Записић мали , о једној старој и уморној птици !

Постоје Људи који су као камелеони , или птица Орао . Могу да постану шта год пожеле . Можда баш због тога нису желели ништа више, осим онога што већ носе са собом , онога што имају у Души .

Дух му је слободно летео по простору и временима разним, по висини и ширини, пун стеченог искуства успут. Пун љубави и разумевања. Само је трагао за врлинама у другима ,бесконачно у свима. А себе ,себе је већ познаво савршено. Господин који је познавао речи мисија, издвајање од свега, издизање изнад просечности а да то нико не примети. Када човек говори о нечему чистом , лепом и поетичном обично га други не разумеју , па ето сукоба који је нежељен и непријатан. Није имао потребе да копира друге , да краде од других . Истина је да такве људе није лако разумети о чему говоре . Неће ти веровати да ниси склон злу, сплеткарењу , лоповлуку ма које врсте , јер само такав свет познају . И то је преносио на људе око себе . Неки , ретки би поверовали , неки не да нису – него само нису желели .

Био је спортски пилот , падобранац . На сваки озбиљнији планински врх у окружењеу се попео . Нема те речице , како каже , ни бистрог потока који није прегазио босим ногама . И неговао је башту ту у једном селу у близини . Волео је босим ногама да хода земљом , волео је да гази бос по трави . Веровао је да ће пре цвркут птица или зујање пчела да спасу овакав свет . Много пре него ће то људи урадити . Политика га није занимала ,нити каква борба за влашћу над било ким .

Колико знам о њему имао је поштено зарађене две дипломе које је држао у фиоци радног столу кући, и никада никоме се тиме хвалио није . За разлику од директорке агенције која је имала једну, и то купљену . Власница агенције из ко зна којих разлога , можемо само да нагађамо, је инсистирала да Стари Орао има већу плату од директорке , барем за 30% . И то је педантно проверавала из месеца у месец . Директорка није знала да јој је елегантно препустио радно место које је њему било намењено одавно. Знала је добро шта је све радио и завршавао уместо ње. Ваљда свака фирма у свету има таквих двоје људи . Можда је зато и желела да му загорчава живот константно, праволинијски, вероватно за боље, за захвалност није знала . Но безуспешно . Пелцован је он давно , давно . Зло се на њега није примало.

Једнога дана довела је групу студената , па право – прво код њега у канцеларију .

– Одаберите колега једног ученик ,биће кода вас неко време . Требало би да га научите многим стварима,ако сте расположени наравно,јер се спремају за неко такмичење,па… Скинуо је наочаре , потражио мирно крпицу по столу и бришући стакло разгледао омладину . Одмух му је запао за око дечак са тужним очима боје лешника,дрског погледа,немиран .

– Ја бих за сарадника, а не за ученика одабрао овага, ако се остали не љуте наравно . Да су то само тек ученици не би догурали довде,и осмехнуо се лукаво . Неки су по граду говорили да је чудак наш Стари Орао, тако да је осталима лакнуло .

– Па јесте ли сигурни колега,пришла је близу да деца не чују разговор, мада то њих није ни интересовало . Познајем му мајку јер живе близу мене . А и ви је познајете добро сигурна сам , има гомилу проблема са њим . Ретко се дешавало ,скоро никада , да пропусти нешто битно што му је речено,ево управо се то десило . Погледао је мирно у дечака и само климнуио главом , што је значило – сигуран сам .

Мајка има можда, ја нећу имати . Биће он најбољи, не брини …

Када су остали изашли дечак је остао да стоји чекајући да му се каже шта да ради …није ово прва оваква установа где су боравили .

– Седи,шта стојиш,покушао је да му глас буде пријатан да не препадне дечака . Иза дечака,који се заборавих да поменем зове Стефан су биле четири кожне фотеље , какве и приличе овом месту . Ако ти се више допада овде где ја седим слободно реци . Рачунар ти је на располагању, цела библиотека . Е да та библиотека , пар речи о њој. Орман је био препун . Књиге су биле разбацане свуда где је било места, чак и на поду . Срце дечака се полако смиривало .

– Хоћеш сок,кафу,чај да ти наручим…слободно реци . Или хоћеш прво да одемо нешто да доручкујемо . Мени је већ време .

– Ја не бих, извините .

– Их,нећеш . Ајде , ајде и додао погледавши дечака , молим те ,овде је такав обичај .

