Прича за Елену…

Наслоњена лактовима на сто мудро ме је и пажљиво посматрала. Преплела је прсте на рукама. Није радила као и остали да стави браду на дланове,већ је наслонила свој румени образ на прсте тек овлаш. Ћутала је и посматрала ме мудрим очима. Све до тренутка док није почело да ми буде непријатно од тог погледа. Препознала је вешто тај трен. Ваљда ме познаје уредније него ја самога себе.

– Замолила сам те да не започињеш приче које ниси у стању да завршиш.

– Знаш,коначно добих и осмех,и ми главни ликови душу имамо. Вероватно сам јој као будалица изгледао,јер је одмах следило питање :

– Шта,нешто ти је чудно ?

– Хајде да видимо…јеси ли спреман ?

– За шта спреман,упитах је плашећи се већ одговора.

– Сваки човек ваљда мора проћи свој круг од пропасти и развоја. Баш да видимо где си сада ти. Хтедох хитро да покупим папире са стола и поцепам их. Била је бржа. Само ме је погледом засуставила…

– Како кажу “Чиста душа сузу пушта,а гадовска неће никада” Зар се ти мене прибојаваш.

-Не,али сам скупио усне не занјући шта ћу даље пред овом особом која је од снова изаткана.

– Таквим погледом ме нико није посматрао,а да ме је звао у помоћ,још рече. Никако да отоври прву страну моје кратке приче,као да је намерно одуговлачила док се не примирим. Још само ме је једном упитно погледала да ли да чита он или ја…читала је и ћутала све до последње странице.

Све те златне јесени у којим сам трагао за тобом…ни близу ти нису…

На литургију никада не дођеш исти. Као када узмеш књигу неког великог писца. Достојевског што да не. Увек ћеш препознати нешто ново у ономе што нам је писац хтео представити. Овога јутра био сам као изгубљен дечак у шуми међу овим људима. На оваквим местима човек је ту да би упознао себе. Човек се увек нада да ће време донети неко чудо,изван њега. Нешто што у себи нити види нити наслућује.

Временом човек изобличи оно што је мирно и лепо у њему било,па побегнемо од тога. Распемо по небу све оно што нам је дато бесплатно,без жеље да прикупимо то икада и вратимо себи.

Требао сам да будем миран,а никако ми није успевало. Требало би да буде другачије но ја сам тек овде уопознавао све слабости своје. Поред оних којих волимо морамо проводити време и са онима који су заборавили етику и морал,заборавили на доброту. А овде их је поред мене било превише да не бих обраћао пажњу на свакога од њих понаособ.

Одевена у хаљину без било каквих украса,изгледала је једностано а складно,њена дивотица долазила је до изражаја. Нисам је одмах препознао,можда зато ми се поглед на њој највише и задржао. Чак и моја душа у тим данима је за мене била неухватљива. О препознавању нисам ни помишљао. У једноставној хаљини у којој је била елегантнија од жена обучене у скупо плаћене хаљине. Без икаквог накита на себи, осим сатића, који јој је неко ко зна ко и ко зна кад поклонио,као да је сва од злата изаткана или од нечијих снова . А можда је украла нечији јастук па од њега сашила хаљини украшену сновима тог неког… ни снови нису кaо што су некада били. Науче они, свраћају где је поломљена тараба да се провуку. Или грана старе трешње која је изашла на сокак па преко ње ушетају тамо где не би смели.

Као обешен стари шешир пред вратима, који више никоме није потребан тако је и моје срце чекало.

Очима које су некада тужила све се види чистије и јасније. Можда сам требао да изађем одмах када сам се досетио ко стоји поред мене сагнуте главе у безгласној молитви. Али нисам…

Можда ме је волела некада, а да није ни знала. Можда сам и ја њу. Никада нисам заборавио кога волим верујте ми. Све што кажем у вези ње,слажем. Ваљда желећи себе да убедим… да је истина достижна и да љубав није само тек неистина или бајка нека. Тада давно сам мислио да не заслужујемо ни ту доброту у себи на коју су ме често подсећали. Ни у себи,нити око себе. Тада у том твом детињем погледу сам пронашао спас, као када ти добаце појас за спасавање после година лутања по мору. То море сам ја заталасао и после много дана схватио да га само ја могу смирити. Ја нисам имао никакав златни кључић за откључавање срца нечијег,то ми је предност била. Има, причају стари једна травка коју само најупорније корњаче пронађу и могу само да ти је поклоне. Та травка откључава све. Е ја сам је добио но одрекао сам је се на време. Шта ће мени нечије срце ?

Када ти неко нешто дарује ако сматраш да ниси достојан не узимај никако јер дар се претвара у проклетство. Дар и поклон није исто. Дар обавезује,поклон не.

Искушења за велике људе су на сваком кораку,а за нас ситне,мале и небитне је прилика да се побегне…далеко.

Изашла је случајно пре мене из малене црквице. Можда и није знала да сам овде. Можда је осетила да је неко посматра !!! Пружила је руку ка мени насмешивши ми се скромно,како сам уосталом и зааслужио.

-Радујем се што те видим. Ја сам ћутао само. Нигде спаса из ове ситуације. Погледао сам у стари дарвилов сат,брзо га сакривши да га не примети,јер…

-Драго је и мени,веруј ми. Морам да одвезем кума часком до аеродрома па ако желиш касније… прекинула ме је додиром по руци.

-Нека,нема везе.И би ме жао што то рекох. Застала је,главу савила према земљи.

Као да јој је нешто сметало у тим лепим очима па је трепнула неколико пута. Онда је благо,једва видљиво килимнула главом. Благо се насмешила. Видело се колико јој је то било тешко,још једном уздахнула,навукла озбиљност на лице и само ме погледала,као странца,као да ме види први пут. У очи ме је право гледала а онда ми је постало непријатно. Више се није окренула,но кораци,ти несигурни кораци су ми говорили много. Са сваким кораком несигурнији.

Никога ја не волим ружо бела. Ваљда нисам кадар за такав подвиг. Није било пријатно то сазнати о себи. Тврдоглав човек то не може. Он само намеће своје другима. Увек сам злоупотребљавао свачију доброту. Моја корист је једино била важна. Човек мора да има неко уточиште у нечему што је вековна вредност. Ја нисам тада ни знао ништа о томе. Ваљда зато што у дому где сам одрастао нико никога није волео,избегавао сам суочавање са туђим очима плашећи се расправа. Плашећи се и топлих очију неких не схватајући да са супротне стране стоје емоције и љубав.

Неко је кришом привезао наше снове, а да нисмо нити знали нити осетили то икада. Загледани у другом правцу, а не једно ка другом отимали се док не покидасмо конце.

Неколико дана после овог сусрета био сам сигуран да ћу је видети опет. И спремио сам се. Код нас слобоверујућих важна је та борба да се освестимо. Мени борба не недостаје. Фали ми само победа над собом па макар и у последњој секунди.

Љубав је стваралачко осећање јер могу и имам нешто другоме да дам због чега ће тај неки други да узрасте и у тој размени узрастам и ја. То је дакле међусобно дељење у том нашем расту.Сви имамо довољно само не копамо по себи…

Е сада ћеш ти видети…

Но сада она није обраћала пажњу на мене,иако је знала да рођендан ми је. Неко пажљиво вуче конце па се залуд отимамо често. Много добрих људи се овде могу срести,зато и често долутам довде.

