Записић , још пар речи о Старој птици …

Или “ Не говори људима превише , осим онога што они желе да знају, људи имају границе своје радозналости… „

Прошло је тек неколико дана од како нема нашега Орла . На сахрану нити Стефан , нити Марко нису ишли . Из једноставног разлога што знају да човек не умире . Само оде на трен да се види са својим Творцем , предахне мало па се врати назад , смрт тела није никакав крај . Душу ионако нико не може додирнути , камоли јој нешто ружно урадити . Оде своме Творцу да се сретну , поздраве , и да види како ће даље . Ако мисли да још има посла на земљи Душа се враћа . И уместо да потоне у њиховим срцима, постао је оно непотопљиво дрво које се отима бујици и за које се сви остали хватају када нам затреба .

Библиотека кући му се умногоме разликовала од оне на послу . Не више од стотинак књига,рекао бих врло пажљиво прикупљених . Постоји видљив , а постоји и невидњив , реткима наслутљив свет . Е тај мене занима , у видљивом су сву лепоту порушили . Бескрајно још има да се учи,а ремена је све мање . Само ми је жеља да ми дозволе малецко време мира и тишине , да завршим започето . Знање ти је неопходно ако хоћеш да поправиш свој живот . И спознаја да Бог постоји . Када то сазнаш , моћи ћеш да ходаш правим путем,а још важније у правом смеру , јер шта ти вреди ако се крећеш уназад или стално осврћеш… Када знаш ко те је створио и чему се нада од тебе ,биће ти лакше ,толико знам . Између нас и бољег у нама постоји мост или зид , неко је тако некако рекао …избор је само наш , ничији . Постоји лако сазнајно и постоји не баш лако сазнајно , ту је штос . Ти си Божије створење и једино што треба је да не престајеш да учиш . Можда ћеш се сада чудити овим речима , можеш учити од свакога кога сретнеш , па чак и од пчела,птица,маслачка,траве зелене или осушене , реке ,ветра … тако је говорио .

Свет је такав какав јесте , твоје је да га не учиниш да буде такав какав јесте, него твој , да буде то свет твој . Има једна књига , група од петнаестак људи се заглавила у своме сну . У томе сну је свако требао да се сети свога посебног дара , и нико то наравно није желео . Прогањале су их своје немани , оне које држе у срцу … Нико није знао излаз , ни да постоји начин икакав за бег , за спас … Онда се један досетио . Затворио је очи и осмислио мост преко провалије , а тамо иза прелеп дом са великом цветном баштом . Нико му није поверовао – зар си сумњао , он се мало премишљао па кренуо . Само је једна девојка кренула за њим и спасили су се ,остали су остали да воде битке које су им биле драже … тако ћеш можда и ти… Све ћеш морати сам кроз живот , наићићеш повремено на помоћ , на одмену нећеш . Зато не љути се на родитеље , они су баш такви какве ти требају …

Ако каниш некада отићи одавде размисли , част је изабрати ово време овај народ ову земљу , част је сине веруј ми . Човек добија тек када помисли да губи све…

Непрестано је Стефа водио разговор у срцу са човеком кога је заволео . Научио га је да размишља у сликама . Када је једном проговорио како не разуме своје близнакиње , ни мањег времена између њиховог рођења нити веће разлике у карактеру . Стари Орао га је кратко посматрао , онда узео оловку , отворио свеску и нацртао нешто . Окренуо је цртеж према нашем Стефи :

– Шта видиш овде ? Близнакиње су биле мартовска деца , у знаку риба . Посматрао је и ћутао , гледао и ћутао . Онда је узео графитну оловку и заокружио прво једну па другу .

– Зашто су овако нацртане ? Орао је ћутао још трен па проговорио :

– То је природа Риба , мало на једну ,мало на другу страну . Мало ка световном , па мало ка духовном свету . Ако смо научили већ да бирамо родитеље , мислиш ли да су случајно одабрале баш тебе . И то две . Не лупај главу залуд ,него размишљај . На жалост није имао времена да заврши своју мисију .

Једна од близнакиња , Звездана је више трчкарала око маме и њених родитеља . Месила је колаче са мамом, мазила се , и била је више ћутљива . Тешко се допирало до ње . Вилена , друга близнакиња ,је певушила ,играла се ,летела около као права вила .

Када је тата узео тример да покоси траву по воћњаку , пркосно би стала испред двадесетак белих рада и пар струка камилице , подбочила се рукама и само рекла на свом језику трогодишње цурице :

– Неће можеш , не дам … пажљиво је мотрила на тату окицама боје лешника . Одједном је поскочила,пљеснула рукицама весело и узвикнула све гледајући у комшијско двориште :

– Стигла нам је тета Ема . Тата је угасио љуту машину , обрисао траву са себе , погледао лево – десно између грана дрвећа,и никога није видео . Их,цокнула је уснама као љутито :

– Зашто ли си тојико вејик , хајд носи ме татице . Тата је имао тек толико времена на клекне на траву и већ му је поскакивала весело на рамену . Показала маленим прстићем .

