Записић мали о баки и ролату од шљива.

Данас сам потонула до дна причала је са собом,нема више куд . Следећег јутра је устала рано , и што је старицу чудило пробудила се са осмехом на још увек лепом лицу. Одакле сада долази радост није ни наслућивала . Готово је, све је готово врзмало јој се по глави .

Ишле су јој на живце комшије што воле све да знају и свида да гурају нос . Нервирали су је пијаници који су тетурајући се враћали из задруге и добацивали јој . Сметало јој је што је запиткују о њеном животу о породици,а она никога није дирала . Осећала је превелик и претежак умор од људи. Једино је волела Раду. Можда зато што су делиле исте муке . Једно време се расправљала и бранила од напасника, а сада само жели да је сви оставе на миру . Не може више овако . Сваки прек поглед ју је болео, болела и свака реч ружна . Туговала је дубоко у својој тишини. Нигде није ишла по селу , све јој је Рада доносила из продавнице .Тешко јој је без породице . Цвеће у башти јој је било невесело . Кажу да биљке пате са људима заједно . Дају све од себе да цветају и миришу , како би исцелили душу људима , али залуд . Да могу да ухвате човека за рукав или руку па да га доведу у сред баште и оставе , човек би се досетио , овако само туга остаје у душама цветића .

Престала је да отвара албуме и фиоке са старим успоменама . Престала је и да се сећа . Никада није осећала овакав умор , са уморним телом ће се некако изборити , али како са срцем које тужи све гласније . Сузу није пустала , много тога ју је очврснуло кроз живот ,зато се није лако предавала бака . Како се тамни облаци прикрадају иза брда пред олују , тако се мрак прикрадао и кружио око ње . За несаницу је знала да је то Божији дар , значи да је јок увек жива . Ни код једног песника , нити у некој књизи није прочитала да се неко овако болно осећао . Свуда су то биле страшне немани или немирно море са огромним таласима који те само прекрију , и готово , нема више . Ова туга јој је доносила мир у души . Чудно .

Пређашње вечери је опет чула славује у воћњаку .

– Да ти ја покажем Радо шта да ми обучеш кад умрем,изнанеадила је комшику .

– Шта ти је Борка бре ,шта лупаш ?

– Не знам ,селе . Сневала сам нешто ноћас , нисам чула славује одавно ,па ноћас опет . Скакутали су по дрвећу и певали , једва сам заспала од топлине неке . Онда сам снила нека деца ме воде преко поља показују ми засађен виноград , а он се примио ко шашав .

– Ајд и ја теби да покажем шта ћеш ти мени да обучеш , за сваки случај ,кад већ причамо о томе . Не знамо која ће прва .

За жену која је цео живот посветила породици , ова старост јој је тешко падала . Ћутке је пролазила кроз све муке у животу , но волела је такав живот . Чувала децу , пазила на мужа да увек добије чисто одело . Муж је био је доктор у селу , доручак, ручак, једном руком држала сина у руци,другом прала,пеглала,чистила,брисала метлом прашину све до дрвене капије у дворишту . На стази од капије до куће никада се ни листић са дрвета није дуго заржао . И сада када јој је време да је унуци радују у животу , њих није било овде .

Бог од нас тражи само Веру , Наду и Љубав . А ја се више ничему не радујем. Размишљала је . Ову празнуну у срцу више ништа не може испунити . Бака је развезала мараму испред иконе Света Петке , и долила мало уља у кандило да се не угаси до јутра . Често је гледајући у Икону Богомајке и Света Петке осећала да није вредна да замоли ишта за себе . За њену децу није имала довољно вере да замоли . Те ноћи је прошетала у мислима кроз неке чудне светове , но није се уплашила . До јутра је није хтео сан на очи , тешком муком је изгурала дневне обавезе . Осећала је да ће се нешто важно десити . Видела је комшика да се нешто дешава са њеном Душом . Ништа није запиткивала .Онда јој је те вечери Стари орао довео унука .

То сам вам већ причао .

Борка се изненада вратила међу људе којима је срце још увек живо , и радосно . Деца су све чешће долазила код ње . За сина и за снају није питала , а Марко није ништа говорио . Мала Мара , Маретова љубав је упијала плавим очићима све што је бака радила . Њено срце је летело около као мали шарени лептир . Онда је слетело на цвет георгине , и ту остало . Као када га после летње кише затекне зрачак Сунца ,а лептиру се не иде више одавде . Тако некако .

Волео је дечак , док је био мали да баки сине мараму када се бака савије да га пољуби . Онда је бежао по дворишту са марамом у руци , а бака га је као јурила . И опет је то урадио . У неким људима оно детиње срећом никада не угасне .

– Барабо мала, што ниси мали да те сратко испребијам . Али Мара казаде :

– Нано , штета је да носите ту мараму више,да ја вас лепо ошишам…није ни стигла да заврши Борка је одмахивала руком . Никако , никако …

– Ма да вас ипак ошишам а ви опет ставите мараму ,јел да да се нећете љутити на мене , нећете нано . И некако је убедише . Док је Мара шишала и комшику Раду , Борка је загледала себе у огледалу . Мрштила се , превртала очима , стављала мараму на главу , па би је опет скидала . Деца су је кришом посматрала и спремала план . Марко је скувао кафу за себе и Мару , а госпођама капућино . Пред нанином капијом стоји дрвена клупа . Марко је заковао две даске на липи иза и направио наслон . Седели су сво четворо , смејали се , уживали . Неко ће ипак покушати да поквари дан , дакле да видимо . Миле се сигурно из баште враћао . Имао је на себи подрану кожну јакну и блатњаве „пироћанке“ , спазио их је у хладу липе , наслонио се на ашов и питао нану .