-Поштовани брате чуо сам тихи глас брата Далибора.

-Многопоштовани брате,радујем се што те видим. Братски стисак руке често је неопходан у оваквим данима.

Склањајући се пред корацима људи који су излазили налетесмо на госпођу.

-Опрости !

-Опрости ти ! Брат се насмеја. О,па ви се познајете !!!

-А ја увек некако желео вас двоје да упознам,од када сам приметио да долази овде код нас.

-Ти си можда једина особа на овоме свету брате која би то пожелела,чак и нас двоје смо одустали од те идеје,одавно.

-Она је…она је неко због кога сам пожелео да будем бољи…да би се сусрели некада…овако…опет…поново.

И тако док смо нас троје седели на клупици испред црквице прилазила нам је стара монахиња,вршњакиња моје маме .Пред старо мајком увек сам био пажљив и тих. Устао сам,но руком ми је показала да мирујем,нема потребе…овде се сви познајемо савршено добро.

-Нисам знала да познајеш ову лепу жену сине,рече и помиловала је по образу.

-Зоркина унука. Сећате се,доле поред старе воденице.

-Ахаааа,сећам се,причала ми је мајка.

-Виђам је овде пар месеци. Први пут је дошла окићена као јелка. Сада ништа од тога на себи нема. Једва смо успеле да почистимо њен кармин,почев од улазних врата. И би јој непријатно.

-А види је сада како је лепа. Слегао сам раменима. Боље је да ћутим.

-Него,хајте ви да се почастимо мало.

-Ево,показала је руком на велики креденац,можете да бирате слатко од шљива,слатко од трешања…од смокви…

-Слатке цурице не би требало да једу слатко од шљива,покушах да се нашалим. Мати се осмехнула.

-А зашто не баш слатко од шљива,рече жена лепог осмеха спремна на расправу. Никад нам није пуно требало да упаднемо у вртлог непријатних погледа и речи.

E,ако си лутко помислила да сам на тебе мислио када казах то о слатким цурицама,јесам,ниси се преварила…и то ти је у реду на то немаш примедбе. Није у реду слатко баш од шљива…е моја ти…

Мени никада ниси измишљао приче

И када стојите пред излогом посластичарнице ви видите само део онога што се налази унутра,ретко чак не и најлепше. Ако уђете а често то и не урадимо, имате прилику да видите сву лепоту. Тако је и са људима. Као што су драгуљи скривени дубоко под планином тако су највредније врлине дубоко скривене у човеку. Залуд трагање у спољашности,ништа ту вредно нема. Јер ко жену по задњици бира само то и добије. Има много више лепоте у жени распоређене по другим местима тамо где поглед не допире баш лако. То је оно што нас чини посебним. Како нас нема без мана,тако имамо и врлине,само их треба препознати.

-Мени никада ниси измишљао приче.

А ту смо дакле. И лишће затрепери када га неко узнемири тек тако ваљда и душа људска. Нисмо у стању да видимо рањивост у другом човеку,јер не желимо да видимо.Није да не можемо,није да немамо тај дар чистог срца…само не желимо.

-Јеси ли ме тражио некада…негде.

-Нисам.

-Нисам ни ја тебе.

Он је гледао у врхове својих ципела а она се играла са косом,значи лагали су обоје. Низашта на свету то неће признати.

-Драго ми је што теби не треба ништа од мене !!!

-Треба ми загрљај,лажем.

Када негде путујеш постоје путокази крај пута. Ја те путоказе нисам примећивао када сам хтео да уђем у твоје очи. Ти најбоље знаш зашто…

Време им је да се растају…

-Иди ако већ мораш,чуо је шта је помислила. Ја ћу остато овде још мало.

-Ако ти буде хладно…

-Подложићу ватру.

-Немаш шибицу. Можда је требала да прећути.

-А ако мени буде хладно.

-Загрлићу те.

-Чула сам шта си помислио.

Те очи њене пуне јесени у којима је могло да стане још безброј лепота. Неком грешком у генетском коду па није. Грешком у мом коду а не у њеном, гледале су ме као некада. Када смо се лишћем играли. Неспретно сам је загрлио не знајући шта ћу са прстима онда сам осетио њене срце покрај мога. Као метроном коме се управо нешто чудно десило па је застао на трен – знао сам, све сам дознао.

Не додељују се случајно даљине људима. Постоје предели за које нико други не зна осим њих двоје.Предели које су измаштали свако са своје стране.

То Што Идеш…Добро Је.

…У једном далеком граду привукао нас је излог локала у коме нисмо ни видели чак шта се налази унутра. Књижара,ресторан или нека продавница било нам је свеједно.Хтели смо само свратити да се угрејемо мало, јер напољу је нека хладна октобарска киша падала. Ни сам не знам зашто смо прво погледали унутра. Видео сам руке кроз замагљен прозор од кише како се греју загрливши топлу шољу чаја. И шал на столу,само пребачен онако ноншалантно како је то само умео неко кога сам давно познавао. Препознао сам те по прстенчићу на левој руци. Мали прстенчић од сребра са цветићем од неких шарених каменчића…

Ћутала је,чуо сам како јој срце,та стара издајица, све јаче куцка.

-Ниси се ни јавио,учинило ми се да је то чак малкице тужно казала.

-Нацртао сам чича Глишу по стаклу,трајао је тек толико док га капи кише нису сасвим размазале. Е,моја Ранка…да ли је то знак мудрости или умора од живота то што се јавио нисам. Тек да ти кажем.данас постоје разноразна срца. Моје има неки квар одавно. Не куцка више онако радосно,као некада. Од заспале душе мислих да је птица када је полетела уплашено пред тим призором сребрног прстенчића…

Неко чека тамо где смо га оставили, неко не. Као када бациш бисер јер га ниси препознао међу свим оним каменчићима у поток, па отрчиш за њим да га ухватиш.трчиш,шириш крила,скоро да полетиш…и би касно,знаћеш већ…

Можеш целу реку да избациш напољу после тога, залуд…

-Могу ли нешто да те питам ?

Немој само ништа због чега ћу написати песму…молим те. Ту сам се већ радосно насмејао.

-Зашто ли пада ово прелепо лишће са дрвећа у јесен ?

-Не сећаш се !!!

-Не…

Сви смо за све криви каже старац Зосима из Карамазових.

Човек се роди као планински поток. Обасјан Сунцем, прекривен песмом птица…обале су људи који срећемо на том путу. Из тих обала често сипају своје смеће по нама. Ретко прођемо кроз обалу обраслу пољским цвећем или добијемо пријатну хладовину…али постоји друга вода чија кап нас само очисти…Та кап може да буде и сузица топла,чиста. Наша и нечија,свеједно важно је да нас опере.

“Неко је тако хтео” рекох избегавајући да поменем Бога. И још ми није јасна твоја улога у мом животу, остале сам разјаснио, а тебе не могу никако.

И ето ја сада чак и у шуми бирам путеве којима се слабије ишло.не бојећи се да ћу залутати и заувек у тој шуми остати. Наша срца су као оне црне кутије у авионима. После сваког пада у животу једино у срцу пишу узроци несреће.

