Записић мали , сасвим малецак !

Седе коса Деда Васе се сећам,што кажу као да сам га срео малопре. Нама дечици маленој сваки одрастао човек је био као планина,тако да нисмо разумели зашто га другари зову Васа челоња,или Васа главоња. Нама је био симпатичан и драг чикица. У време када се код нас све мењало лагано, Васа је био сеоски шерет. Некада су људи на ракију у кафани звали попа Мићу,или учитеља Ацу. А данас возача аутобуса. Аце учитеља додуше су се бојали и родитељи можда и више од дечице,но…

Васа је био пун прича са путовања по свету, увек спреман да се напије, да части..шта друго сељаку треба после тешког дана у њиви или ливади ? Бојао се Васа старости и никако се није дао . Косу је фарбао у црно много пре него су жене у селу почеле . И сви су му се дивили како лепо изгледа . Морао је да буде на лицу места у свакој причи. И када умрем,ако умрем некада некако, закопајте ме поред пута да мирно гледам ове лепе жене како пролазе путем . Тако су и урадили.

Умрла је једна жена у комшилуку, а Васа је знао сваки сеоски трач. Волео је то . Много брзо је добијао идеје да обрука неког или насамари. Са свећом у рукама кренуо је. Чим је ушао у двориште почео је да запева .

-Јано,јао Јано…јеси ли видела ко ти долазио Јано. Извукао је чисту белу марамицу из џепа кошуље и као бришући сузе наставио …

– Дане јано,Дане ти је долазио…јеси ли видела шта ти је све донео…и кафу Јано,и свашта . Све до сад ти у кућу код ћерке улазио кроз прозор Јано,да ли си знала то селе. Први пут данас ти ушао на врата у кућу … Јано,бре Јано.

Добро Васо,добро…нека те…Дане је стајао у хладовини липе и ћутао…а остали су се само погледавали и гуркали лактовима .

И брзо се десило . Дане и Јанко су улазили у светло плавог „“тристаћа“ када их је Василије спазио.

– Јели, а где сте ви пошли, барабе једне ?

-До града Васке, па се брзо враћамо, идемо на славу . Размишљао је Васке,но тренутак непажње, мали,сасвим мали га је омео !!!

-Ал ће ми купите нешто .

– Боже Васке,па што нећемо бре .

– Е баш сте другарчине. Видите овако у робној кући на првом спрату,одмах када искочите са покретних степеница, ту се продају неке ствари…нема везе. Е има ту једна лепа жена. Пише Гоца на мантилу,ту ту, и показао рукама на груди . То је фина жена и немојте да је нападате . А њих двојица су тако невино изгледали… Е, дакле приђите уз њу полако да нико не чује,и само кажите црну боју за косу за Васу из Извора . И тајна је откривена…дуго сакривана . Кренули су Дане и Јанко са слатким осмехом на лицу . Лако су пронашли поменуту Гоцу . Дане се приближио уз лепо женино лице и прошапутао :

– Послао нас Васа по боју за косу, ал да нико не зна. Гоца се само насмешила и брзо је кутија била поред касе.

– Не,не неће више црну каже . Црвену,сада хоће црвену,Гоци није било јасно ништа . Црвену као Зорица Брунцлик,молим те . И не зна нико . Јанко је узео кутију у руке и већ замишљао сцену.

-Колико то кошта лепотице,па да идемо ми .

– Нека,то ћу ја са њим,зарумневши се сасвим мало по образима.

– Деси Васо,и уђоше њих двојица право у двориште . Јагода,васина жена је прва изашла . Показала прстом да не вичу .

– Спава дете .

– Јагода, јел га ти фарбаш ?

– Ја,па ко ће. Даде јој Дане кутију са бојом,и цокну уснама .

– Ево ти,ал немој да му кажеш . Црвена боја,жена није веровала шта види,но сложила се наравно . Офарбала је она мужа уживајући, би му чудно колико се трудила око њега,свако влакно на свом месту, мало му је и косу скратила .

– Их лепотане мој ,и штипнула га за образ. Ајд спремај се па да идемо на славу код детета .

Ушао је наш Васа у сеоску продавницу да купи неки поклон,обичај је да се не иде празних руку.

Јасмина умало није испустила шољу са кафом коју је баш довршавала . Васи би чудан њен поглед, но прећута.

– Јао Васо што си се ти нешто нама пролепшао. Мора да си нашао неку тету,ма сигурно .

– Знаш Јасмина, ко је леп рођен леп је целог живота . Враћајући се кући случајно је погледао у комшијски прозор. Када тада нисам умро,никад нећу,причао је после . Прво није веровао у оно што види…

– Ја Јагодо,нећу да идем. Шта ми уради жено .

– Знаш Васо да не видим баш најбоље, немој се љутиш . Ајде дете нас чека.

– Не,нећу…никако . Онда се досетио . У том је зазвонио телефон .

– Ајде бре пријатељу докле да те чекамо,треба колач да сечемо,нећемо без тебе. Шта ће сада. Ништа му друго није пало на ум осим да слаже .

– Не могу пријатељу, нешто ми није добро.

– Ајде ,ајде пожурите . Учинило се Васи да се пријатељ кришом осмехује са оне стране жице .

– Рекли ти . Сигурно ти већ рекли .

– Јесу.

– Аууууууууу .

И пронашао је по кући неку стару детињу вунену капу, навукао да прекрије и уши. Рекох да су га звали Васа главоња,па је то био безуспешан покушај . Прва га је кћи дочекала,скочила му у загрљај.

– Јао лепи мој татица . Није знао да л’ га дете мало, онако.

Као за инат,на славу је дошао цео комшилук . Васа по сунчаном мајском дану са вуненом капом на глави .

– Ајде пријатељу ,скини капу,па нећеш ваљда да ми седиш такав пред свећом и иконом, ајде,ајде. Тачно је осећао да сви знају . Капљице зноја су почеле да клизе низ његово лице . Зажмурио је, јер није хтео да их гледа како му се смеју . Скинуо је капу полако . Али сви ћуте,ша ли је сада . Погледао је зачуђено по гостима, онда се прво ћерка у сласт насмејала,па сви остали . Беше то дан за памћење . Ето ја данас чуо причу после тридесетак година . Још један записић мали …

2 мишљења на “Записић мали , сасвим малецак !

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.