О Милици , Лазару, Стефану и Змајевима.

Искрено,без дозволе аутора преносим део књиге “ Живот “ Јелене Вукашиновић

Знао је још као дечак да је пут његових корака
нешто другачији од утабаних стаза којима су ходили његови
родитељи. Али никада није слутио да ће та разлика донети спас
многима у немирним временима његове неисписане
будућности. Стефан је био дечак који је видео, а није знао шта је
видео, који је чуо, а није знао шта је слушао, који је осећао, а
није знао одакле то долази. Био је мало чудо, Божје чудо, али то
нико није могао да схвати. Временом, захваљујући тим
другима, и он сам је изгубио веру да види то што види и осећа то
што осећа. Временом је постао само неко ко ће наследити
свог оца Лазара, када за то дође време, несвестан да је то
наслеђе управо оно које ће вековима касније у једном новом времену, оном пре краја времена, отворити небеска
врата читавом једном народу.


Нова година 1389. није доносила много наде да ће
будућност које су се сви плашили донети нешто друго до страха
за сопствене животе. Било је већ потпуно јасно да је било
питање времена када ће Османлијска војска напасти српске
земље, па људи иако нису причали о томе нису могли а да не
мисле шта им је чинити. После Маричке битке, било је потпуно
јасно да не могу победити. Једино питање које се постављало
било је шта је то што се може изгубити на путу до смрти која је
била извесна.
Лазар Хребељановић са својом породицом био је владар Рашке
и сви су знали да је он тај који је требало да донесе одлуку,
када се коначно буде поставило питање. И чекали су. Молили су
се, и чекали.
– Господе Боже, помози ми да видим невидљиво и да
чујем нечујно, помози ми да препознам истине и да
препознам тебе у свему што нам долази у сусрет, молио се
Лазар када је жена му Милица ушла у малу капелу недалеко од
двора.
– Лазаре, спрема се невреме, осећам то стално,
рекла је Милица, носећи у руци огртач који је он заборавио да
понесе са собом.
– Жено драга, невреме можда када посматраш
земаљским очима. Али како можемо знати због чега нас
Господ позива да направимо толику жртву и која врата ћемо
тиме отворити, то је нешто што данас не можемо знати. Ја
молим Господа само да ми да мудрости да препознам
знаке, да их распознам међу нечастивима који ходе нашим
земљама, да схватим не шта значи страдање, него шта ја
треба да урадим да би то страдање заправо постало победа.
Јер када једном пређемо у живот вечни, неће се збрајати наше
победе међу људима, већ само наше победе међу
нељудима. Неће се рачунати наши успеси међу вернима, већ
наша вера међу невернима. Када једном пређемо границу
која нас дели од Господа, неће више бити важни ни златни пехари
најбољег вина, ни коњи, ни долови. Једино што ће Бог гледати
јесте да ли смо из тих пехара напојили жедне, да ли смо у тим
доловима нахранили гладне. Сада се питам, ја, ове године
Господње 1389-те, за кога ћемо водити битку у којој ћемо
сви изгинуту и да ли ће ти сужњи знати да смо им ми донели мир
Божји у времену у којем буду живели. Јер знаш, жено моја,
када ми одемо, када и ти и ја и деца наша и њихова деца и деца
њихове деце, када сви једном одемо у Царско небеско, опет
ће се рађати деца која ће ходити овим пољима и мирисати пољско
цвеће натопљено душама нас који ћемо за њих у ово време
отворити небеске капије.
– Небеске капије, питала је Милица.
– Небеске капије, поновио је Лазар. – Када је Господ
створио земљу, планине, шуме, ливаде. Када је створио реке,
језера, пшеницу. Када је дао глас птицама, вид зечевима и
снагу срнама, тада је направио и капију кроз коју земаљска
бића пролазе на путу ка вечности, а небеска бића силазе на
Земљу. Тада је одредио да ће чувари тих капија бити само они
најхрабрији у борби за веру саму и назвао их је небаски
витезови. А то могу бити само они мушкарци и жене који за
живота покажу да им је милија љубав Господа него сва
османлијска блага. Човек једном живи, али вечно проживљава
одлуке које су га делиле од Господа.