Од свега што сам имао, ја сам у срцу чекао некога ко ће ме преправити. Не слутећи шта то сасвим са собом носи. Бог даје људима оно што им је дубоко закопано у души,јер мисли да нам је то најпотребније…често и јесте. А ми то и не слутимо.

Срећемо људе којима дајемо, срећемо људе од којих узимамо често безобразно и без питања. Срећемо људе који нас даривају,којима ми поклањамо оно мало што имамо. Срећемо људе који су се због нас спустали у блатњави воду, да нам помогну и извуку. Ми смо се отимали својски, и њих смо испрљали још више. Нису се жалили. Онако блатњави и упрљани нису то сматрали својом грешком. Ја јесам,отимао сам се код сваког њиховог покушаја.

Играли смо се као дечица. Ти би написала као нешто на јесењем листи. Сакрила га а ја сам морао да га пронађем у гомили лишћа док су узрели ораси падали по нама.

У увек сам измишљао то што си ти написала трудећи се… Увек су твоје приче биле лепше од мојих. Често и сада то радим и увек ми неко тај лист украде. Знам ветар је то – ко би други могао…можда ти знаш ?

Одлична,пропуштена прилика за један предиван јесењи портрет…

Мислио сам да само квалитетни људи могу послужити као пример другима,о како сам се преварио. Некада сам те мрзео, па су наилазили тренуци када си ми недостајала,па затим нисам могао без тебе. Мислио сам да је то озбиљан проблем. Но ја само нисам знао шта хоћу ни од тебе, ни са собом.

Осушеном цвету не вреди да се небо отвори…а види сада шта си од мене направила !!!

На удицу

Некада…пре много година срце сам качио на удицу и спуштао га у хладну воду језера. Ту одмах испод шумице,да га сакријем док прође јесен. Ал’ видиш неко је ту бацао нешто друго…На врху једнох огромног храста се једном закачио облачак и никоко да се ишчупа. Е свако ко прође испод њега нешто му се у срцу промени. Заувек.Све оно чега се одрекао баци у воду хладну. И ја сам баш непаметно изабрао место за своје срце. Негде на средини језера где је дубина највећа и где је вода нахјаднија а најбистрија. Поглед му се зауставио негде тамо куда је кренуо тамо где је и она погледавала…

Пази чак и да је неко засадио у круг око језера оне зимске ружице не би било тако лепе…онда се ућутао. Претераћу осећао је…

– Као када,коначно и њена лепа усташца да проговоре.

Ма пусти то…

Ту је некада била стара колиба и велика вињага около дрвене ограде

Ситуација је таква била и да сам написао Ану Карењину теби се не би свидело.

Видиш ти то Бела Радо. Ти си више као јесен,увек се вратиш још лепша и слађа,донесеш још лепше и новије инспирације…ко уме да ти се радује. Ја сам ти више као дрво,накалемљено на неком складу између две њиве. Ни тамо ни овамо. Цветаћу и ја у пролеће. У јесен ће листови бити неодољиви,али сви брзо забораве на мене. Даћу неком залуталом путнику јабуку или крушку – шта већ. Неки ће слатко одремати у хладовини мојих грана,да не рекнем баш руку. Док неко ће се ту радовати меканој трави…сви ће отићи некада.

-Срећом па се неки људи не мењају никада. Осмехнула се.

-На том путу између тебе и мене су она класја зрелога жита. Нити јесен да се врати корак назад, нити да дрво које повремено процвета направи корак напред. Чујем ја повремено неке тамбураше са твоје стране. Можда ме то само слагао неки ветар немирац па ми потурио твој глас уместо жица које трепере…ја то најбоље знам како неки свирају само срцем а неки шетајући прстима по жицама.

Препознавао сам те ја увек…ако ми се деси да са осмехом дочекам јесен. То је бивало баш ретко у последње време.

Пронађем те ја често…има горе у купинару једно стабло.Ту је некада била стара колиба и велика вињага около дрвене ограде. Сада се та лоза уплела у дрвеће,можда Божијом руком вођена а можда ју је неко од пролазника исплео као да је плео некоме шал за зиму…и страх ме да погледам у зрела зрнца. Уперим поглед у даљину преко врхова дрвећа,па преко оне велике борове шуме…и онда опет тамо негде где се облаци спуштају на дрвеће….и опет ми поглед побегне сада на другу страну. И тамо ништа лепо. Из димњака сеоских кућа први димчићи крећу ка небу. Можда неко греје промрзле прстиће,можда нека мајка меси погачу….и пре него се сетим да је једна таква кућа требало да буде наша…опет погледом побегнем…и вратим се на грозд..и када више немам куд да бежим кажем ти “добро вече лепотице” јер не може неко да има толико прелепих плавих очију као зрнца на том великом грозду. Не смем ни да га дотакнем… и сјурим се низ оне непокошене детелине…и у трену када треба да прескочим онај малени поток станем и одахнем…е овде те нема….јесте. Жмурећки се окренем око себе…онда дођу до мене шапати воде који ме подсете …срећом па и јесен једном прође…ето видиш нисам те тражио зашто бих те лагао. Некима је било дозвољено пар секунди да не мислиш на њих,одмах би дизале увређено носић. Мени је било дозвољено да прође и зима и пролеће.Е, тамо мало око Велике Госпојине би се унервозио…и опет све наново. Видиш некима је довољно да умоче перо у сузу,осмех или срце,ја сам битанга био од увек. Украдем са оне лозе најлепши лист. Ставим га у блокчић и до јутра он сам напише причу. Ја онда само поносно устанем из немирних снова, чим бацим поглед на блокчић и придружим се свим преварантима по граду. Од њих не мораш крити да си заљубљен а ниси планирао. А коме је то успело када је планирао, што ли лупам глупости ?

Беше то једно чудно венчање…

Више је било музиканта него сватова на овом венчању где сам за кума позван. Срећом па долетеше од некуда сватови окићени и весели. Не би било лепо да им нас троје препречимо пут и уђемо пре њих. Били су весело припити,били су лепо обучени,било их је тридесетак на нас једнога…но недовољно. Ми смо били лепши за једну малу принцезицу која је дремкала на маминим грудима. И били смо квалитенији за оркестар. Ако сте негде спазили трубаче у старкама…знаћете о чему причам.

Чика Рака је обећао да ће ми на свадби свирати. Није знао у шта се упуштао када је то обећао. Свакаквих срца има данас. То што је познавао мога тату није му оправдање. Лагао сам га “ајд следеће јесени” и тако никако да дочекамо ни он а ни ја ту јесен. Да је неко чувао те поцепане листове календара са свих ти сакривених јесени,била би то лепа шарена гомилица.

Окрзнуо сам туђе животе,а никакав траг оставио нисам. Кажу да у животу неки људи дођу да остану,други да оду. Ја сам само одлазио. Неко чека тамо где смо га оставили, неко не. Мене никако нису успевали више да пронађу када се ишуњам на прстима,ако ме је неко уопште и тражио. Као када бациш бисер у поток не преознавши га у том кратком трену док ти је у руци, па потрчиш за њим да га ухватиш. И би касно…Можеш целу реку да избациш напољу, залуд…нисам поносана на себе ако сте то помислили због ове слике коју сте управо видели.

