Постоје Људи малобројни ,ретки… Да , наравно : брат , пријатељ , побратим , добри комшија , рођак , фамилија … Станимир Трифуновић

Самоће и тишине

Лета Господњег 2014. са женом која ми је умало постала судбина пожелесмо да завиримо у сваки кутак Петроварадинске тврђаве . Да пронађемо нешто наше тамо далеко . И нисми случајно дошли тамо верујем , као што верујем да случајеви не постоји а да им пре тога наше срце није одобрило да се десе .

Осунчан мајским сумраком један излог нас је привукао . Зашто уђосмо баш ту ?

Власник галерије је аутор предивних фотографија . Никако случајно када ми је пружио руку и када рече да се зове мојим именом није ме изненадило . Ми разговарамо о фотографијама , преврћемо неке радове које тек треба да се објаве и штампају . Пријатан човек се не хвали већ је препознао љубав у мојим очима према фотографији . Из мрака галерије чусмо :

„ Зенит , мој лепи зенит „ не рекох вам дама крај мене је носила стари Руски фотоапарат , баш онако са поносом како тој класици доликује .

„ Опростите , могу ли само на трен да га узмем у руке „ Узео га је у руке као нешто свето ,надпосебно вредно . Тако ћу и ја неких година касније да узмем неке књиге које добих . Зато се и сетих тог графичара синоћ .

Стари господине као да је изашао из неке дечије бајке . Топао осмех , доброћудан поглед . Анђео са добро скривеним крилима рекао бих сада .

Рођен сам у хајдучком крају где се емоције ретко показују . Можда је у мени грешком залутао ген једног далеког претка који беше високи свештеник . Тај мали ген ме је научио да се обрадујем топлином у неком другом човеку , једва видљивој , но ипак ту је . Дуго причасмо о његовим љубавима кроз живот , многе од тих љубави су забележене на графикама које ради . Зенит му је једна од топлијих људских прича . Шта је све забележено тим апаратом само да можете видети . Први ми је сусрет са таквим радовима . Љубав и уметност иду заједно , љубав може сама . Е ти радови су љубав чиста .

Елем ,сусрет ме је одушевио , имао сам чега да се сетим када ме стварност добро продрма .

Жена о којој вам причах на трен је пронашала срећом неке друге путеве , а ја сам се враћао на тврђаву када год украдем себи мало времена . Некако исто годишње доба , исти сутон ме опет доведе до радње мога имењака . Ипак је он господин , стваралац неких лепих дела па ме је скоро препознао . Када га упитах за старог господина осмехнуо се рекавши притом само „ Зенит , сећам вас се „

„ Не долази више , тешко се креће ,године га стигле . Ради кући , обилазим га . И тако реч по реч . Вучем неку повреду колена , па бих да одморим мало…приметио је мој имењак . Само трен , рече , да затворим па идемо да попијемо чашу белог вина негде . Тек после се сетих да је узео замотуљак из фиоке радног стола старог уметника .

Посматрао сам залазак кроз чашу вина , окретао је , играо се са њом .

Мој имењак се осмехивао док ме гледао , ваљда му је забавно било ово дете од педесетак лета .

„ Сасвим очигледно да си заслужио ово ,притом ме назвавши пријатељем . Пружио ми је завежљај несретно спакован , замотан у неке недовршене графике које се старом уметнику нису свиделе .

„ Отвори , оставио је за тебе и госпођу ако се некада вратите …“

Руке су ми помало дрхтале ,неспретан јесам увек … нешто је тешко умотано унутра . Нисам могао да поверујем . Објективи за Зенит пажљиво спаковани . Чак и фото пушка ( неки ће знати о чему говорим ) .

То је дар , то није поклон , тако ми је рекао да ти кажем . Поклон је нешто што ће те обрадовати , а дар је нешто што можеш искористити за … више га нисам чуо шта је говорио . Осећао сам да нисам достојан тог дара . Никако то није за мене . Не бих да ми постане терет , довољно терета већ имам .

И људи који срећемо могу бити дар . Великом детету какав сам , није дато да на време разуме ни себе ни друге .

Срећем добре људе , срећем неке изузетне људе кроз живот . Чиме сам заслужио није ми јасно .

Прошле недеље добих књигу као дар од Младена . Обрадова сам се искрено . У његовим књигама толико топлине и искрености да се постидим по некада када ми каква мисао дође на памет . И опет осаетим да дара нисам достојан .

Синоћ ме сачекао пакет кући . Охохо рекох као Фродо Багинс . А онда се препадох . Прва књига од пет је „ Самоће „ , следећа „Тишине „ затим „Препознавања „ већ знате о чему говорим јел да ? Онда не треба да поменем „ Рукопис једног меланхоника „ и „ Поподневене разговоре „

Да , наравно : брат , пријатељ , побратим , добри комшија , рођак , фамилија … Станимир Трифуновић .

„ Нека буђење отпочне на пример флаутом…“ каже Аутор , са великим А .

Зашто ме будите добри људи , склонио сам се у своје тишине , ма каве да су , моје су . И опет у мени осећај да нисам достојан дара . Јер и ово је Дар , књиге после којих мораш бити бољи човек него јеси . Остаде ли у мени још мало снаге да се мењам . Имам ли снаге да проживим све са твојим јунацима опет ? Често сам бивао по Крушевцу граду , некадашњој престоници , која и заслужује оваквог господина . И увек сам говорио себи свратићу по те „ поподневне разговоре „ овакве или онакве и увек нас нешто спречи . Баш увек . То ми је некако био знак , доћи ће време … и ето ненадано дође књига до мене .

Хвала Добри комшија .

Уместо о књигама , оставићу вам нешто о аутору што написах испод једног његовг текста као коментар .

“ Слутим само , постоји место куда се упутише малобројни . Неки храбро , без терета на леђима корачају . Неки се тужно не осврћу за собом , храбри су , срце им је стегнуто , али настављају да ходе . Неки се ипак осврћу , желели би да поведу још неког , чак и гомилу , али они не желе , дуре се , љуте , ометају…постоји место где ће само малобројни стићи , јер не треба ту ни храброст , ни јунаштво , већ чисто срце . И ломиће се то срце на милион комада , туговаће , жалиће…али пристизаће благослов , као награда…туђе муке их више не занимају , само своје , а њих има толико…они који ће себе сматрати одбаченим , остављеним , губиће се полако у даљини . И одједном све постаје лако на томе путу , где нико никога не престиже , не јури..и осетиће радост , због себе…та радост ће инспирисати друге , да убрзају корак…срце ће убрзавати куцање у хармонији…некима ће из даљине изгледати да ови људи су само пристали на пораз , да су се предали , одустали , побегли…неће ни слутити да је то ипак витешка стаза . Срести и повезати се са људима племенитим , о па зар има ичега лепшег од тога . Само напред Добри Комшија , само напред , тихо….

13 мишљења на “Постоје Људи малобројни ,ретки… Да , наравно : брат , пријатељ , побратим , добри комшија , рођак , фамилија … Станимир Трифуновић

  1. Пријатељу мој драги, ја Тебе могу да читам да било шта напишеш. Како си попио јутарњу кафу, како си прешао улицу, како си мењао гуму на ауту…било шта јер Ти удахнеш у свако слово неку лепоту…а тек овако лепе ствари…дивно, савршено прија срцу, …ма предивно.

    Liked by 4 people

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.