И ево нас, стојимо ти и ја, жено, сада пред овом сликом
пресвете Богородице и ја се питам да ли страдање наших
витезова на земљи, у овом времену, треба да доведе до
стварања небеске војске која ће у неком другом времену
служити Господу за обрачун са силама зла које ће завладати
Земљом и да ли ће се та коначна битка за ослобођење
човечанства, водити на небу, као што се данас води на земљи
наших дедова.
– Не разумем те, рекла је Милица. – Због чега је
Господу потребно толико страдање, да би створио небеску
војску.
– Милице, жено драга. Ти сама знаш одговор и без да га
ја објашњавам. Али нека ти. Знам да ти мој одговор доноси
утеху за дане у којима ћеш сама бринути о деци нашој, па ми
онда није тешко да ти га дам.
– Лазаре, молим те, немој причати тако, пала му је у
загрљај и зајецала.
– Хајде смири се, схватићеш једном када се сретнемо
поново, на капији небеској да је данашњи дан само један од
оних који нас је водио вечној љубави.
Стефан је кришом посматрао своје родитеље и није му било
најјасније о каквом Небеском царству прича његов отац,
никада није имао храбрости да га пита да ли и он, његов отац,
велики Лазар, види ствари непостојеће и да ли шета световима
скривеним иза завеса времена које се само по некад
отварају и њему и пропуштају га у свет чаробних облика и боја.
Како је волео те тренутке у којима је поред прекрасних
јоргована који су красили читаво краљевство виђао и бића која су
другима промицала. Он је осећао да јорговани имају душу,
ако се о души уопште могло говорити.
– Драги моји, рекао је Лазар те ноћи својој породици
окупљеној око велике трпезе, да се опростимо од света овога
ми који ћемо ускоро отићи и ви који ћете остати да сачувате
трагове нас који смо отишли. Стефане, ти јеси један од твојих
предака, ти видиш, знам, као што су видели и твоји дедови време
које ће доћи. Остаћеш, и знаћеш да је време да наставиш са
места са којега сам ја отишао. Има једна тајна, тајна коју си
добио у наслеђе, стога је носи са собом и знај да ово неће
бити крај већ тек почетак битке која је давно почела да се води,
битке која ће све нас одвести ка Господу за којег ће се битка и
водити. Биће битка, видео сам, на дан Свевида бога твојих
дедова, победићемо и постаћемо оно за шта смо рођени:
победници без побеђених.
Вечера је прошла у суморној атмосфери и после Лазаревог
говора нико није имао жељу да говори. Крај је био неизбежан,
али крај који ће донети почетак због којег су те душе и послате
на Земљу.


У ноћи уочи дана Свевидовог, Стефан је будан сањао истине
које ће ратници следећег дана носити на својим штитовима. Истине
због којих се родио и он, један од Немањића, један од чувара
времена, један од изабраних чувара Божјег реда и имена
Господа, један од Витезова, змајева оних који чувају истине
имена Господњег и тајну Златног пута.
Знао је он да је у његовим корацима било нешто другачије.
Ипак, тог дана, 15. јуна 1389. тог лета господњег, док је
гледао војску како окупљена око његовог оца прима причест
и одлази на коначно путовање ка вечности, небо изнад Косова
поља се отворило и он је видео све. Видео је истине које су
спирале њихове страхове, видео је како људи постају Анђели, а
како Анђели кроз људе успињу своје стреле у борби која је била
изгубљена и пре него што је славуј у шуми запевао тога јутра.