Чика Рака је волео трубу а мој тата бело вино из бокала, Даклем сусрет је био неминован,судбински чак.

Музиканти који су дошли са веселим сватовима,били су некако…нису то били трубачи.,уз дужно поштовање. Сви обучени исто. Беле кошуље са плавим крагнама увучене у црне панталоне. Више су били као војни окрестар на паради. А тек инструменти,гланц нови. Шта ли ћете ви на томе свирати ? Труба треба да има флеке од вина по кафанама разним. И ако барем малкице није улубљена ,можда и изгребана.онда ништа брале. Ови мизиканти су били поуларнији,то признајем,Није било локалне телевизије,нити пристојније свадбе где их нису радо позивали Чика Раку смо волели, можда је то вама исто, мени није. И то не умем да сакријем. Отац оставља оно шти има,некоме куће, а некоме душу. Ја сам схватио можда мало прекасно али ипак…када ти отац остави музиканте који ће те свуда пратити то је већ поклон. Чудан је то оркестар,вама ћу признати. Он се не сакупља тек да би некоме узео паре.,мада су у томе били вешти. Још вештији су били да никоме више не помену ако им ико остане дужан за наручену песму. Ако пусти сузицу,онда ништа…онда не кошта ниште,срцем си платио. Труба,виолина,хармоника,гитара,бубањ…такве воле само посебни.

Чика Раке одавно нема,понекада се са Луковске стране неба чују неки весели звуци,ко би ми уопште поверовао да о томе причам. Када су га испратили на небо свирао је оркестар од сто осамдесет трубача,то треба заслужити. Раде,његов наследник ми је био најбољи друг. Тата му је сумњиво вртео главом када би носио моје плоче својој кући. Није нам приговарао ништа,само се кришом мрштио.

Пред црквом Свете тројице сватови су одиграли једно колце више гурајући једни друге и саплићући се,И кад је сат откуцао подне на торњу,утрчаше унутра. Марина и Дамњан за чудо нису били нервозни,као ја. Галама се стишала са последњим сватом који је нестао у цркви. Вероватно главни у оркестру крену ка Радету држећи трубу некако неспретно,као да не зна шта би са њом ако не свира. Ја сам љубазно позајмио своје пријатеље за ово венчање, ред је да спречим кавгу ако наиђе. Моји су мирно седели на зидићу пред црквом и завитлавали кума шеретски.

– Добар дан господо,рече…

Тихо ми се прикрала,као Јесен. Држао сам руке у џеповима панталона. Преко леве руке пребачен сако. Препознао сам је по додиру. Људи се препознају по много чему,а ја њу по додиру. А по чему бих је и памтио ових година недостајања.

– Стидно је да кум стоји сам. Осетио сам како се подиже на прстиће да чујем само ја то што ми је казала.

– За кога,за кума или куму ?

– Упс,нисам знала да постоји кума,и хтеде да ме пусти уплашено. Насмешио сам јој се,и схватио тек тада колико штикле могу да буду убојито оружје.

– Остани,молим те. Лепа као уметниково најмилије дело у тренутку док ставља последњу кап боје четкицом на платну друго нисам могао ни пожелети.

-У јесен сви одлазе,никада се нико није вратио…па ето,ја сам увек била наопака.

– Срела сам твоју колегиницу, случајно. Рекла ми је да си најбољи човек кога познаје.

– Не говори истину,не веруј јој ни реч…она је..она … шта да кажем у своју одбрану…она зна да си овде… вероватно је само хтела да покуша да састави несастављиво.

Био сам ја добар некада давно, још док сам спавао на маминим грудима. После сам постао лош. Умем да слажем,умем зло да помислим,..Дух луталица је она,добровољац да поправља,а да нико и не примети да је била ту…Нисам ја више ни за кога добар. Срео сам колегиницу са ћером баш испред Јоцине цвећаре. Ми смо се јадали о мукама на послу а дете је скоро притиснула носић на излог цвећаре гледајући очарано саксију са љубичицама. И сада она свима прича како сам најбољи зато што је мала Јана однела ту саксију кући. Нема појма она.

– Ниси ваљда зато дошла,мислим да ти није она рекла за венчање…

И лишће затрепери када га неко узнемири,тако ваљда и Душа људска. Музикант у свечаном оделу је само хтео да чује шта ови умеју. Раде ме је упитно погледао,

Очима које су некада тужила све се види чистије и јасније…радовао сам се када је узео трубу. Те очи њене пуне јесени у којима је могло да стане још безброј лепота. Неком грешком у генетском коду па није,грешком у мом коду а не у њеном, гледале су ме као некада.Када смо се лишћем играли.

Ракином сину је довољно само да види птицу на небу и да добије инспирацију,Он је открио оно шта ја никако не могу. Прво је неки лагани ветрић прешо преко трубе,па ју ју прекрила тишина једног сутона када му се његова Ружа први пут несмешила…какве ли је све слике имао у души не знам. Од заспале душе мислих да је птица. Прве тонове није могао свако да чује,јер то нису били звуци трубе то су били звуци његовог срца. Поред нас би пролето неки јесењи лист са огромних платана…падао је мирно,неузнемирено, слободно… није он имао обичну трубу која се може купити у било којој радњи – једну за тату,једну за маму једну за прву љубав,неколико за своје побратиме…

Почео је са Autumn Leaves…онда неприметно прешао на adagio,са првим нотама Nature Boy сви се ућутали,а онда изненада прешао на тему из филма From here to eternity знате оно када трубач у сумрак са сузицом у оку… сећате се сигурно. Рекох већ да смо делили грамофонске плоче…

-Отмите му ту трубу повикао цига чудно гледајући Радета. На Чаршији су му се већ сви радосно придружили.

Тек лепо обучен цига му је пришао после дугог боравка у тој његовој поезији и пољубио му руку.

-Брате ко је овај човек питао ме Цига у свиленом кошуљи…показао сам му прстом да ћути јер је почињала љубавна тема Леа Мартина…анђео рекох.

Ни по чему није се разликовао од Анђела осим по једној малој сузици у левом оку са стране где је срце коју је само неколико људи успели да примете. Тачније само двоје…

Срећом па се млада спремала да баци бидермајер цурицама које су биле спремне на борбу…

– Могла сам ја да их разбацам,нисам хтела рече посматрајући борбу младих удавача за бидрмајером…зашто бих ко би мене…овакву. Постоје ствари које кажу више него било који додир,е тога сам се ја препао. Научио сам много тога вешто да сакријем,одраз њене душе у мојим очима никако нисам умео…

-Ово сте за кума свирали ? Свака част куме свака част.

„И Бог је рекао: „И Бог је рекао: Послаћу вам га без крила, да нико не посумња да је то анђео.“

Сватови су се коначно појавили на излазу из цркве. Негде су одједном журили, знајући да их очекује ваљда један уморан дан.

Једна дама коју је тешко било не приметити међу свим старим и младим лепотушкама,баш онако лепа тета у белом шеширу је застала испред кума,но сада је имао ко да га одбрани… Није га ни погледала,или је вешто скретала поглед да нико не примети ватрицу испод трепавица. Никако,ни после свега што јој је приредио да научи како да смири срце.

