Сабља !

Пар десетина метара иза табле са чудним именом овога села, први човек кога ћете срести је Раја. Реч две о томе док не кренемо на оно што сам вам хтео причати. Елем, у нека времена прошла када је Гаја био у мукама и проблемима па када погледа неко мало дете својим шареним очима,дете би заплакало сместа. И не би престајало са плачом све док га не одведу код баба Руменке да му пребаје од страха. Како у неким крајевима Чумом плаше малу децу,тако и овде децу плаше Рајом.

Дакле, затећи ћете га у хладу ораха . Седи на не завршеном зиду где је требала бити ограда . Ћути и пуши. Мршав је као џивџан .Ногу прекрстио преко ноге, десном руком држи цигару,полако је приноси уснама и још полаганије избацује дим пратећи га очима док се не расплине. Другу занимацију није имао . Осим оне да се свађа са пролазницима. Е у томе је био веле велемајстор – да се замери свакоме. Но за то и није марио . Онда би направио ршум. Зато су волели разноразни да заподевају кавгу са њим.

Раша,кога сви зову Бели,а има лимун жуту косу сео је на десетак метара од Раје. Погледавао би повремено у њега,но овај није показивао знаке занимање,ама баш никакво . Беху то деведесете,године када је избијало разноразно шашавило и блесавило из људи. Приближио му се Бели на метар два,покидао стручак маслачка и гађао га њиме. Ништа,залуд…

Рекох већ луде деведесете су у току.

– Е,види шта сам купио. Завукао је руку у унутрашљи џеп кожне јакне и извадио нешто што је личило на пиштољ. И дан данас верујем да је била само играчка . Са овим могу да ти направим рупу у грудима,велику као шалтер у пошти. Раја је бацио пикавац у прашину,згазио га папучом,искренуо главу у лево, и лагано припалио још једну цигару.

-Чекај ту. Руке је прекрстио иза леђа и рекло би се да је звиждуцкао неку песмицу од Митра Мирића. Бели је после причао :

-Видим га да иде ка мени церећи се злокобно. Сунце се већ спустило ниско. На неколико корака од мене хитро је потрчао не вадећи цигару из уста. Само сам видео у трену да је нешто блеснуло на Сунцу. На време сам се сетио да има одлично сачувану сабљу неког коњичког официра из првог рата, уредно исполирану и наоштрену . Уплашио сам се искрено, и не чекајући га хитро сам претрчао преко пута. Окренем се,кад он иде према мени и витла сабљом,само што није подвикнуо јуриииш . Ја потрчим иза бензинске пумпе, учинило ми се да ме стиже. Један круг,па други трчим ја и не окрећем се. На трећем кругу већ посустајем,окренем се, али он не посустаје,на два корака је од мене иако трчи у папучама и са сабљом у рукама. Потрчим ја опет,душа ће да ме напусти осећам,али Раја злотвор не попушта. У једном трену сам осетио нешто хладно близу увета. И додам гас,не размишљам да ли је комарац или сабља. А не бисте ни ви сигурно. Не могу ја више ни корак,но све ми сабља пред очима,па нађем још мало снаге,и још мало. Окренем се на трен, а осмех му све злобније слађи,јер види да му не могу утећи.

Не знам који је круг по реду,налетех право на аутобус који се зауставио на путу. Возач се крсти и левом и десном гледајући нас. Путници радознало залепили лица за стакло и уживају. Видео бих ја њих да беже они…у стаклу аутобуса видим Рају како стоји иза мене и подиже сабљу. Девојка на пумпи почиње да вришти,путници занемеше и склопише очи у страху.

Раја се насмеши,салутирајући као прави ратни командант или неки Пушкинов јунак. Махну возачу и лагано оде кући.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.