Дечаку нико никада није рекао молим те , а ево сада . И осетио се другачије , био је окружене неком чудном снагом или енергијом овде .

Ништа лично га није питао , а дечак није говорио . Осећала се туга којом је био заогрнут , и била му је терет.

Водим те на моје омиљено место, није нешто кул , али је пица одлична веруј ми . Дечак није имао пара, и није хтео то да каже.

– Ја нећу, хвала . Погледао га је Стари Орао скоро па молећиво.

– Ликили злато, две пице да ми понесмо молим те. Посматао га је дечак како ноншаланто разговара са овом тетом,као да су…

– Волим да седим поред реке и ћутимо и ја и река, тако се искрадем повремено са посла . И буде ми лакши дан . Кренуше путем кроз парк до градског кеја .

Није учио Стефана првих дана ништа од онога што је требало , само полако га је припитомљавао. Испитивао га је кришом колико дечак зна , и био је презадовољан . Видео је да је то знање некако хладно упаковано , да малишан неће имати од тога много користи . Стефанов друг из гупе Марко је имао проблема са својим учитељем, иако му је мама радила овде са њима и сви је познавали као вредну и добру жену . Када је испричао Марету о свом старцу , овај се брже боље одлучио да пређе код њих у групу. Сада су то већ била три весела господина . Нико их није дирао , нико их није ометао . Почели су да га запиткују , превртали по књигама , промена код деце је била очигледна и врло пријатна чак и за њих .

– И како напредујете на крају прве недеље њиховог боравка овде дошла је директорка .

– Како никако , када већ питаш . Дечаци су се видно растужили . У тим шашавим чупавим главама се вртело свашта . Веровали су да су га разочарали…а били су сигурни да их много воли .

– Ееее,па рекла сам ти,није више персирала . Рекла сам ти,а ти хоћеш обојицу. Само си их упропастио ,а такмичење им се ближи . Само је тужно слегао раменима . У очима дечака са очима боје лешника се опасно замаглило, чак врло озбиљно озбиљно ,само што нису кренуле кише по тепиху .

– И у чему је проблем,хммхм ?

– Проблем је врло озбиљан колегинице,озбиљан,скоро па нерешив . Додуше има их неколико . Директорка је пресрећна ликовала . Направио је лукаво драмску паузу па започео …

– Први је неопростив, погледао их је а они су скривали поглед,не воле бурек са печуркама, е ту су ме у срце уболи. Друго много пију газиране сокове и једу поховану пилетину без помфрита и салате, скандал…и купио их је за сва времена са пар речи…до краја света. Дечаци су се лукаво смешили , пресрећни што их изгледа воли. А нису знали …

Када је изашла само је Стари Орао рекао,извините господо ,морао сам .

– Нека си . Загрлили би га но …

И посташе чудна дружина,нераздвојна . И тако су им дани лепо пролазили .

Марко је играо фудбал за један локалани тим . И ишли су да га гледају једне недеље . Публика је била нешто нервозна , псовали су, драли се викали . Марко је добио лопту на десном крилу близу заставице, зајапурен у лицу од беса непознатог кренуо је бек на њега. Маре је дохватио лопту петом иза себе,левом ногом ју је подигао високо преко себе. Бек је клизнуо испод њега, но дечко је већ кренуо неометано према голману . Тада је неко из публике викнуо „ поломи му обе ноге Јовице, маме му га … „ Ретко се која утакмица завршавала овде без туче . Ломиле се тарабе, вадили кочеви из башта , и онда би кренуло масовно .

Стари орао је полако скинуо левис јакну не марећи за себе, и окачио је на стуб којим је било ограђено игралиште . Ухватио човека за јакну подигао га високо изнад земље , и онда је тек видео да је то неки стари чикица . Дечица у зеленим дресовима су их већ окружила са спремљеним песницама . Био је спреман да се потуче са целим селом због њих,па нећеш моћи сам Стари Орле . Ако треба да изгинемо овде, сви ћемо .

– Коме да поломи ногу битанго ? Овом детету ? Хоћеш ја тебе да поломим и да те спакујем у кутију шибица , то хоћеш …

Полако и пажљиво је прилазио човек у ловачком шеширу у који је било заденуто перце сојке птице . Био је само огрнут неким капутом и полако је говорио да смири ситуацију .