– Све ово сте за кума свирали,и погледа ка музикантима ? Свака част куме свака част,рече потапшавши га по руци,скоро па га помиловала. Онда је гиздаво подигла главу и несигурним корацима кренула својим путем. Од овакве даме су се пре очекивале варнице испод штикли. А она са клецавим коленима крете напред.

-Јели мала,осмехнуо се кум једном малецкој лепотици. Ко је ова госпођа ? Као да није знао,као да није знао да ће повредити госпођу ако чује шта је рекао,а чула је. Јер застала је на трен…. Није је препознао,искрено. Није је препознао ни муж када се појавила на кћеркином венчању. Сви су је приметили,и сви су били радознали. Дуго о њој нико чуо није ништа,па ни кум. Пре,не више од две године,била је једна уморна жена. Да ли је намерно крила све што је од баке и маме наследила на себи,или јој није било важно. Можда је само била уморна. Једино ју је кћи препознала,само се тихо у себи насмешила што је њена мајка,мајкица овде.

Одустајање не значи увек да смо нејаки. Одустајање значи и победу,над собом и својим слабостима.

Застала је,главу савила према земљи. Као да јој је нешто сметало у тим лепим очима па је трепнула неколико пута. Онда је благо,једва видљиво климнула главом. Благо се насмешила. Видело се колико јој је то било тешко,још једном уздахнула,навукла озбиљност на лице и само ме погледала,као странца,као да ме види први пут. У очи ме је право гледала. А онда ми је постало непријатно. Више се није окренула,но кораци,ти несигурни кораци су ми говорили много. Са сваким кораком несигурнији.

Овај филм се полако приводио крају.

Знам пуно лоших глумаца у одличним причама. Познајем и оне друге који поправе све чега се приону. Па чак и са не много страсти, као када руком пређеш преко расцветалих георгина, и оне се одједном развеселе. А теби чудо – шта се то десило са њима. Засигурно топлина, љубав и нежност заборављена су их пробудиле,или то само теке мени тако варљиво изгледа.

Неко мора да ратује са животом и да се непрестано бори,поставља нејтеже и недостижне циљеве. Оно што човек јесте једном увек мора бити објављено. Јер човек стичући искуство не ради ништа друго,већ заправо упознаје себе. Ако човек сазна оно што јесете,сазнаће и оно шта ће бити. Човек се увек нада да ће време донети неко чудо,изван њега. Нешто што у себи нити види, нити наслућује. Увек скрива себе од себе самог највештије што уме. Временом се изобличи све оно што је хармонично било у нама,па побегнемо од тога што би требало бити. Распемо по небу,без жеље да прикупимо то икада. Неприхватање је бег од себе. Неприхватање живота,карактера и потреба којима се човек кад тад посвећен вратити мора. А шта ако не препознаш да имаш моћ у себи,шта тада да ради човек ?

Ништа и никога тада нисам разумео. Покушавао сам,људе сам посматрао кроз очи право. Ништа налазио нисам. Потребно ми је било само да знам да постојиш негде. Сретао сам жене разне. Нисам знао да тужне људе привуче туга и очима непознатим. Био сам им спас,уточиште,као и оне мени. Више сам узимао него давао. Нисам крао ништа. Тек… И не знам шта ми је било свима сам рекао да их не волим више, а нисам их ни лагао. Престао да сам да тражим од људи било шта. Престао сам, јер за узврат нисам имао шта да дам. Не да нисам хтео,већ стварно ништа имао нисам верујте ми. Нама је зло потребно да напредујемо,јер мора да постоји нешто на основу чега се усавршавамо.Тако знамо шта не треба да се ради. За почетак довољно.Размислиш да ли је то добро,да ли је исправно,без тога није могуће.

Обе ове жене ме никада нису грдиле ма шта да сам урадио и њима,и своме животу. Пустале су ме је дан по дан да се попрваљам сам. И једна и друга би направиле грешку, па се спустале у муљ да ме подигну. Онако прљаве и блатњаве знале су да греше,да је мој пут другачији,но нису зажалиле никада. То засигурно знам.

Највише сам добио од жена које су многи осуђивали. Туга ваљда препозна туђу. Осете или тек наслуте,што им је довољно.

Сваку реч ружну коју сам им упућивао одболова бих у самоћи. И дошао је тај дан када сам Светлани рекао “немој више да ме додирујеш”. Нећу више и не желим то, од тада је све кренуло на боље.

-Али ја те волим, шта ти је сада,само је питала.

-Не волим ја тебе. Никога ја не волим…знајући да ме чекају олује у наредним данима,оно што бих и ја некој урадио исто у таквом случају. Претње, молбе, подсећања шта сам све урадио за њу, па помињао судбину, молио, обећавао…Све док сам носио сазнање о свом злу, грешкама безбројним и греховима душа ми је боловала и тихо плакала да ме не чује нико.

Можемо да праштамо,можемо да се кајемо,да будемо стидни и смирени…шта друго.

Али постоје дарови који ћуте негде у нашим дубинама. Дарови су дати на реверс од Бога. Дао сам ти бадава да видим шта ћеш са тим урадити што сам ти дао бесплатно. Неко се пробудио читајући књиге,неко је препознао да може бити добар вајар,или воћар,можда електричар или чистач улица. Може да буде и само једна реч прочитана у вашим текстовима која ће засветлети као излазак сунца. А дан је ипак дуг, прилика да се одрекнемо поклона је безброј.Само су реткима намењена велика дела…Ја још увек не знам зашто сам рођен, а рођен случајно нисам. Ја још не знам шта бих могао и шта бих требао да дам овом свету. Шетајући се поред људи који нису крили да су грешни. Који су били свесни тога целим бићем су ми највише помогли кроз моју борбу. Добре људе нисам хтео да дирам да не покварим нешто. Рекох себи мање штете ћеш тако направити него дружећи се са грешнима. Довести доброг пред искушење намерно је лоша намера. Чудна ми је била та патња због љубави код људи. На време сам ја добио анестезију против тога. Чудна јер знао сам да не губим ништа ако оду,не губе ни оне додуше.

А ако останеш окружен истим људима, не промениш ништа у себи јер си добио само кључ од свога или нечијег срца и прилику да гвирнеш на трен само онда си готов,заувек. Повратка више нема јер ће сви уморни одустати од тебе. И ти ћеш једва чекати да те забораве. Хоћеш ли те тишине бити вредан…

Као пелцере садио сам људе по башти. Неке сам садио чистим рукама неке блатњавим. Е, али тај што нам је дао најлепши пелцер неће остати вечно крај нас, јер има и својих намера и обавеза. Он није крив ако одустане…некада, онако уморан.

Осећала је тугу у мојим загрљајим, и морала је да оде. Када те заболи а уживаш још увек, време је за спашавање. Осећала је да му из срца капље туга. Са сваким њеним пољубцем тело ми се није опирало, али душа јесте. После сваког растанка као да је остајала барица од туге. А ја сам ћутео и трпео. Покушавала је да ме усрећи на погрешан начин, на једини начин који је знала. На једини начин за који је знала да су мушкарци срећни. То што је то плаћала сузама мене није занимало.