– Пјаво . И почела веслу песмицу , док ју је тата чврсто држао за ногице .

Једном један зека маји,

тлцао је бос по тјави,

онда му се дете јави,

дођи мени зеко маји,

да те јубим ја по гјави…

јеха јеха јехахаха…

Млатарала је малецким рукицама као диригент симфонијског оркестра састављеног од ветра , пчела и баргемовог цвета који је плесао уместо балерина у белом .

Тата никада нигде није чуо ову песмицу , немогуће да ју је дете измислило . Није стигао да научи од Орла да су Рибе сирене,а сирене најбоље умеју да певају , заводе морнаре ,док не полупају своје бродиће о хриди и онда се склањале у своје дубине . И да је врло могуће да је дете песмицу само измислило , без ичије магијске помоћи .

– Пусти ме тата . Млада жена ,по годинама мало старија од Стефана је седела на клупици за столом поред бунара . Разгледала је около себе радознало , поглед јој је летео на све стране . Поред ње две велике торбе , као да је дошла у госте . Да ли је чула лепет крила мале виле или њене босе ногице по трави , тек окренула је поглед ка њима , а девојчица је стајала пред њом са рукама прекрштеним иза леђа . Иза ње је стајао мушкарац који ју је љубопитљиво посматрао . Безброј питања сакривених је било у том погледу .

– Здјаво тета Емо ,пруживши малецку рукицу ,као неком свом који се управо вратио са далека пута , да се рукује са тетом .Тета Емилија ју је чудно погледала , но пружила је руку са осмехом . И стварно је био леп и искрен поглед те непознате жене . Онда се окренула према Стефану , док јој се мала вила већ пентрала у крило . Емилија се борила са речима и са девојчицом која ју је испитивала својим прстићима .

– Ја се извињавам ако сам нешто пореметила . Ово би требало да буде кућа мога ујака , ако сам се лепо снашла по сесоким сокацима . Стефан је слегао раменима очекујући да жена настави причу . Вилена је ослушкивала како куцка сат на тетиној руци , што ју је увесељавало . Сат је куцкао тако живо ,како срце .

Сумњам да је ујак то икада поменуо да има сестру . Мама и ујак су се завадили због неких пара и имовине . Ујак јој је дао све , и што јој је припадало и оно што није . Оставио је себи само кућу и двориште . Мој тата је желео и то да присвоји , и добио је . Деда Боривоје се само намрштио и дао ујаку ову кућу и двориште да се не потуца около , да и ону малу башту доле . Мом тати је све било мало . Све је продао будзашто . Због проблема са срцем који су га брзо снашли уградили су му бајпас тако да је све паре што је отео дао лекарима .Тако то ваљда иде , тако су ми причали . Од тада верујем у невидљиве догађаје… Била сам овде са пет година последњи пут . Као у сну се сећам неког црвеног цвећа са крупним главицама ,оволиким и показала је руком…

– То сигурно мислите на божур , сакрио се иза лозе па се не види .

– Вукли су ме снови овде, стално . Дуго нисам ни знала да имам ујака , на жалост . То се не може више исправити . А ви сте ,опростите на радозналости ?

– Ја сам , па је ућутао … ја сам… ма Он , он је мени био све . Све што сам изгубио у детињству , он ми је вратио . Тешко је то објаснити …

У том трену је чуо мамин аутомобил како иде сокаком ,и како се зауставља пред капијом . Мала Вилена је волела бакицу Весницу чудном љубављу . Бака је изгледала као да крије неку тајну , што ћеш од рибе , посебно овако малецке ,тешко сакрити .

Прво су се изгрлиле,па изљубиле,па иштипкале…па је онда отворила бакину торбу да испита има ли нешто шарено за њене окице … па се вратила тета Еми.

– Опа,видим да сте се већ упознале, радосна сам због тога . Клекнула је близу унукице и пољубила носић . Ема душо , како си путовала ? Јеси ли уморна ?

– Ма без бриге , ово дете ми је вратило снагу . Онда се Весна окренула ка сину , на кога нико није обраћао пажњу .

– Можда се сине чудиш одакле се нас две познајемо ,јел да ?

– Тета Весна је јавила мојој мами да је ујак страдао . Њих две се познају , како мама каже , од малена . Полако ,показала је мама Весна руком . Волела бих да уђемо унутра , да не сојим овде , па да испричамо полако …

– Могу ли да уђем унутра , питала је мама свога сина . А ја бих волела да преспавам у ујаковој кући ако није проблем ,рече Емилија …

Мала вила је знала где је кључ ,пре тате је стигла до њега , но била је малецка да дохвати браву .