– Нека пусти га,он на сваку утакмицу полуди . Не замери молим те . А то је рекао јер је познавао Старог Орла од раније , и то прилично добро. Постао је херој,за два броја већа него сви дечачки хероји из стрипова и филмова за своја два детета . Е сада то да вам причам о деци…није се женио никада . Једном давно и он је волео . Једном давно девојка није хтела да роди бебу…уплашила се своје младости .

Дечак који их је одабрао за родитеље вероватно је одустао са чекањем ,па је изабрао новог тату и маму . Тачно годину дана од тренутка када је Весна изашла из болнице без бебе ,родио се Стефан . У овом садашњем времену нико то не би повезао .

– Имам осећај Орле да те познајем однекуда, много пре овог времена . Ко ће то знати, наука још није објаснила зашто се неки људи срећу а живе далеко . А други можда и у истом улазу у згради не сретну се никада . Умео је да их изненади питањима .

Једном,не чуди ме то уопште да је Стефан рекао „да могу да бирам оца,изабрао бих тебе.“ Први пут је Старог Орла видео са тугом у очима.

– У Русији причају о орлу . Има једна прича о томе како су некада родитељи слободно остављали животињама да пазе на младунче човека. И младунче би мирно спавало наслоњено на неког медведа или вучицу и никад се ништа није десило малом човеку . Орао би долетео до малог младунчета ухватио га канџама нежно и подигао високо,највише да му покаже свет . И такво дете би остало посебно , јер му је истина о свету показана на време . Зато ћу ја тебе од сада звати Стари Орао .

– Где си то прочитао ?

– У једној од ваших књига мудри старче , то си ти мени урадио , подигао ме изнад плавог неба .

– У којој књизи, нешто није могао да се сети тога . Стефа је зажмурио правећи се да напорно размишља . Склопљених очију је говорио .

– Трећи ред одоздо , са леве стране… Орао је већ устао…

– Један,два..осамнаета књига,привукао ме је један папирић унутра остављен…

– Сетио сам се, да да…

– Значи мувао си по књигама, рече са осмехом . Знао је да дечак чита само оно што му је неопходно за школу . Само рече „јесам“

Стари Орао се срећно кришом осмехивао у себи .

Један дечак из групе је пожелео да им се придружи,на крају другог дана је рекао :

– Никада ви мене нећете волети као њих двојицу,и вратио се своме учитељу . Толико о томе .

Често су у друштву причали о том човеку . Срели су се у маркету Марко са својом цурицом и Стефан ,и тада се тек досетили .

– Орле имаш ли роштиљ кући , имали су идеју .

– Имам неки , ваљда . Чек да га нађем . Шта ће вам ?

– Само ти потпали ватрицу и не брини . Него ,како да те нађемо по том селу , а да не носимо пасоше са собом,ко зна где ћемо стићи ?

– Код прве чесме на коју наиђете скренете лево , па онда до следеће . Заобиђите је са леве стране онда изађите напољу и зовите ме , ако вас чујем сићи ћу ,а ако не ево боцнуо сам се на гугловој мапи па вам неће бити тешко . Маретова девојка их је одвезла,морала је брзо назад на жалост,а хтела је да упозна господина о коме толико слуша .

– Еј,па ти имаш башту , види види младога лукца !!!

Да ти помогнемо , па да радимо нешто конкретно са овим буковачама…окретали су малецке главице црвеног лука у рукама не знајући шта са њима…пустио их је само их је крајичком ока посматао радознало .

И решише су проблем, наравно врло брзо.

– Ако га посадимо наопачке, хоће ли нићи у Индонезији или на Куби ,а а?

– У Сахари,неће сигурно хаха… од свега су правили игру ,па и од овога.

На ред је стигао парадајз . Требали су да се побију кочиће поред струкова. А где ћемо ово…па у земљу ваљда,ако успете другачије јавите ми…знали су да их само тера да размишљају…отишао је Маре до реке у близини и ишчупао поред обале биљку са жутим цветићима , загледао ју ју , проматрао , окретао у рукама и нашао решење…да не повреде корен прадајза мора да се мало даље кочић стави…е а сада са које стране…у тој науци притекао им је благи пролећни ветар у помоћ…струк парадајза се заљуљао… али брзо је престао. Дувај Маре дувај,..јаче јаче то, и укапирали су наравно са које стране од ветра треба да се привеже…онда се досетио отишао по биљку коју је мало пре ишчупао и вратио је у земљу .

– Где си то научио , био је радознао Стари Орао ?

– Код бакице, рече тужно дечак . Не треба биљку убити тек тако ,има и она душу .