Па и метафекс се узима када те нешто баш неиздрживо заболи. Тако вероватно неки и те жене узму. Можда само и једнима и другима треба да их неко слаже да их воли…безброј је разлога. Опрости Светлана. Можда ја једини знам,поред твоје ћеркице да си добар човек. Изузетан. Ја нисам знао кроз шта си све пролазила кроз живот. Како су те уцењивали,на шта су те све наговарали. Шта су ти све нудили,па те слагали…за мало нежности које им и нису биле потребне. Нико није питао како се осећаш,па ни ја.

Зато ме и не чуди што те ни муж није препознао онако дотерану,утегнуту,намирисану. Када су сви навикли да ти се подсмехују и оговарају иза леђа. Нисам ни ја признајем.

Често ми у сан долазе људи које сам заборавио. Но нису они мене,па свраћају. Чуо сам те једном како кажеш да си ми захвална на свему. Како човек може захваљивати нечовеку,то ми тада није било разумљиво. Сада већ јесте. Најпријатније ми је било у друштву таквих људи који нису глумели добре, нити лепе илити паметне. Знали су добро где им је место. Такви су ми били посебни.

Јесен је. Време да се појави блага светлост у животу.

Гомила папира које сам побацао ових дана у корпу тражећи само једну мисао били су опет на столу,пажљиво опеглани неком маленом рукицом. Неко ми је почистио сто. Сећам се да је било неколико шоља од попијене кафе и једна чаша са неколико румених капи на дну, раскопчао сам дугмад на кошуљи све посматрајући око себе заинтересовано. Елена ту си помислих,и видех је истог трена.

-Питаш се зашто би писао,јел да ?

-Па ето, не да би се други дивили и величали те, већ да би створио лепши свет за себе. Неко други тражи баш таквог. Без твоје жеље нема тог сусрета. Што рече онај познати сликар ти мислиш да на белом папиру нема ништа. Био је велик али се ипак свештеник молио за његову душу, а ти имаш срећу да се како мислиш незаслужено помоле за тебе,па им и не захвалиш.

-Покварио бих јој живот.

-Не би ти она то сада дозволила. Јака је она, најбоља.Још увек посебна за некога,и насмеши ми се.

-Сада ми то кажеш

-Па никада ниси ни питао. Ти све си најбоље знао – од свих нас.

-И шта ћу сада. Само ми се насмешила без одговора,онда ме изненадила питањем :

-А сада ми реци коју од њих две више волиш,једно детиње питање јесте. Једна се променила због тебе а једна је променила тебе.

-Чујеш ли ме,а коју више волиш од њих две. Пази једна те је Обожила. Другу си ти Обожио. Једна је бестидна што би рекли неки. Друга стидна,сећаш се… Једна те је саплитала, једна помагала да устанеш знајући да си пао и да ти вреди дати прилику.

Ћутиш,а !!!

Туга је то велика јер уплашен човек боји се чак и да помирише цвет. Колико ли се тек боји да га помилује. Он је одбацио себе,а причаће некада,можда и записати покрај каквих дивних башта пролази.

Сећа се он неких давних пролећа када је све било лепо обојено и мирисало је.

Пролеће а и људи неки, су тамо где их нико не тражи.

Мој гном већ давно у досади дремајући дане проводи,јер то поверено му благо никога не интересује. Нема ту бљештавог сјаја због кога су неке даме спремне све да учине само да њихово буде. Дуго се чак и тај гном чудио шта му је то поверено на чување. И уместо борбе са трагачима да га сачува за власника, морао је да се бори са собом да не оде, иако зна да не би смео. Како су гмоми пажљиви ученици имају ту кадрост да предвиде будућност. Разумео је да ћеш свратити и да ће ти издајући своје претке предати ти све списе…

Пошто су кадри да сарађују са природом дрвеће га је на време упозорило да долазиш. Прво је затресло своје гране да јесењи листићи почну падати по њему,када је било залудно – пустило је малог веверка да му чепрка по бради.

Лењо се протегао запливао мало по реци која је врлудала међу крошњама дрвећа и леп и умивен те дочекао.

Тамо је записано шта је у мени од зла и таме, а шта од светла прављено.

Кућица направљена на самој ивици смисла живота ( не казах бесмисла већ смисла ) па одатле често полетео између земље и неба у болу крикнувши да чују сви којима уточиште треба на трен макар.

Не знајући шта да кажем ћутао сам. Скоро да сам успорио откуцаје срце на најминималнији минимум.

– А сада склопи очи и реци прва слика која ти дође каква је,опиши ми је детаљно. Не дозволи да те молим.

-Видим прво стаклену шољицу топлог чаја и прсте,неговане руке. Видим само руку у коју нетремице посматрам док спушта шољицу испред мене. Видим светло плаву хаљиницу до колена дугу како залелуја док се окреће боса да оде. Онда застане,окрене се,тек сада видим осмех. Не знам зашто ми је толико требало да скинем поглед са хаљинице. Ја седим у фотељи црне боје,лактом леве руке на наслону фотеље ослоњен.и само један прст на челу држим. Гледам како прави пируету попут веште балерине и одлази кораком младе срне док се праменови косе боје кајсије полако враћају тамо где и треба да буду. На тој фотељу склапам очи и ја…. Осећам како пружам руку у празно и њене прсте који су се нанадано ту близу нашли. Чујем звуке неког саксофона у даљини који покушава да надјача гитаристу који је ту сасвим близу.

Када сам отворио очи поново наслоњена на своју руку која је била на сточићи близу шољице са чајем посматрале су ме гараве очи. Посматрале и ћутале. Из очију се много више преочита него из свега осталог. Због игри сенки нисам успео ништа,или тражим оправдање само за недораслост теби. Онда су се усне полако скупиле као да ће ми даривати пољубац… доста,прекинула ме. Гледала си у под скоро склопљених очију. Један залутали прамен косе ти је скривао очи,климнула си главом мало у лево и тек тада широм отворила очи. Али не ка мени.и тек онда осмех се појавио,најнежнији од свих које видех у животима безбројним. Као да си се нечега сетила,нечега милог и постајала си полако весела. Онда ме је твој поглед пресекао. Нисам могао да зауставим десну руку,прсти су ми свирали по фотељи заједно са невидљивим уметником на гитари. Приближило ми се твоје лице,журно сам ставио прсте на твоје образе као да ћеш утећи. И те твоје очи никако да заборавим. Подизао сам ти браду као да ћу спустити пољубац на твој врат,а знаш и сама да то не бих никако смео да урадим. Страшљивац сам ја. Само на речима храбар, Од свега тога само памтим минђуше облика трешања или неке анђеоске сузице,нисам добро видео јер ми је било превише близу. Не памтим ни твоју руку на мојим грудима како ослушкују издајицу како све брже куцка,ни твој загрљај не памтим.И од тада гледам своје прсте другачије јер су били на теби.

