Па да после не можеш без мене

Не поверовах својим очима када видех име на дисплеју телефона . Завртех главом у чуду, помислих да се јавим па одустах . Он звони упорно . Гледам и не верујем . Чудим се . Погладих лице слободном руком , скупих обрве , и усну загризох све збуњен . Јунак сам ја , неће мене позив једне лепе жене препасти тек тако . А требало је да опрезнији ипак будем .

Онима што ме посматраше недалеко од мене би мало чудно . Покушавао сам и ја пар речи да кажем , слободном руком као да сам по плаветном небу цртао кругове . Широм отворених уста узимам дах непрестано покушавајући да нешто кажем , залуд . Само сам слушао . Вребајући прилику када ће саговорница да узме дах , не давши јој прилику да одбије , рекох јој да морамо да разговарамо само не преко телефона . Без објашњења и било какве речи или осмеха на лицу напуштам друштво које ме запрепашћено посматра .

Сретосмо се убрзо потом на месту које није било никада наше ,само смо се сретали повремено идући својим путевима на супротним странама света . Оно што погледом или осмехом говоримо , оно што сањамо ноћима , овде било није . Ништа ме не растужује више као када је тужан неко ко је мене засмејавао . Ћутао сам посматрајући реку . Пролазе људи крај нас , нико нас не примећује . Сунце које се спушта низ небо боји околне прозоре у златну , као на растанку . Имала је дугу косу боје лешника . Спустила је главу посматрајући реку и пар дивљих гусака тако да јој се коса разлетела . Имала је тугу у очима . Можда је та њена туга бојила небо , тада нисам примећивао јер поглед као да ми је био иза затворских решетки , на безбедном растојању . Раширила је руке држећи се за ограду моста као да некога чека да га загрли . Хтела је да веже косу у реп те јој рекох :
„ Немој „ Пришао сам јој близу, иза ње на корак растојања . Знам да нисам смео ипак је помиловах по коси .
„ Причај ми молим те . „ Ухватила ме је испод руке и одгурнула љутито . Никако да јој украдем тугу из очију . Ћутала је неком свечаном тишином . Ми смо тек познаници само . Једно другоме нисмо реметили мир .
„ Позитивна сам рече , уздахнувши дубоко . „ то ми изазва осмех да не помисли да ми је криво .
„ Честитам „ , рекох јој .
„ Не лупетај , на корону сам позитивна „ То очекивао нисам . Помери се два метра од мене , каза љутито . Нисам побегао .
„ Ти си крив због тога !!! Увежбао сам кроз живот да се повучем у угао својих тишина , ћутим и ослушкујем . Тамо ме обично не примећују , па ме не дирају , али сада … Не могу речи да нисам имао среће са женама , да нисам умео са њима то тврдим . Нисам умео ни да се суочим са туђим карактерима , упркос пораза безброј у односима са људима који реченице почињу „ Зато „ или пак „ Али „
Видео сам да жели да ме окриви , требало је отићи на време због мог мира. Опет иста грешка да истрпим до краја . Мени је радост потребна , а све друго осим радости добијам . Можда је требало да заплешем као кловн испред ње , можда би се пајацу у мени насмешила ! Никако да донесем радост људима . Док сам ја слушао своје мисли ,она је причала … први пут у животу покушах да је загрлим . Причала је како сам ја крив , како јој је због мене ослабио имунитет . Ја сам лажно љубазан са свима , а ето њој је свашта пролазило кроз главу . Да је можда тајно волим и нећу намерно да јој кажем , само се вешто претварам и поигравам са људима док је мени занимљиво . Она има породицу и не би смела да мисли на мене , ипак … Шта ипак, прикрадам ли ти си је у мисли незван ?

Научио сам да од никога ништа не очекујем , зато сам ваљда и захвалан за сваку ситницу коју добијем . Можда чак и не умем да примам , не знам… да ли треба да ми буде мило због признања ? Наставила је да прича а ја сам мислима лутао беспућима сутона . Како долази кући стидна пред фамилијом јер ето по некада помисли на неког другог . Треба да загрли децу , треба да загрли мужа а тај осећај кривице је не пушта …

Никада ти поруку послао нисам , нити имаш позив од мене . Рођендан ти не честитам , Нову Годину , Ускрс… Никада те нисам звао да се видимо , да попијемо кафу , узмемо собу негде … Никада , или се помешала са неким . Све сам то помислио да јој кажем , ипак прећутах . Рекох само :

„Јесте, па после да не можеш без мене до краја света „ , шалио сам се… „ Само ти ја још требам у животу „

Посматра ме љутито и наставља да прича . Загледао сам се у даљину . Нисам чуо када јој је звонио телефон , чух само како некоме говори које је године рођена и улицу и број . Неко јој се извињава да је добила погрешан тест неке много млађе цурице и да је све у реду са њом . Ја сам погледом узнемиравао реку .

