Записић,о птици ругалици !!!

Здраве речи из здраве душе могу да лече друге људе . Постоје људи који изрекну мудрост,коју ниси очекивао прочитати ни код руских класика. И њима је то нормално и скроз једноставно. Природно,као када маслачак израсте негде по сред пута .

Имао је само три ствари које је поседовао. И њих је носио у себи као највредније. Није се китио тиме да сви виде. Наду,Веру и Љубав.

Уместо забринутости и страха од живота он се радовао свему. Без обзира шта га је погађало кроз живот,само се осмехивао и радовао се. Ретко ко га је разумео. Мислили су да је будалица,јер није се бојао ничега . Људи најмање од свега.

И умео је да затражи савет,од оних за које је мислио да више знају . И то га је спашавало много пута,па тако и у овој причи… Мирка није имала кога да пита,а и да има не би то урадила,јер побогу не постоји неко ко боље зна. А све је знала,тако је барем о себи говорила,а ми смо веровали. Зашто не би ?

– Шта се ово десило,би ли ми разјаснио мало,питао је једног свој пријатеља из детињства .

– Чекај да видимо,рекавиши то одлутао је у суседну собу и вратио се тај његов друг са неколико повећих књига. Нешто је рачунао,цртао,прецртавао…погледао у њега,па наставио упорношћу старог алхемичара. Алхемичар је знао само једну тајну одистински : да помажући људима да сачувају Душу, је једини начин да сачуваш своју Душу. И то га је водило .

– Неће ти ово дуго трајати,највише пола године,до почетка јесени . Погледао је Драгољуба,па наставио када овај није радознало узвратио. Није алхемичар желео да импресионира никога…никада . Њен Плутон,преко твоје Венерице,рекао бих чиста карма. Дужан си јој нешто од давнина,сада је дошла да наплати . Значи истините су све оне приче помисли Драгољуб .

Твој Марсић ће млатити њену Венерицу као зреле шљиве ранке .

Шљиве ранке,шљиве ранке…крушке караманке…запевуши тихо Горан који је волео овакве разговоре.

– Када..погледај када ово дође довде цртао је графитном оловком преко безбројних симбола…доћи ће време да разделиш све што имаш другима, а сматраш да им треба више него теби. Горан је утихнуо песмицу…Тада ће и она отићи и то уз гомилу увреда према теби,оптужби , као што си некада можда ти њој радио. Кажем можда у неком времеу давном … Е сада има ту један мали проблем…заокружио је нешто на цртежу,па још један кружић је додао … направио драмску паузу…ти си њој ноћна мора . Биће ово тешко . Него,пита су ту нешто и неко одозго,па ће ти послати једну малу са дугом црном косицом скоро до појаса… биће мало … и показао рукама како ће је лакше препознати ( да вас не замарам и тим детаљима,јелте око девојачких недра ) . Остаће поред тебе та мала све док не зацелиш све ране од од ове твоје Мирке. Тако и би,све се баш тако десило.

После кратке топле кише,појави се плаветнило по небу . Драгољуб је пружио руку до места где су капи кише падале по мушкатлама на тераси једног малецког кафића…волео је да посматра како се капи претварају у безброј ситних бисера и нестају у трави . Преко пута њих двојице седела је девојка,скоро уплаканих очију . У пепељари је цигара, коју је само запалила и више је није такла, полако догоревала. Горан је посматрао дим који излази из стаклене посудице и слободно шетао око њих . Кад – кад би нежно дувнуо у њега колико да га збуни на свом путу…

На велико изненађење свих скочио је са столице,оборивши при том столицу са које су се ствари разлетеле около. Можда због тога очи уплакане девојке засијаше,мада бих ја пре са сигурношћу тврдио да је од плаве небеске боје…још није време да уђем у причу, па заборавите овај коментар . Та девојка је из друге приче .

– Брз,брзо,хајде…ајде човече,ајде… Драгољуб се отимао,безуспешно. Већ га је одвукао друг до продавнице сијалица,лустера и осталих ситница. Стигао је само конобару у журби да махне руком да се враћају . Данијел, једна добра детиња душа је помолио главу,ко зна…сигурније је иза витрине са сладоледом…а онда је видео сцену. Ставио је руку преко усана и слатко се насмејао .

– Шта ти би,шта ти је Драгољуб проговара… поглед који му је Горан упутио личио је на све осим на извињење…

– Шта ми би,питаш…мени ништа…погледај,и показо руком правац у коме треба да се загледа…погледај,ајд да бегамо молим те одавде…кад те молим .

Видео је Драгољубче младог господина,коме је на руци бљештао велики прстен,онакви какве носе коцкари у филмовима… и тек онда се насмешио …

– Шта се десило ?

– Шта се десило,лепо су пошли према златарској радњи,вероватно да купе веренички прстен..и када нас је видела твоја бивша драга само је села на сред стазе, ни столицу није могла да погоди.

– Не зезај ме,ајд да се вратимо . И,ето и мене у причу .

– Шта се сецате по улици,шта вам је… !!!

Као малопре Драгољубу,и мени је показао руком према овој, пре свега занимљивој сцени,па тек онда тужном. Била је тужна,но мене за њу није жао .

Када кажем њу,мислим на Мирку.

– Ја ћу то да решим,не брините… ни мене није никада нешто волела,као што није никога из Драгољубовог друшта . Немојте да ме критикујете због овога,јер други пут нећу да вам причам…

– Малецка јел,слободно. И би ме жао истог трена када сам јој погледао у очи. А ја увек храбро људима гледам очи . Ајд направи мало места и нежно сам је гурнуо по рамену,а било је слободног места од банке па до главне улице . Можда се на тренутак и насмешила,то ће ми остати загонетка. Ма то је сигурно само зато што од мене може нешто да сазна,можда … и промени одлуку па уместо код златара седне за један сто … седох до ње на бетонске коцке , и загледан у шару коју су мајстори направили почех…

– Чујемо удајеш се . Ако,ако… јел‘ ово супруг . А њему ништа није било јасно,ни ко сам ја,нити шта ћу овде. А верујем да му није јасно ни ко је она сада . Њему је вероватно пало на ум да се оклизнула у овим великим штиклама и због тога је доле . Није ни покушао да јој помогне да устане,само је чакао… Момче,свака част,извини да не устајем и пружио сам му руку . Одабрао си најбољу девојку за све паре које имаш . Још увек му није било јасно . Лепа,културна,образована,добра домаћица,из поштене куће… осећам да је боли свака моја реч,јер зна да се ругам,као оне блебетаве птице ругалице . Дошли би на свадбу,наравно ако нас позовеш,ево нас тројица свуда идемо заједно не раздвајамо се…Само нашег друга,оног,да да у плавој мајици…е тог…оставила је девојка коју је много волео…па нисмо баш за у веселе сватове … ал можемо ми вас да зовемо,наравно…човек је изгледа видео у мени новог најбољег друга…онај у плавој мајици се жени у октобру . Ми му причамо,немој,довољно је,волео си једном у животу,довољно је…ал не слуша…Мирка се досетила,па се ухватила за зглоб ноге,сузе су кренуле полако,једна по једна … будући је помислио да је много боли нога,и сирома није знао шта да јој ради . И болело је,знам ја … устао сам,пружио јој руку да устане и она … онда сам је загрлио. Миловао сам је по коси,смиривала се,полако…онда сам јој тихо прозобрио,да чује само она ту око увцета… хвала ти што си га оставила,много ти хвала Бела Радо. Е то није издржала…

– Скоте,нико није смео да чује,осим мене, но мени није ни морала да каже,знао сам…

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.