– На ти бакице , откјуцај . И прва је улетела скочивши на велики старински удобан кревет . Стефан је носио две Емилијине торбе ,спустио их је на сто , а мама је …

Мама је стајала непомично на улазу тек корак закорачивши унутра , стајала је склопљених очију . Можда је трагала за неким мирисом давно заборављеним , за неком сликом коју је изгубила неповратно . Унукица ју је чудно посматала мудрих очићима којима ништа неће промаћи . Весна је пришла прозору, размакла оне старинске коцкасте завесе, и широм га отворила пуштајући мирисе маја да уђу унутра . Испред прозора је још увек стајао велики гломазан сто … рекох ли ја то још увек !!! У левом углу стола лампа , неколико књига које Стари Орао није овако уредно поређао сигурно , неколико оловки и стара писаћа машина у коју је био уметнут папир још увек . Неко ко је пажљиво водио бригу о овој кући и сређивао , папир није дирао . Пошла је руком да га подигне и прочита , али се предомислила . Нико је није ометао . Села је Весна у удобну кожну фотељу , завртела се благо лево -десно . Онда је уздахнула јако , примирала се нестварно и устала полако придржавајући се за наслон фотеље . Као да је осећала слабост ….

Стефану се учинило да мама добро познаје ову кућу , што ће мама и потврдити убрзо . Прелазила је руком преко ствари у кући као да милује некога .

Пришла је креденцу , какви се данас ретко чувају . Отворила вратанца са десне стране . Повадила неколико тегли окренутих наопачке јер су биле празне . Онда је отворила фиоку ,претурала на кратко и извадила ножић са ошрим врхом . Чуло се да нешто грбуцка унутра , затим је пружила руку ,склопила очи ,осмехнула се и извадила руку још увек не отварајући је . За столом су седели Емилија и Стефан . Весна је села између њих двоје . Ставила длан на сто и тек онда га је отворила . Мала моравска шкољкица се појавила у руци .

Аха , помисли је мала вила . Притрчала је баки и узела шкољкицу . Сигурно је овде дуго стајала , јер су боје скоро нестале . Дете је вероватно стегнуло јаче него што треба и шкољка се поломила на малене комадиће . Нешто је бљеснуло и игубило се брзо . Мала Вилена је поскочила на време да се у њеном длану затекне прстенчић . Златан са плавим каменчићем . Аха , то је бакина тајна,аха ….осмехивала се цурица .

– Пистенцић показавши свој малецки длан . И Стефан и Емилија су гледали збуњено . Одакле ово ? Вилена га је ставила себи на прст но био је превелик .

– Веик , тужно рече предавши га бакици . А бакица …

– Мама причај ,одакле ово ,одакле ти знаш за ово ? Онда се досетио шта му је Марко казао , да ће му мама све објаснити ….

Мама је била на трен да заплаче . Ћутала , борила се са очима , са прошлошћу …

– Волела сам га . Бог зна да јесам и колико . Није знала да је у те две речи било више љубави и нежности него што је икада осетила у свом животу . Време је сине … да чујеш , да знаш … знао си причу… Стефан је почео да се прибојава онога што је следило . Знао си причу Старог Орла … та девојка сам била ја сине . Овај прстенчић је купљен за мене , када је све прошло дао ми га је на дан када је требао да буде рођендан тог малог детета . Нисам смела да га узмем ,јер би ме подсећао … полако се љуљала на столици и сузе су јој кренуле саме … твој тата је знао и увек га је мрзео…

– Зашто ми мама ниси рекла ?

– А шта да ти кажем . Нисам знала да ћете се икада срести , и сретосте се . Моја казна . Он никад никога није ништа запиткивао , ти ниси причао , надала сам се да ће све лепо завршити … није знао чији си … дао ти је све што има , и теби и Марку …

– Бакице ајд па пачемо заједно , немој моја бакице …

Да су којим случајем изашли напољу , било ко од њих , видели би велику птицу шареног перја , кричао је и плакао . Није то више био Орао , то је била птица Феникс , која се спремала да проба још једном , мада није морала , да воли опет некога на Земљи . Можда ће болети опет , можда неће … јер све што радиш захвали небу , захвали природи и не брини јер ће и земљи бити лакше …

Сузице …

14 мишљења на “Записић , још пар речи о Старој птици …

  1. Au, Siniša… Ne daješ duši mira druže. Divna priča, višedimenzionalna, puna onog mirisa života izvan života, što kipti od ljubavi iz same srži bića koja su stvorena od ljubavi Tvorca. I kakvo divno ime, Vilena! Hvala za priču, izvanredna je…

    Liked by 2 people

    1. Вилена и Звездана су имена мојих братаница. Не знам шта ми се дешава са тим Старим Орлом,обе приче написане без припреме, баш ништа. Нешто ме натера и руке саме иду по тастатури,за час текст готов . И немам храбрости да прочитам на крају шта сам написао. Хвала теби .

      Liked by 2 people

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.