Борба светла и таме, рекло би се, ипак није то било тако. Борили су
се не против таме, јер свака тама има светло из којег се
развила, а то што су Турци дошли на њихове земље у жељи за
освајањем, није се разликовало од свих претходних освајања у
историји човечанства, а било их је много. Читави народи су
нестајали у тим освајањима и једна битка у низу битака не би
променила свет, нити би донела витезовима славу вечну ка којој
су кренули. Ова је била посебна, битка над биткама, вођења
руком Господа. Ово није била битка против турске војске, јер
знали су и једни и други да се против турске војске не може у
том трену. Ово није била битка против некога, ово је била битка
за светлост, за вечну славу, у којој побеђени постају
победници, у којој су сви отишли, у којој су душе напустиле своја
тела за добро које је требало сачувати за времена будућа.
Ово је била битка не за слободу на Земљи, јер земаљска
слобода и није слобода, ограничена уздама времена,
земаљска слобода је само кап у неслободи душе отуђене од
бога, ово је била битка за слободу вечну, ону у којој ће душе
спремне да се ослободе својих личности, освојити милост Божју
за вијек и вјеков, за своју децу и децу њихове деце и сва
покољења до последње капи њихове крви. Стефан Лазаревић,
имао је само шеснаест година када је гледао са највише куле
како се небо отвара и како се људи преобликују у чудна бића
светлости која се њишу кроз време у којем се одвија битка за
светлост саму. Чуо се топот коња, чуо се хук стрела, чуо се
звекет мачева, а опет све је било тихо. Осећао је како се
провиђење појављује изнад Косова поља, видео је анђеле
како сакупљају душе умрлих и како их одводе са собом, видео
је како се светлост у слаповима спушта на ратнике који су
падали, ношени идејом да ће тај пад бити само један корак ка
последњој степеници раја. Борба за добро је попримила своју
димензију ванвременског и он је то видео. Слушао је толико
прича из времена прошлих, читао је о боговима и богињама, сви
су били ту у том трену вођени Свевидом, врховним
Божанством својих предака. Дизали су пале ратнике, заустављали
стреле, спотицали коње. Била је то битка за добро у коју се
добро укључило, борећи се за себе. Он је све то посматрао са
највише куле и питао се због чега је он, баш он, могао да види
како се небо бори са оним другим делом неба, не против
њега, него за себе. Како истине вечности прожимају умрле и
како они несвесни да су за њима остала тела, одлазе у вечност
која гради мост између Златног доба које ће доћи и Мрачног
доба у којем су били. Тај мост саткан од њихових душа, саткан
од светлости њихових срца, саткан од љубави коју су оставили
баш на том месту, месту краја жеља, нису знали да ће тај мост
бити небески пут њихових унука којим ће прећи из једног у
друго време постојања.
– Ти си изабран, чуо је одговор, гледајући битку
победника који су гинули.
– Ја сам изабран, за шта?, упитао је свестан да прича
сам са собом, а опет знајући да то Господ прича кроз њега.
– Изабран си да пут који твој отац данас прави
оплемениш људским душама које ће једнога дана помагати
многим малим људима да пређу са једне на другу обалу
времена.
– Пут, који мој отац прави, какав је то пут?
– То је пут светлости, небески пролаз који спаја ово
ваше време са једним другим временом које ја гледам већ
сада, а које ће ваши потомци гледати стотинама година после
вас, овде на Земљи. Јер време као такво не постоји. Да би ви
могли да видите ту нову димензију времена потребно је да
своја срца и своје душе доведете до тог нивоа у којем ћете
моћи да препознате истине тог новог времена.
– Како је мој отац направи тај мост, упитао је наивно.
Имао је само 16 година и није могао да зна да је дан који је
гледао својим очима један од оних за који би душе дале своје
сопство, само да га доживе у свом пуном сјају. Дан наде,
Дан победе духа.
– Да би се направио мост који ће спојити ово са
временом које долази и које је исткано од чисте љубави и
светлости, била је потребна енергија љубави и светлости која би га
исткала. Да ли си видео војску која иде у смрт славећи вечност?