Изгледала је баш онако како је хтела. Појавила се предамном у качкету. И нисам видео лепши качкет у животу. Лагани јесењи џемпер боје кајсије. Имала је белу кошуљу са великом крагном која је ненемљтљиво истицала чистоту онога кој је носи. Тек када се приближила видех по кошуљи танане сиве нити,да не скрећу певише пажње на себе. Кошуља је извиривала испод џемпречића и прекривала витки струк балерине из неке приче незаборављеног писца. Пажљиво плетене кикице су се прикрадале посматрачу испод качкета. Окренула је столицу тако да наслон буде испред ње,да би могла да се елегантно као у француским романтичним филмовима ослони на руке и посматра ме,одувек је то волела. Без икакавог накита,без наруквица,прстенчића…била је најлепша од свих. Одвикао сам се од оваквих погледа. Нисам никада видео Париз,а нисам ни морао,био је у њеним очима. Постоје предели које гледаш кроз поглед некога твога. Слушала је неку удаљену лагану музику. Када неко лагано подиже поглед ка теби,ваљда то нешто значи…држао сам руке неспретно поред себе не смевши да је дотакнем. Покушавала је да ухвати један лист који је падао са платана,поскакивала је са детињим осмехом. Лист јој је вешто умакао,само до фонтане са четири лава. Писала је нешто њиме по мирној води а ондак ненадано се из њених руку по моме лицу просуло безброј капи воде.

Следећег дана сам написао последње писмо у животу и оставио тамо где ће га само она наћи. Знао сам да има безброј неодложивих обавеза у свом свету,пар речи ће јој бити довољне. Нисам ја за овде,не припадам тим људима.Није се јављала,нисам писао,нити звао. Покушавао сам да будем незаинтересован,и успевало ми је.

Нисам знао крадем ли нешто туђе, Нисам знао ни да је моја била,одувек.

Често док седим сам и посматрам пролазнике. Лупкам прстима по наслону столице или столу пазећи да не правим буку и засметам некоме. Једном ми је пришла са леђа. Леву руку је ставила на мој срце а десну на образ,као да чека да нас неко фотографише за оне велике бомбоњере. Старији као ја ће их се сетити. Рекла ми је само немој то да радиш,смири те прсте некако. Узнемираваш ме. Можда су још неке жене волеле моје прсте по својим леђима. Моји прсти су волели само њена недра. И тако је остало.

Као да сам свирао на клавиру од леда журећи да одсвирам етиду пре него се отопи. Туговао сам за сваком капљицом која је летела ка поду. Сетио сам се неких других капљица воде које сам изавао у твојим очима.

И тада сам схватио да су мисли магијање и призивање. Моје мисли нису биле чисте и јасне и једино што сам могао да урадим је да престанем да мислим. Страсти су овладале постао сам тек животиња без сећања на душу.

Остало је ипак стида у мени, у траговима тек. Спремао сам се да ти кажем много тога,када си ти Ранка села покрај мене, рекох само лепа фризура. Да ли је најлепше што умем !!!

Говорила је нешто причала,осмехујући се при томе. Вероватно је причала о нечему што јој значи,а ја је нисам слушао. Само сам је посматрао и желео да дотакнем те њене усне. Зашто си уопште дошла када се присећам како си причала да стидљива си. Не знајући шта да кажем ћутао сам скоро да сам успорио откуцаје срце на најминималнији минимум.

Одрећи се најлепшег дана у животу, само из страха да после много дана не би повредио можда некога, могу само или велике будале или велики људи. Онда ти тај неко кога си се одрекао живот спаси јер те пробуди у сну…велики су и једни и други. Нисам знао разлику између добра и зла,тешко да и сада знам. Зло сам примећивао,а када урадим нешто добро нисам. Тешко је разумети шта смо добро урадили. Јер ако урадимо нешто лоше према некоме то је можда једини начин да разуме. Доброта тешко додирује наша срца.

Много година је потребно да схватиш које су то опасне окуке по реци које треба да се исправе, јер неке су ту намерно да застанеш,да успориш. Нису баш свет ту да те омету тек. У свему је записан наук.

-Остани,кад те молим.

Све што сам урадио је да вратим пажљиво и нежно сваки тај одбегли чуперак.ништа више од тога,и ништа мање. Само то је и било потребно.

И шта ћу сада. Само ми се насмешила…

Онда се наслонила на сто прекрстивши руке,гледала ме онако – чудно….Лагано сам отварао усне желећи да кажем нешто,залуд сав мој труд.Као да се од некуда враћала заувек, осмехивала се. На трен нисам смео ни да погледам ка њој,узео сам њене топле руке и ставио их мени на груди .Онда ме је загрлила ставивиши своју мирисну косу на моје раме. Низ њена леђа кренуше моји прсти. Умела је да уради што ни једна није јер само је она знала… Као неки slow motion ни сам не знам где,поведе ме некуда. Но са тим топлим прстима међу мојима није ни важно,први пут коначно некоме верујем. Када је склопила окице док су моји дланови били на њеном образу…све ми се разјаснило и објавило.

Касно је да ти поклоним прве стихове,могу ли последње. Лепа као малопре помилован цвет који се још увек живо свега сећао остала је. Остала би и да је нисам замолио.

Улични Свирачи

-Шта мислиш да ли некоме са стране изгледамо као странци ? А онда је осетио њене прстиће међу својима… немој данас та тешка питања,помислио сам успоравајући корак. Није ми требао још један растанак. Размотавао сам све снове своје као свитак старог папируса покушавајући да те пронађем сакоро свих мојих јесени. Мислио сам да намерно не желиш да се појавиш.А занемарио сам да те нисам тамо ни оставио,тамо где сам желео.

– Када излазећи из цркве замислиш жељу,таква жеља се остварује.

– Треба се плашити таквих жеља,рекох јој.

– На жалост никада нашој дечици нећемо причати како сам те гледала,некада.

– Човек треба да испуни своју судбину само. Уз помоћ околине родитеља браће и сестара али никако њихову,већ своју. Они су своју испунили,нама само помажу свако на начин свој. Знаш боље од мене шта се све дешавало са нашим животима. Да ли сам себи хтео оправдање да напишем за све кукавичлуке своје,не знам. Могао сам и нешто мудрије да прозборим.

– Опет си добра према мени знаш да те то скупо коштало.

– Нека, нема везе. То је било као што рече некада.

– Превише си крхка и ломљива уништио бих те.

– А зашто ти кривицу увек пребацујеш на себе ?

– Па ја сам крив зар не ? Као да је то сада важно. Нити ја ,нити она нисмо примећивали пролазнике око нас.

Један додир, један осмех ти промени живот неприметно и не осетиш да си другачији ако се не препаднеш себе. Само тај мали услов. Њени прсти су били топли,скоро па сам могао да осетим и неку кап…нечега на тој руци. Бисерима је ипак место око нечијег врата,а не на длану.

Када ти Бог пошаље некога да поквари нешто у теби пошаље истовремено и некога ко поправља.Не препознамо такве,барем ја не умем. Па се дурим на свакога око себе. А неке поклоне морамо платити свиме што имамо. Све нам однесу,све нам узму. Шутирао сам лишће које опада улицом,као некада. Уживао сам можда још и више него као дечак.

-Као што пажљива мама напуни торбу своме сину за школу,тако и Творац напуни наше душе свим потребним за овај живот. Неки несташни дечаци побацају све то путем да им буде лакше. Сете се тек када ожедне и огладне, но касно је, остаје им само да се задовоље мрвицама које добију од других ако су распложени да поделе. Само ретки издрже терет на леђима јуначки храбро. И као усамљњени планинар попевши се на тешко освојив врх отвори торбу, распросте чисто белу салвету и поређа ђаконије разне,но нема са ким поделити…доле испод је пагла прекрила предео па се и не види неко доле. Можда нас тражи,а не зна где смо.