– Јеси ли ти то снајка продала кући,нека туђа деца ти се ту смуцају ? Борка је ћутала , посматала га, но ништа не рече ,због деце ваљда .

– Ти си изгледа продала и ону башту доле …

– Шта тебе то брига ,коначно се супротставила .

– Боље да си мени дала,насмејао се шеретски, ја би то умео да поштујем и ценим . Помињао би те стално кад умреш .

– Дабогда да ти га швалерка не видела три године . Човек је хтео нешто да каже , на време је видео да дечак поврће рукаве на јакни . Знао је из кафанских туча када треба напустити ринг . И оде , вала мудру одлуку је донео . Тетурајући се једва приметно невештом оку посматрача долазио је путем следећи кицош . Рашчупане косе и запуштених брчића у рукама које су се једва приметно тресле носио је некакву умазану торбу . Погледао је чудну екипу на клупи , и морао је да каже :

– А јел Борка бре, ел се то спремаш думреш па си се накинђурила тако, ко за вашар .

– Јок бре несрећо, ја се спремам да живим тек сада . Вероватно јој је свега било доста , љутито је скунула мараму,згужвала је рукама и обећала себи , нећеш више . Више ме нико неће наљутити . Да би мало скренула мисли и да би ћутање било прекинуто погледа малду девојку .

– Никако да те питам лепа Маро зна ли теби мајка да долазиш овде, са овим мојим билмезом ?

– Зна нано, зна . Она више воли овог билмеза, како ви кажете, него мене . Можда зато што сам женско дете .

– Е па ја ћу те волим једнако као њега , привуче Марину главу ближе себи и засипа је пољубцима .

– А где је комшика ? Она се у међувремену неприметно извукла , тиха каква је била није хтела да смета . А можда јој је било и жао свог живота , гледајући ове срећен људе . Неће то тако да може , рече девојка и отрча . Није ни куцнула на врата , само је гвирнула унутра . Чим ју је угледала радосно повика :

– Ајте нано што побегосте . Ајде на ручак код нас, бака каже да јој много помажете , морате да пођете .

– Нека дете , нека , други пут ,уморна сам .

– Ајде и ви сте наша нана . Комшики Ради је био рођендан пре пар дана и на столу ју је чекела торта . Деца то нису сазнала на време , помислили су да није касно ,и ето … магле у очима.

Све што смо изгубили у животу , вратиће се , кроз нешто друго обично , али вратиће се, то ми верујте на реч .

Боркин син је био лекар , као и Боркин муж . Спашавајући животе није имао времна да спаси маму . А њој је уместо лекова и инјекција требао само загрљај и пољубац у образе . Дочекала је и то време . Неколико дана после овога упитала је Марка :

– А зашто сте децо ви најбољи на свету ? Шта вам је то донело ?

– Ја због ње бако , само због ње . А лепа Мара је поносно подигла лепу главицу у облаке .

– Да ниси можда хтео да покажеш родитељима нешто… ?

– Залуд бако,заборави на то…не знам ни да ли су чули,ја им нисам рекао . Спустио је тужно главу баки на груди и само ћутао . Гледао је баку у склопљене руке . Шта је имао да кеже , ништа . Шта је то важно у животу . Бака је подигла руку , миловала дечака по коси . Марко је угледао у даљину роду , која је пловила изнад Мораве , па онда широко отворених крила заобишла велике гране врба и слетела на спруд .

– Недостаје ти ,не помињеш га одавно . Дечак је дубоко дисао, онда је уздахнуо јако

– Бако , да позовем Стефана сутра , да дођу мало у госте . Борка је пљеснула рукама као дете , па ја једва чекам . Сутра печем ролат од шљива раном зором . Дечак је пољубио баки руку , и само рекао хвала што си толико добра .

– Е ,дете , помислила је бака,но ништа није рекла . Док је ишао ка телефону сусрео је Марин поглед .

– Душице а хоће ли се нана љутити ако ја преспавам овде са тобом ?

– Ма без бриге , већ је спремила она свој брачни кревет одавно . Спремила је најлепшу постељину , видећеш . На јастуку везене румене руже , а на јоргану паунови . Без бриге . Одо да зовем Стефана сутра да нас обиђу мало .

И Стефан је осећао тугу све дубљу , ваљда због овог расцветалог маја . Срећом мала Сирена није дозвољавала :

– Тата ајд пјођи испод овог дјвета и више нећеш бити тужан ,ухватила тату малецком рукицом повела га је . Сваки човек има своје дјво , које је неко за њега посадијо тата . Но одјасји људи забојаве на своје дјво па јутају по свету и тјаже друга дрвећа а оно чека … чека . Ја све мојам да ти објашњавам . Зашто ји си тојиииико вејик ,тато татице и подигла рукице ка небу. .. Ето видиш , и тата се стварно насмејано . Осећао из дубине срца неку радост . Посматрао је своје дрво које је Стари Орао давно засадио , можда и не знајући коме ће припасти …Посматао је чудно своју малу вилу .

Бака Борка је тек сада проговорила посматрајући сутон нешто за шта је знала да ће донети радост деци .

– Има доле код продавнице,баш прекопута, један сокак што води према реци . Е ту има једна велика огромна оскоруша , иза дрвене капије крије се велико двориште . Једино та млада снајка има више цвећа од мене . Причају да га је много волела , од скоро је почела да се облачи у црно . Одите сутра , поразговарајте , можда ћете чути нешто о том Свом Орлу .

14 мишљења на “Записић мали о баки и ролату од шљива.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.