Да ли си видео војску која иде ка своме крају, а слави нови
почетак? Да ли си видео људе који су се одрекли себе и пре него
што су знали шта их чека? Да ли си видео светлост коју су носили у
својим срцима и која је њихове душе уздизала до висина
неслућених? Да ли си видео како су падали људи, а устајали
анђели? Да ли си видео како су анђели небески прилазили и
сакупљали светлост и љубав која је исијавала из тела душа које су
се одрицале себе за вас, за све вас који ћете доћи? Да ли си
видео, дечаче, сузе радоснице у очима палих ратника? Да ли си
видео осмехе? Сви они су знали да ће њихов крај бити само крај
њихових коначности и да ће њихова вечност бити исписана
златним словима. Да ли си видео, дечаче, како су се светлост и
љубав ширили и како су се спајали на месту изнад њихових
приземних коначности? Да ли си видео пут коју је исткала та
светлост и крај пута како нестаје у непознатом? А то
непознато није непознато, то је само невидљиво очима људским у овом времену мрака у којем живите, у којем ја испољавам себе, да би кроз вас прогледао, у којем пуштамдуше да освесте најниже дубине свог постојања како би
препознале светлост када је угледају. То непознато није
непостојеће, оно је само сакривено од погледа палих анђела,
оних који би светлост угасили јер некоме је светлост тамнија од
мрака. То непостојеће јесте будуће сутра времена у којем
ће живети људи, али тек када постану свељуди, тек када у својим
срцима и својим душама буду свакога дана, свакога тренутка
у току дана носили светлост и љубав какву су ови пали победници
носили са собом. Само са таквом љубављу у срцу, са вером у
постојање само, ви људи ћете прећи у ново Златно доба. До
тада ћемо се још сретати, младићу, јер ти си душа из породице
душа која од постања ходи земаљским путевима. Пола људи, а
пола змајеви, пола човеци, а пола свељуди, једном ногом
корачате Земљом, док крилима растерујете страхове
земаљске. Да ли си видео пут, младићу, чуо је поново питање.
– Видео сам, рекао је Стефан.
– То је одговор онда. Твој задатак јесте да међу
људима пронађеш оне који ће својим срцима и својим душама
бити чувари пролаза између овог и оног света, чувари пута који
гради мост између таме и светлости. Твој задатак јесте да
светлост спустиш на земљу, и да обасјаш таму која се надвила
над људима, светлост из постојања које као такво постоји, а
које ће само ретки видети, само ти и такви као ти, само
понекад, докле читаво човечанство не буде обасјано
истинама. Јер сваки Златни пресек почиње и завршава се на том месту и свака душа је дошла на Земљу у овом тренутку и доћи
ће још толико пута да би се спремила, да би била у времену у
којем буде било време за прелазак, међу оним душама које
ће прећи мост и које ће заблистати у новом времену
постојања. Мрачно доба као такво не постоји, младићу, само
лекције кроз које човечанство пролази да би се спремило за
светлост. Да нема таме, светло не би имало коме сијати. Шири
истине, шири писменост, шири лепоту, шири љубав, буди бог на
Земљи, буди достојан корака својих предака, осветли Земљу
која ће једнога дана сијати као најсјајнија звезда на небу
истинама којима ћеш ти да утреш пут. Осветли Земљу да би
преживела јер ће после тебе живети у мраку вековима. Осветли је
да не би одустала од светлости због таме коју ће живети у
својим малим животима. Твој задатак је да пропустиш истине
кроз брда и долове и да у светлости и истинама изабереш оне који
ће са тобом и после тебе наставити да чувају светло, за време
у којем ће светлети свако дрво и сваки камичак ове божанске
Земље којом ходиш, Земље коју је светлост твојих предака са
овим даном, на карти небеској заувек означила као земљу
краја и земљу почетка.
– Да ли пристајеш, чуо је још једном питање.