Она је причала,а ја сам волео да је слушам.И то ми је највише недостајало код људи када разговарам са неким,да ми држи пажњу да ме инспирише као она.

Има један дечак,тужан. Препознао сам га при првом сусрету. Рече да никада не тражи савет од људи,ипак ме је питао. И опет сам пкушао да се скријем,није одустајао.

Заклоњени гранама липа видех уличне свираче пре него смо их чули. Једна цурица и два чудна господина. Цурица као да везе гоблен, њени прсти су плели по жицама. Склопљених окица уздизали су се до неба јато голубова.

Или су њих троје пратили птица лет или су птице њих пратиле.

Једном сам причао том дечаку да ако не успеваш да пронађеш неку вредну онда промени место где трагаш за њом. Изађи на изложбу,оди у библиотеку,изађи из кафана и кафића.Ту срећеш исте људе са истим жељама.Ако осећаш да не припадаш њима бежи…онда је постао улични свирач. Прве вечери када је са гитаром ижашао из куће уз погрдне речи мајке сео је на зидић од камена испод реда липа. Само је седео, било га је стид и да узме гитару у руке. Онда се преломило нешто у њему. Осмехнуо се гитари и почео. Треће вечери од те застала је мала цурица,скоро његова вршњакиња ваљда очарана музиком и ћутке га слушала. Па га је тек онда пажљиво одмерила. Дечак је осетио трему,и да му срце брже куцка. Можда је она моје благо. Да је испред дечака била барем мала кутијица где је девојчица могла да остави новац ништа се од овога не би десило. Пришла је дечаку,подигла се на прстиће и даривала му пољубац. Дечак је полетео. После пар минута знао сам целу причу. Само сам се осмехивао лукаво.

Ја сам у једном тренутку своје младости морао да одаберем са Нептуном на асцеденту хоћу ли у уметност неку или у завист од нечега. У тешку болест душе. Изабрао сам бег од себе.

Четврте вечери девојчица је донела своју виолину и села крај дечака. Разговарали су осмесима. Због осмеха су се људи и задржавали покрај њих. Мало испред њих стари господин са брчићима и клавирском хармоником је свирао валцере,за своју душу. Застајали су људи,фотографисали се са њим због свирачевог лепог и срећног лица,оставили новчаницу и брзо заборављали на њега. Пролазећи поред дечице питао је за дозволу да их мало слуша.

Тако су добили трећег члана оркестра,а ми радост велику. Старац је њих учио валцерима. Они су њега подсећали на његове љубави без броја. Безброј срца је сломио,но жалио није ни за чиме.

Онда се десило чудо па су и голубови почели да се окупљају,а где би него на споменуку србском јунаку.

Један посебан несташко међу голубовима мени је лиучио на Ливингстона. Пратио је звуке уличних свирача,пео се у висине,па падао ка жемљи раширених крила. Онда би се сјурио преко глава пролазника…као да је уместо мене ширио крила.

Приметила их је и она. За чудо пратила је леп шашаве птице по небу. Можда је препознала мелодију… коју је дечак узео од једног господина кога је волео.

– Па ти си мене волео речи му док је посматрала птице лет скупивши лепе окице у страху да не изгуби голуба у даљини.

– Када некога волиш тек тада заволиш и себе и зажалићеш једном што си престао. Без тога нема ни тебе…

– Која си ти будала,прекиде ме…

– Знам. Извини ја заборавио сам да си посебна,да ти је душа племенита. Заборавио сам да овде не би требали да прођемо…али нисам скривао поглед од ње.Нека,време је да се разоткрије моного тога.

Елена, хтео сам да јој изговорим све оно што сам чувао свих година,и као главни јунак лоших филмова који је ту случајно, пустио бих је да оде. Сместа.Можда ипак да кажем нешто јер ме је дечак посматрао радознало,видевши некога кога није познавао како ме посматра у очи право…

Ето када се тек одаљиш од света пожелиш да оставиш неки траг. Зато ваљда пожелим да направим нешто, да оставим себе негде. У неким нотама или на белом папиру. Да испричају некоме чију душу узима у руке.каква је то душа. Да му одговорим на сва питања и без слушања мзике,или читања књиге.

Када пишем о некој кућици негде тамо ја сам већ у тој кући. Осетим зрело класје под прстима. Ја то могу,имам контакт са тим људима.

Треба нешто да оставиш што ће некога привући. Песма поред које ће неко застати када је чује, склопити очи и разговарати са мном. Или књига коју ће неко узети у руке, јер душа моја је на корицама књиге,неко је изабрао смо због тога. Због тог остиска…

– Ха. Неко те од пријатеља издао па је једна књига доспела до мене.

– Књига,рекох збуњено. А онда сам се досетио… шта сам све писао о теби.Као да си ту.

– Нису баш сви успели да те виде увек крај мене. Била си ту за оне који су знали да гледају. Није било фер да те волим мање од онога што могу,да ти мање дајем од онога што имам…ето све су знале да сам твој остао.

А онда сам јој пустио руку…

– Нека га тето нека иде на ко њега шиша. Чуо их је,па нека .Ово ће бити још једна погрешна одлука …једна од безброј због које нико неће туговати,па ни ја.

– Нека га тето,не брините. Знамо ми где ће сада отићи,и где ће наручити купиново вино.

Старац са хармоником је засвирао неки стари руски валцер…ајде,ајде пожурите децо….

– Неухватљива је твоја душа,само рече за крај. Срце ми је постало пуно ожиљака слушајући је док је читала.

Бог драги даје људима оно што им је дубоко закопано у срцу,јер

мисли да нам је то најпотребније…често и јесте. Толико само могу да кежем за крај. Постоје приче у нама којима додељујемо један трен сећања. Једну строфу,један стих… јер им не дозвољавамо више само ми сами. Један додир, један осмех ти промени живот неприметно и не осетиш да си другачији ако се не препаднеш…

Хвала свим који су ми осмехе измамљивали на мом тужном и забринутом лицу.

– Жао ми је што ти сина нисам родила или ћеркицу. Опет си добра према мени знаш да те то скупо коштало,знаш да не заслужујем.

– Нека нема везе… само да знаш неки који су те оптуживали да им само тугу доносиш слагали су много тога.

– Знам.

– За праведнике се никада не брини. Када ти живот пошаље некога да поквари нешто у теби, пошаље ти и некога ко то мајсторски поправља но…

За тебе ми треба срце мало веће,много бројева веће. За тебе ми срце треба као свемир наш и суседни свемир заједно. За тебе лабудови никада нису били само птице, научила си ме да их видим другачије од свих. Гласници…

„И Бог је рекао: Послаћу вам га без крила, да нико не посумња да је то анђео.“

Захвалан и Теби и Њему.

П.С. Пишем у првом лицу јер ми је тако далеко лакше да размишљам док пишем. Свака сличност са стварним људима који ме окружују је намерна… шалим се наравно,све је измишљено,од речи до речи… ех та слобода 🙂

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.