– Зашто си се растужио , извини ако сам питао нешто погрешно .

– Ма не,до мене је . Моји су у свађи са баком,нисам је видео неколико година ,а воли ме више него своју децу ,као свака бакица .

– А где ти је бака , где живи , јел далеко ? Стефан је прљавом руком од земље обрисао ознојено чело,што их је све натерало на смех и поред болне теме .

– Ту у селу преко брда, можда је онај димчић што се види из њеног димњака .

– Идемо код баке .

– Како бре само тако идемо ?

– Па идемо сви да упознамо баку, ајде …хајде хајд …

Поседали су на крила трактора,један са једне а други са друге стране и кренуше полако док је владимирец прпорио празним путем….сневао је путем о баки,сећао се сваког њеног загрљаја…сада ће да је види захваљујући овом човеку .

Када је протресао главу трактор је стајао по средини пољског пута,ова двојица су ћутећи гледала лепоту пред њима . Ливада расцветана препуна белих рада и маслачка, и неких плавих и жутих цветића којима није знао име.

Гледали су га…очекивали су нешто од њега,знао је…и досетио се . Скочио је са трактора, а Стефа за њим…скакали су лудирали се и кренуше даље са букетом пољског цвећа за баку…

Бакица је седела са комшиком на клупи пред оградом од већ натрулих тарабица . Није баш добро видела ко јој долази у сусрет . Паркирали су тракторче и поискакали одмах иза мостића , да не сметају никоме . Предиван је био тај трен њеног препознавања , ко то стоји пред њом . Онако тужан,скоро расплакан , због грешке својих родитеља .

– Ију Радо ,ово је бре моје дете . Марко сине , бакала је устајала полако са клупе, њене сузе су се разлевале по лицу испод мараме . Миловала га је по лицу ,по коси , љубила … чиме бака да те угости кад нема чиме сине мој…

– Нека бакице , нека,само сам дошао да те видим ,као си …

-Рада се већ враћала из своје куће носећи нешто умотано у чисто белу и миришљаву крпу .

– На ово селе , остало ми ако неко дође … овако … а ни мојих нема одавно . А ти часком спреми качамак, ако ћеш да ти помогнем, оћу ја.

– Ајде уђите унутра,шта стојите … сада се тек види да је и Стефан једно ретко емотивно дете , плакао је уместо Марка .

И тако тета Рада насече ону суву вешаљку , уместо уплакане бакице стави шерпу на шпорет и качамак би брзо готов .

Онда је Стари Орао проговорио,када већ нико неће .

– Марко вам је дивно дете тето , њих двојица су нам најбољи у земљи , уче школу да им нико није раван .

– Моје дете .

– И ово друго дете , исти су . Зато смо и дошли код вас .

– Бакице идемо на неко такмичење за пар дана , велико такмичење , цео свет ће бити тамо . Само нам пожели срећу…а ја ћу се опет вратити ,само сам хтео да те загрлим пред пут .

– Бака ће да опет запали кандило пред Иконом и молићу се да победите . Толико бака може .

Када се весела дружина пре него је скренула код мостића окренула још једном , бакица је уплакана махала за њима . Можда је ово био најсрећнији дан у њеном животу , тешко је знати . Опет има разлога да пије редовно свакога дана таблетице за висок притисак и срце , хоће жива да сачека своје дете када се врати , а вратиће се срећан – знала је . Није само осећала , бака је знала нешто што други не знају . Када те неко твој испрати са благословом мораш успети , и тачка .

Када су се вратили већ је било време да распале тај роштиљ…Деца су угледала прави правцати бунар,са металном кофом и вретеном које штрипи и радости није било краја.

– Јел хладна ? Жива вода , здрава вода . И почело је прскање без најаве и упозорења . Стазом преко воћњака, пазећи где гази кроз већ велику траву Софија, комшика малецка носила је тањир топлих пројица на поклон комшији, и филовану обланду приде . Није знала да ће једног дечака одмах заволети први пут у животу . А већ је имала двадесет . Када га је угледала са оном дугом косицом боје кестена и очима боје лешнике није могла да не пожели једино природно , и заволела га је . И за дивно чудо, одмах је то знала.

– Тата и мама вас зову на ручак и да вас мало виде . Нисмо знали да нисте сами .