– Да, рекао је, – пристајем, али бих волео да знам нешто
више о светлости својих предака. Ако треба да будем светло,
ако треба да пронађем људе, како ћу да препознам да
јесам то што кажеш и да су други оно што требају бити, да би се
од таме могла сакрити искра Господња коју ми данас дајеш да
је чувам кроз векове? Како да знам када ће доћи време у којем ће од тог семена светлости настати шума, и како да
знам када ће доћи време да се светлост сама пусти у свет који
светло видео није?
– Светлост твојих предака је светлост Исусова, али не и
само Његова, пошто је и Он био само један од доносиоца
светлости, један од проносиоца светлости кроз време које ви
људи називате живот. То је светлост Истине коју треба сачувати за
време после невремена, које невреме неће ни бити, већ само
ваш пут ослобађања од вас самих, од сна у којем носите
своја физичка тела ходајући земљом анђела. Ипак анђеле не
можете видети све док и сами не развијете анђеоско у себи.
Некоме је дато анђеоско по рођењу, по крви која носи и
проноси истине међу људима. Твој прадеда Стефан Душан, био
је један од доносиоца светлости и свако његове крви то може
бити ако прихвати да му је душа велика колико је он ко човек
мали, ако прихвати да сем постојања, сем Господа не постоји
закон и да је закон Божији закон постања од којег нико никада
побегао није.
Не постоји место у васељени у које може да се сакрије душа
огрезла у грехе своје и не постоји живот у којем неће она
сама бирати да буде то што је била, јер иако се за живота личности
крила, једном свако направи свој пресек златни, а у њему оста
записано шта је узео и шта за то треба дати.
Твој деда по којем име носиш, скупио је витезове сјајне,
чуваре доносиоца светлости који се назваше Витези црвеног
змаја, који су припадали змајевитим људима по рођењу. – Змајевитим људима, упитао је Стефа збуњено.
– Да, ви их на Земљи тако зовете, ипак за мене, ви сте
само бића кроз која ја испољавам себе на вишим нивоима
свесности, о којој већина света твога данас не може ни да
сања, а које ћете сви у добу које неки зову Златно прећи.
Битка је завршена, на дан Свевида лета господњег 1389.
године, када је и изграђен мост између сна и јаве, између
живота и вечности, када је направљен прелаз којим ће у једном
будућем времену многе мале душе прећи са једне на другу
обалу времена.
Те ноћи Стефан је у молитви рекао:
„Молим духовне енергије змајева да се открију мени, слуги
Божјем, да кроз мене пропусте своје величанствене истине
светлости и да ми дају мудрости да у својим корацима
препознам кораке Господа, а снаге да у тим корацима о
својој величини никоме не причам. Молим духовне енергије
змајева мојих предака да се пробуде у мени и да ме воде
путем којим су и сами ходили, да би се ми, њихови унуци, родили
да певамо о њима. Молим духовне енергије змајева, да
своју мудрост и сјај јунаштва прелију у срце моје, и да доведу
ме међ’ јунаке који неће да се боје за животе после којих ће
славом овенчани отићи у вечност.
Хвала, сада и увјек и за вјек и вјеков,
Амен.

Како је време одмицало, појављивало се све више
знакова и знамења која су му откривала тајне које је његов
деда још давно сакрио у свом законику написавши:
„Свима онима који змајеве држе, овај законик нека се
у ум постави и довјека поштује, јер змајеви су уз нас од
давнина, од прије него сто смо и слово имали, па их ваља
поштовати и чувати, јер су од Бога. Као сто нас без змајева не
би ни било, тако нас без змајева неће ни бити.“
Временом је откривао да је Змајевита енергија заправо била
енергија стварања и растварања и да то и нису била бића ваћ
снопови енергије која је покретала и будила цело човеково биће.