Када сам се окренуо ње више није било. А и шта бих јој рекао. И шта би она мени казала . Признала ми је што није смела и сада се осећа рањиво . Тамо где су моје мисли лутале нема ничег сем прекрасних слика на зидовима од облака , песме лабудова и тишине, твоје и моје тишине . Јер постоје различите тишине и ни једна није иста ни твоја ни моја , не личе . Све сам друго изгубио сем тишине . Средина која ме окружује има отпор према мени и неразумевање . Са онима који глуме Богове на земљи није лако . Сада изрекох глупост јер Бог никада не осуђује . Зато је моја обавеза да настављам путем Душе , и баш зато ти је одговорност за изречено и неизречено – огромна . Више остављам неизречено људима да тумаче и размишљају о томе и ту је грешка .

А где је моја Душа сада отпутовала . Знаш читаоче по некада се замислим над свиме , склопим очи и дозволим да испод трепавица ушета неки весели лептир , да ми врати осмех , отера умор , нека искра се упали далеко од ока , полетим за њом да је стигнем и ето вратим се . Ту је дом моје Душе .

Само један дух живи у две особе , што је уствари само једна особа .
Где си друга половино Душе ?

Некако на истом месту , пар корака десно , не много дана од разговора који поменух , сада је мени зазвонио телефон . Опет ћутим и слушам некога ко ми говори … ово је сада неки другачији сутон са неколико капи мајске кише .

Да ли је Љубав додир или реч , породица или дом , доброта , трпљење или стрпљење . Храброст можда или смрт лептира , вода или облак , можда река или залазак сунца . Орао или лабудови ови доле…душа ми крену ка њима . Једном је прислушкивала разговор који сам водио . Причао сам дечаку да можеш волети некога а да му то никада не кажеш , да тај неко никада не сазна . Ето , ипак можда назре , посумња … и несвесно упропастиш нечији живот . Лабудови су митолошки птице које су последњи чувари људских душа пре утеловљења , лабудови у тренутку умирања певају сонантним гласовима . Говоре да ми обични људи не можемо да је чујемо . Чуо сам о тој песми да је болна и да сузе лабудова капљу по површини воде .

„ Хоћете ли ме научити вашу песму ? „
„ Тешко „ ,проговори величанствена бела птица . Смешећи се према њему је пловила његова Душа .
„ Покушај молим те , барем покушај „

Бела велика птица је уздахнула дубоко и песма је почела . Нисам чуо прве тонове . Малени лабудићи су се попели на маму , а она је кружила око свог драгог . И из њених и из његових очију капале су сузе .

Да , схватили сте , лабудови певају само када неко оде . Највредније особе у нашем животу увек оду једном заувек , никада се више не врате . Нико не зна шта се десили , само се говоре да се није пробудила из сна , сат је залуд звонио .

Можда сада чује песму лабудова и не љути се више на мене .

13 мишљења на “Па да после не можеш без мене

  1. Мени је радост потребна , а све друго осим радости добијам … нађох се овде. Иначе невероватна прича, искрена и баш ме дотакла у више пасуса … делови душа се преплићу у ко зна ком делу космоса. Хвала

    Liked by 2 people

      1. Добро је, пратим „знакове поред пута“, и даље размишљам о свом задатку овде јер ваљда сви имамо неку сврху постанка и одласка и жао ми је што је нечије бивство краће, али ваљда је тако и тога се сетимо онда кад се сетимо тога да свако има своје време и значење

        Liked by 1 person

      2. Први пут са смрћу се сретох као средњошколац. Пуни живота ,весели,радосни,девојка са којом смо свирали неку лепу музику је страдала са својих 16 година. Дан пре тога ме је тртажила ја нисам био кући,причала са мојом мајком и више је нисам видео . Онда мали бата , леукемија га закуцала са 14 година . Једном давно гледао сам филм , на небу постоји река у реци горе свеће . Свако од нас има своју свећу,када догори до воде гаси се и свећа и живот. И нико ту не може ништа. Скоро сам сазнао изучавајући породично наслеђе , да је моја мама волела неког момка који је страдао под чудним околностима . Тату је волела колико то могу бик и лав,кратко и брзо . Можда се зато ја оволико и срећем са смрћу , ко зна…чудан је живот . Да ли је боље не дирати ништа или чепркати по прецима не знам . Није лако јер не знамо шта нам је неко оставио за разрешавање .

        Liked by 2 people

      3. Да управо то – ја сам са 9 година остала без мајке. Она је без своје остала са непуну годину. Онда је дошла жена која ме гајила баш као мајка. Била је у Јасеновцу и тамо остала без мајке…кад сам ја родила сина, после три дана је погинула, а толико му се радовала. Онда сам остала без сина…па оца…али ту су. Јављају се. Знам да су заједно и да су добро. Ето тако. Хвала на овом писаном разговору. Значи

        Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.