– Наравно,овако ћемо . Ти Стефо пођи са њом . Нешто јој таблет не ради, а ја искрено све заборавим да дођем . А ја и Маре долазимо за пола сата , важи . Није она била нешто посебно лепа ,као градске лепотице . Стефану се много допала због те њене чистоте у погледу . Софи је имала и неодољиву рупицу на левом образу . Можда је судбина тако хтела да Стефан упозна Софију и са осмехом оде на то такмичење . Када су остали сами Орао погледа Марета :

– Маре хоћеш да одеш до правнице молим те по неки сок кафу и кутију колача . Срамота да одемо празних руку . Ево ти тракторче па полако .

Марка већ дуго нема ,баш је помислио да га зове када је чуо звук тракторчета . Погледом га је само питао шта се десило .

– Ма ћути ,један човек седи испред продавнице . Чудан човек,чудног погледа. Зарастао у неку браду и косурину . Шест броја већи сако и панталоне. Ко зна колико је пута поврнуо ногавице да може да хода !!!

– Није те ваљда дирао .

– Ма не, питао ме само одакле си ти дете, не познајем те ? Ајд часто једно пиво . Не знам шта ми би да му кажем „ајд части ти мене,ја сам дете не радим ,одакле мени паре. И знаш шта је урадио . Каже „ Оћу, ал‘ мораш да ме слушаш шта ћу ти испричати , можеш и да тапшеш слободно . Можда зарадим тако још неко пиво . Шта ми би да пристанем .

– Иииии причај , причај .

– И ништа донесе човек литар боровнице,каже здраво је то . Преврну једну празну гајбу од пива,па још једну преко ње ,попе се горе и поче да прича…ја не знам шта ме снађе .

– Причај,ми…

– Шта да ти причам,поглед ме је његов плашио,како је почео да прича и да ме тера да му тапшем постајао је некако шашав,скоро луд . Причао је како нисмо никакви људи више,и како ће опет доћи крокодили да нас поједу. Какви бре крокодили .

– Тај човек , његови су некада били пра кућа,најбогатија у следећем селу иза села твоје баке. Шта се десило па је он отишао … мало у страну нико не зна .

-Постоји ли проклетство,никада нисмо о томе причали . Не знам јесам ли ја био луђи што га слушам или он што прича !

– Кажу да се запис у молекули днк преноси у шеснаест генерација, можда и више. Била су времена ратова,свашта се радило . Можда је неки предак био лош и зао ,нечовек … ко ће то знати .

– Али пази крокодили , најежио сам се док сам га слушао . Бегај тамо …

– Зар не знаш за крокодила џигерана ?

– Ајд сада ме и ти зезај мало …

– Узми телефон па потражи . Неповерљив дечак је први пут сазнао за ово , питање остаје како је човек који је нервозно млатарао рукама и скоро викао знао за крокодила у музеју .

Не знам ни ја . Можда је некада био паметан .

Није хтео да буде један од многих који само причају празне приче,сваки његов поглед је имао значење посебно,а тек речи… ко је желео да га слуша . Остало му је још само да их научи да се ничега не боје . Да говоре „ знам,могу,верујем …“ и да победе тамо далеко ,друго више ништа није умео да им пренесе . Можда им је само то и требало да неко верује , да неко зна да могу , да осете љубав. Када су се вратили назад на факултет промена на деци је била свима приметна . Одједном сви су се растрчали да нађу паре за пут,и успели су .

Е одлично,сада смо већ троје који ће се молити за ову децу у далеком Санкт Петербрургу помислио је и отишао мирно у снове . Стари Орао је устао у 5 следећег јутра . Софија је једва чекала да види светло и дотрчала . Није могла сама да чека да се јаве момци из Русије . Због временске разлике рачунали су да неће дуго чекати . Малецка је кувала кафе за њих двоје , а старац је донео грану багрема , налио воду у стаклени бокал , и све је замирисало .

Стигла им је порука истовремено на телеграму . Стари Орао није имао потребе ни да погледа поруку знао је шта пише , а Софија је већ поскакивала од срећице . Деца су замолила једног од камермана да пошаље пар фотографија телефоном барем, што пре може и само му ставише број телефона и кратак текст на папирићу .

– Увек си говорио да сам посебно дете , ево то дете ти доноси медаљу златну..да имаш чисто да се похвалиш некој занимљивој тети ако је икада упознаш . Отворио је фиоку на столу наш старац,чепркао мало,и извадио нешто , нешто што је бљеснуло на јутарњем мајском Сунцу…чуо се звук камере на телефону и слика је полетела према тој дивној деци .