Ту енергију стварања су људи виђали као змајевиту, али то је био
само облик у којем се она испољавала на Земљи. Змајевита
енергија је духовна, светлосна енергија, са снагом најјачих
ветрова, и знао је да уколико је човек пропусти кроз себе,
уколико је прими и препозна, уколико је негује, постаје биће
светлости, биће у којем живи Господ сам. Слика у којем Свети
Ђорђе савладава аждаху, представља само снагу, вољу и жељу
човека да те енергије стави под своју контролу. Витезови
Змајеви, схватио је, били су они свељуди који су Змајевите
енергије светлости чували у себи и испољавали их за добро народа
и добро мајке земље.
Тумачећи законик, вођен духовним енергијама змајева,
настала је идеја о обнављању Витешког реда змаја.
Свима онима који змајеве држе – значило је да сви они који
имају моћ и способност да своју универзалну енергију
постојања и стварања изразе кроз себе, сви они који су искусили
величину и славу Господа који јесте љубав.
Овај законик нека се у ум постави и довјека поштује –
потребно је да развију свест о постојању змајевитих енергија,
добра, милости и љубави у њима самима и да се вечно определе
за служење добру, да направе у својим животима изборе који ће
у њиховој души одзвањати заувек, а која ће коначно, када
дође крај земаљске вечности, постати љубав.
Јер змајеви су уз нас од давнина – свако је дошао да изрази
себе кроз свеукупну Божански креацију на Земљи, а та
Божанска креација која љубав јесте живи у свакоме човеку и
чека да буде позвана, пробуђена и проживљена.
Од прије него што смо и слово имали – енергија љубави и
стварања је настала пре настанка свесности у телу човековом,
па је тако она постојала и пре него што се светлост
материјализовала у облику који људи зову живот.
Па их ваља поштовати и чувати – само чисто срце, захвално и
скромно може у себи пробудити сву величину сјаја Божанске-
змајевите енергије, оне која ствара не ради себе, него ради
људи, она која воли не ради свог задовољства, него ради добра
због којег је и рођена.
Јер су од Бога – то је енергија чисте светлости и љубави, енергија
од које је саздан читав универзум. Светлост која ће обасјати
мрак, љубав која ће покренути добро и донети коначно
спасење њиховим душама које ће се родити у личностима
неког будућег сутра.
Као сто нас без змајева не би ни било – Бог је љубав и све
постојање јесте израз божанске природе у нама и око нас, а
змајевита енергија, као манифестација чисте енергије љубави на
Земљи је она од које смо сви и настали, то је чиста енергија
Божанске креације, чиста љубав.
Тако нас без змајева неће ни бити – уколико занемаримо
Божанско у нама, уколико пустимо да наша материјална
стварност преузме вођство над духовним које живи у нама
уколико кроз похлепу, непоштовање и мржњу угасимо у себи
светлост змајевите, божанске енергије, мрак који ће задесити
човечанство биће већи од највеће таме.
Проћи ће много векова док се не пробуде змајевите енергије
у људима, док свако у себи не препозна снагу сопственог
постојања, а у својим корацима само изразе вечне љубави, на
који начин ће се љубав и светлост ширити светом као латице
бресквиног цвета после пролећне олује. Проћи ће, знао је то, и
сањао је битке које ће се водити, сањао је мора која ће донети
нове истине, сањао је истине које су биле чак веће од истина
које је познавао, а оно што је он у том времену требало да
уради јесте да окупи светлеће, змајевите, божје, да удружи оно
што вековима беше разједињено, да би постало једно, које ће
се поново распасти, али које ће у времену пре краја времена,
у времену поновног окупљања, послужити да се према
50знацима и знамењима, препознају да би се поново срели у
светлости и у тој светлости прешли мост.
