Једном давно делили смо купине са истог жбуна, можда нас то повезује.

Задремао сам. Руке су ми се опустиле. Госпођа која је седела преко пута нас на време је прихватила таблет из моје руке да не тресне о патос. Осмехом сањивим сам јој захвалио. Радознало је погледала на екранчић,видевши да сам читао поезију Бранка Миљковића схватила је да преко пута ње седе њени земљаци.

-Умало да разбијете главу сиротом Бранку,прозбори тихо. Узвратио сам јој осмех и тихо погледах у жену која је до малопре седела до мене. Та жена је сада слатко дремала ослоњена на моје раме. Нисам се бунио,нити ми је сметало.

-Колико сте дуго у браку ? Старој мајци је било до разговора јер је у полу празном аутобусу ретко ко био будан.

-Нисмо у браку, казах тихо да је не будим.

-Па шта вам је онда,рече погледавши кришом у њу.

-Нити супруга,нити љубавница…не знам шта ми је. А све ми је ако разумете.

Стара мајка се још једном насмешила а да нас није осудила као други. Једном давно делили смо купине са истог жбуна, можда нас то повезује.

-Аха,могуће…да,да…сигурно је то. Симпатична је била ова госпођа. Један прамен косе жене која снева залутао је у сну до моје руке којом сам јој обгрлио раме. Почео сам да се играм њиме немајући храбрости да се померим.

-Јесте ли јој икада рекли да вам је драга. Хтео сам нано много пута да то урадим,но нисам. Кренем ја тако на ливаде изнад наших кућа да берем шумске јагоде. Знам да ће доћи и она врло брзо иза мене. И не уберем ни једну, да остане за њу више. Умажем једном јагодом усне да изгледа као да сам се најео…није ми поверовала никада. Напуни малу чинију и однесе мојој мајци…да нам направи слатко. Мајка ко мајка…шта ће.

Гледа нас,ћути,и не меша се.

На онај прамен косе спустио сам пољубац. Учинило ми се да је задрхтала. Можда је та њена коса пожелела још један додир усана.

-Требао си да јој кажеш. Замишљен на слике из детињства нисам ни запазио да то није прошаптала госпођа која седи преко пута нас,већ госпођа која је дремала на мом рамену.

Ја сам се застидео. А старица се осмехивала. Ситуација је личила на неки дубоки кањон, да би се избавио мора се прескочити,а немогуће је. Ако покушаш оде на дно неизбављиво.

Боље је сачекати ћутећи. У томе сам најбољи.

10 мишљења на “Једном давно делили смо купине са истог жбуна, можда нас то повезује.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.