– Имам ја своју , чувајте ви те ваше,требаћете и ви некоме да се хвалите .

Само су се погледали…матори лисац није хтео да нам каже…ето такав је био стари орао.

Наравно да ни једна телевизија није ни реч објавила,нису ни знали сигурно . Нити једне једине новине .

Позвао је Маретову баку одмах : рекао ми је Маре да вам јавим да је победио због оне ваше вешаљке и проје . То му је каже дало снагу , а ваш загрљај му је разбистрио и срце и главу .

Е сада можемо мало да предахнемо . Свако својим путем полако су заборављали на њега . Ево већ година трећа по реду .

На једном пословном ручку директорка је упознала супруга њихове колегинице . У шали му је казала неистину . Има један човек … толико је лажи напричала да је човек љутито отрчао у агенцију . Љутито лутао по ходницима, када је видео име на плочици бесно је отворио врата ногом .

– А ти си дакле тај . Стари Орао га је мирно посматрао. Ни када је видео револвер у рукама непознатог човека није се уплашио . Ни када га је први,па други метак ударио у груди , само је пао са столице ни реч није рекао , нити је човека са мржњом погледао . Брзо су се узмували људи по ходницима чувши пуцње . Весна , супруга човека који је уплашено и збуњено гледао час у крваве груди човека ,час у своју руку са револвером , је утрчала унутра . Видевши га да лежи подигла му је главу на своје крило и успаничено миловала по образу . Отворио је очи на трен. Видевши је осмехуо се .

– Морам да идем…па је направио паузу…чекају ме. Већ је тешко разумевала речи .

– Ко те чека, где те чека…није веровала да ће отићи заувек .

Орао је склопио своја крила и своје тужне очи .

– Моји ,сви…. Моји… су тамо … онда се опет ућутао . Гомила људи се гурала да уђе , можда није касно . Видело се да се душа полако одваја .

– Склопи ми очи молим те …све теже је говорио…не могу да одем док те ….ух , гледам . Молим те . Није издржала, почела је да брише своје сузе .

Почела је да га тресе , да га дрма не би ли се вратио . Хтела је нешто да га пита. Имао је снаге толико да је само још кратко погледа , те усне,те очи …

– Има ли га негде наш Никола, чека ли те и он тамо,има ли га наш малецки дечак . Онда је спустила своју главу на његову . Љубила га је као …најсвога, склопљених очију је само одмахнуо главом на кратко , није више имао снаге ни да јој стегне прсте . Схватила је то као НЕ . И изгубила га је .

Стефан се играо на старој черги ,распросртетој на трави, које су се чувале некада девојкама у мираз , са својим близнакињама . Мирисао је свуда около багремов цет баш као оних дана . Неке шарене птице су се сладиле ђурђевкама . Постајао је нешто нервозан , а онда на небу горе високо, док се један бели облак склањао да му не скрива поглед , видео огромну птицу . Загледао се у њу , скоро да је могао да чује како срце велике птице куца . Одједном је погледао очима птице на свет испод себе . То кратко трајаше,тен најмањи можда , но довољно . Птица је мирно стајала у ваздуху , онда му се учинило да му је махнула левим крилом и изгубила се у висине.

Отрчао је до телефона који је упорно звонио .

– Стефо Маре овде,јеси ли чуо шта се десило .

– Не,нисам.

– Мајка ме је управо звала , уосталом испричаће ти твоја мама .

Стефан је полако схватао .

– Видео сам га брате,видео сам га малопре,махнуо ми је …одлетео је . И почео да плаче …

Крај.

15 мишљења на “Записић мали , о једној старој и уморној птици !

      1. Некако сам подсвесно хтео више места да направим за мелцку Сунчицу, бака се изотела изгледа и мени . Чудне снове сам имао ноћас . Баке и деке , можда им премало простора дајемо на жалост .

        Liked by 1 person

  1. Кoлкo великa душa у тoг стaрoг oрлa. …и кoлкo сaвршенo oписaн лик oд бaкице oнaкo лик пун дoбрoте, прoст у смислу прирoдaн. Пoстoје нa свету дивни људи. Лoше је дa гoвoримo oпќенитo дa су сви људи зли. Из oвoг блoгa кao и у oне стaрије блoгoве видимo oнo кoд друге људе штo нoсимo и сaми у срцу. Честитaм Синишa, имaш срце у грудимa.

    Liked by 2 people

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.