.
– Нећеш моћи кући до јутра.
– Ако не сметам, могу да останем. Не хрчем, нису ми ноге хладне…нисам никаква куварица, немам за кога додуше…
– Ја сам кувар, без бриге.

Човек треба да учествује у животу, не само да чека…да учини да свет буде лепши. Не само себи. Толико се сећала из неких заборављених наука.

– Недостају ми осмеси ових дана, тако нежни и топли.
– А сада?
– Сада више не, можда ће опет за пар дана, вечерас ми не недостаје ништа више.

Увредила сам га некада, а он се понаша као да се ништа није десило. Можда се само вешто претвара. Можда је преболео. А можда стварно није ни обратио пажњу тада. А вечерас, шта ћу сада да радим. Упала је без размишљања у нелагодну причу. Свака жена има неку посебност. Некада је изнад свих осталих као звезда далека. А тада… када јој се приближиш…

Стајала је наслоњена на врата гледајући како пажљиво ставља ствари у фрижидер. Да ли је намерно одуговлачио,или је био такав, то је заборавила. Није она била обична жена ипак. Посветила се каријери. Није улазила у везе. Осећала је шта јој нуде, и имала снаге да се одупре. Требало им је времена да је прихвате такву, јер нису навикли. Онда је свима лакнуло. Време им је брзо пролазило. Додиривали су се прстима невешто. Миловали осмесима. Када се вратио из купатила она је држала јабуку у руци коју је изгледа загризла само једном или два пута пре него је заспала.

Раскопчана нимало непристојно или изазовно. Увукао се испод јорганчета лагано да је не пробуди. Врло брзо у сну је сместила главу на његово раме, ћутао је. Једино у њеној близини затварам очи добровољно још увек, а да она о томе ништа није слутила толико година. Каквој сам ја лепоти сведок, јесам ли … а онда ју је покрио. Пробудио се око пола један, држао јој је руку на бедру и није смео да се помери, она је мирно спавала. Онда се она пробудила петнаестак минута касније. Лежала је на његовом рамену. Леву руку је држала на његовом десном образу. Сада је он мирно сневао…пола сата касније само што нису поиспадали свако са своје стране кревета…пребацила је ногу преко њега и уплашена топлине другог тела отворила је очи и постидела се…како није одавно. Није је дирао неко време, само ју је посматрао, док је она ишчекивала.

Онда је почео да јој додирује косу, па су прсти постали несташни…

Последње чега се сећа је да је удахнула дубоко отворивши уста, утонула јој је глава на јастук и загризла усне.

А сада разлаз брзо. Брзо сви напоље из ове приче. Овде ће се нешто десити, готова ствар.

Крај.