Записић о пуној шаци румених трешања !!!

Велика надстершница на старој робној кући „ Шумадија „ која се пружа све до улице,добро дође у изненадним ситуацијама. Као што је овај изненадни летњи пљусак . Ослоњен на кишомрел посматрао сам људе како беже на све стране тражећи спас . Не сећам се тачно,мора да сам размишљао о нечему лепом , јер ми се прикрао тихи глас иза леђа :

– Невероватно да још увек волиш кишу . Прија ми поглед на то њено лице са осмехом .

– Да,киша је један од ствари које још увек волим . Хтедох да се нашалим , водећи рачуна на неке непролазне границе .

– А шта то још увек волиш ? Уме њен прћасти носић да изненади . Срећом па је помоћ стигла непризвана . Док сам размишљао о дипломатском одговору , јер како обајаснити некоме ко ти је некада био све … тишина . Мама је водила дечкића за руку држећи му кишобран над главом да не искисне . Дечак се зауставио испред неколико гајби са руменим трешњама . Само је посматрао , ни реч није рекао .

– Колико су трешње госпођо . Госпођа са великом торбом на грудима , ваљда је хтела да нагласи да је пуна пара , загледа маму па рече :

– Сто педесет динара , видите како су лепе , лепших нема нигде .

– После ћемо сине ,рече мама дечаку , милујући га по косици . Дете не рече ништа и кренуше . Заустави се мали господин испред следеће гомиле трешања . И опет , као малопре само је са неком слаткоћом на лицу посматрао . Киша је полако престајала .

– Сто двадесет динара , домаће су верујте . Мама је посматрала детенце . Њему се канда није одлазило .

– Кад се вратимо сине , може ?

– Колико су трешње нано ,пита мама . Нана је госпођа у одмаклим годинама , са марамом на глави и без велике торбе за паре . Гледала је дечака ,осмехнула му се . И дечак јој је наравно узвратио .

Госпођа од малопре са великом торбом је коментарисала са женом која је стајала поред ње .

– Знам ја овакве мајке . Срамота , неће да купи детету трешње . Сада не може да лаже да нема , овакви су први отрчали по 100 е смем да се кладим . Мама је била ипак права дама , чула је сигурно , но није поклањала пажњу шта прича ова непријатна жена.

И пођоше мама и син . Старица их је позвала .Дечак се одмах окренуо , као да је знао да је њему намењено . Напунивши пластичну кашику која јој је служила за мерење трешања рече :

– Узми сине . Рашири рукице . Дечак је погледао маму , мама се насмешила и већ су дечакови дланови били пуни трешања , на велико запрепашћење малопре поменуте жене са огромном торбом .

– Нисте требали мајко , хвала вам . И погледала дечака чистим погледом жене која сигурно има овакве унуке кући . Мајка,као мајка приметила је нежност ..

– Ма,маза је то , пољубите га слободно . Хајде сине намести обрачић …

Тешко је рећи ко је овде био насјрећнији .

А мени шашавом је остало да измислим причу којом ће прћасти носић да буде задовољан и да остане крај мене још мало . Колико сам ја више лагао о једном дечаку и девојчици више ми је веровала . Покушавао сам да је не подсећам баш на све детаље … судећи по погледу промашио сам намеру . У том трену ….

Мама се већ враћа са синчићем . Прилазе старијој госпођи која их још топлије и нежније посматра :

– Ми се вратили,како смо обећали . Жена са великом торбом посматра са неверицом . Мама је у рукама носила пар огромних кеса , а дечак се држао за њену јакну .

– Колико имате у овој кофици што вам је остало ?

– Сада ћу да измерим . Ево … прво је ставила празну кофицу , па пуну . Погледа на дисплеј ваге и рече

– Кило , стодвадесет динара , тако смо малопре рекли .

– Има овде више од килограма . Јесте , ја сам видео 1300 гр , но жени то није било важно . Срећан осмех дечака нема цену . То је бака знала за разлику од неких из ове кратке приче . Вади мама новчаницу из новчаника и пружа старици . Старица не жели да је узме :

– Много је , немојте .

– Није много . Постоје ствари које не могу да се плате , осмех мог детета за који сте ви криви ,нема цену .

– Много је . Мама је помиловала дете и само му рече :

– Хајде сине , шта си рекао да ћеш да урадиш ? Дечак је завукао рукицу у десни џеп јакне и погледа старицу стидљиво све гледајући у врхове патикица . Пружа старој госпођи чоколаду . Нека нова Милка са ланетом на омоту , ако сам добро приметио . Сетићете се да ми је поглед био привучен неким другим пределима . Неком грешком у мени док су око мене ширили доброту , ја сам довлачио тугу у тим очима преко пута мене . Сада је време да се старица осети на трен као дете малопре када му је напунила дланове трешњама…

Не би ме изненадило да дечак и мама неког наредног дана добију на дар теглу са слатком од трешања . А ја ћу добити мало несанице …

6 мишљења на “Записић о пуној шаци румених трешања !!!

  1. Уместо коментара:
    „Сећам се тог дивног, испуњујућег и неупоредивог осећаја који ми је приуштило даривање једне прокиселе јабуке детету које је гладно и промрзло набасало на продавницу аутоделова у којој сам се тада затекао. Лепоти тог осмеха захваљујући, поред осталог, и данас – опстајем.“
    Поздрав из облачног Крушевца!

    Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.