Схвативши то, Стефан је своју војску и своје витезове,
почео да подучава знањима до којих је долазио, водећи их из
победе у победу, вођен неустрашивим змајевитим
енергијама које су се покретале пре сваког боја. Схватио је
да је и његов отац изабрао 15. јуни, дан Свевида, господара
змајевитих енергија, за дан у којем ће вођени руком
провиђења, пострадали постати победници, а победници само
многовековна тама у коју ће душе урањати, да би коначно
изрониле у светлости. Мађарски краљ Жигмунд чувши за успехе
Стефанове, био је рад да дозна тајну која је покретала светлост
што се ширила читавим Балканом, када би Стефанова војска
војевала. 1408-е, само девет година после Битке за светлост,
формиран је Ред змаја. Формално је на челу тог реда био
Жигмунд Луксембуршки, краљ Мађарске, који је и својим
годинама и својом титулом и ауторитетом дао земаљску
снагу реду, док је Стефан био духовни вођа, први међу
једнаким змајевитим људима који су се окупили, да очивају,
сачувају, пренесу и разнесу, змајевиту, светлосну, божанску
енергију међу неуке и да сачувају њихове душе за времена
у којима ће оне коначно кренути путем себе.
Њихов главни задатак и јесте био да сачувају људске
душе од изазова у које су њихове личности упадале, градећи
своје сопствене вечности. Одрицање од вере и од Господа,
издаје, лажи, преваре, све је то доносило време таме у којем
су живели сужњи чекајући свој крај, а не слутећи да је крај
бесконачно дуг када се душа поново враћа на почетак.
Време таме, у којем су се многе душе рађале, сакупљајући
искуства која ће их, коначно, када дође време, довести до
светлости. Јер идући путем Златног пресека, свака душа бира да
пронађе оно што је изгубила, јер ће само тако досегнути себе
у вечној светлости која се налази на другој обали времена.
Време таме, издаја, освајања, паљења, одрицања,
бежања, лагања, мржње, нечовечности, страха, невере,
осуде, проклетстава, дуго време чекања на још један
почетак који ће донети још један Златни пресек, исписан тамним
словима. Јер сва тама коју личност даде у неком од живота
само је мастило којим ће да испише свој Златни пресек пре
новог путовања у свет коначности, у свет поновног
пропадања или коначног уздизања душе.
Чувари душа, Доносиоци светлости и Анђели љубави, ето то су били
змајевити људи који су својом светлошћу обасјавали, а својим
судбинама исписивали златна слова људске историје у временима
у којима је добро било далеко од света који је писао историју.
Људи који су будили наду, љубав и светлост тиме што су били
добро које су са собом носили, а Стефан Лазаревић је био један
од њих.
У време деспота Стефана, Београд је био престоница витештва и
тајних знања. У свом дворцу, данашњој Деспотовој кули на
Калемегдану, он је окупљао најпознатије звездочитаче,
алхемичаре и мистике тог доба, пре свих молитвене тиховатеље,
исихасте.
Оно што Стефан није знао тада јесте да једна змајевита душа
треба да прође кроз сва три духовна степена на Земљи да би
достигла потпуну зрелост и да би дошла међу бестелесне
анђеле неких другачијих стварности, а у том животу он је био на
свом првом анђеоском задатку – Чувар душа.
Чувари душа у том времену, пре почетка краја мрачног
доба, требали су да помогну да се сачува дух истине народа
који је направио мост ка световима Златног доба, сјајем
љубави коју су носили у себи. Тако је Стефан формирао Ресавску
правописну школу и окупљао и пружао уточиште ученим људима,
не само из своје државе, већ и из околних области и земаља.
Њихова делатност на превођењу непреведених дела са
грчког, поправљању постојећих превода и њиховом
преписивању, створила је нови правопис који је имао за циљ да се
једном језику да наднационални карактер.
Превођење и преписивање књига рађено је за потребе цркве,
али и властеле, а нарочито самог Стефана који је имао најлепшу и
најпотпунију библиотеку, а у то време ресавска преписивачка
школа и постаје једна од истакнутијих европских скрипторија.
Златни витез реда змаја, Стефан Лазаревић у том времену
поставио је темеље на којима ће вековима касније бити
изграђен мост који ће спајати вечности у времену пре краја
времена када се светлећи буду окупили да коначно, у свом
последњем лету на ону страну времена, поведу све са
собом…

Витешки ред змаја – манастир Манасија



Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.