Лепа као малопре помилован цвет…

„И Бог је рекао:
Послаћу вам га без крила,
да нико не посумња
да је то анђео.“

Сватови су се коначно појавили на вратима цркве. Негде су одједном журили, знајући да их очекује ваљда један уморан дан.
Једна дама коју је тешко било не приметити међу свим старим и младим лепотушкама,баш онако лепа тета у белом шеширу је застала испред кума,но сада је имао ко да га одбрани… Није га ни погледала,или је вешто скретала поглед да нико не примети ватрицу испод трепавица. Никако,ни после свега што јој је приредио да научи како да смири срце.

  • Све ово сте за кума свирали,и погледа ка музикантима ? Свака част куме свака част,рече потапшавши га по руци,скоро па га помиловала. Онда је гиздаво подигла главу и несигурним корацима кренула својим путем. Од овакве даме су се пре очекивале варнице испод штикли. А она са клецавим коленима крете напред.

-Јели мала,осмехнуо се кум једном малецкој лепотици. Ко је ова госпођа ? Као да није знао,као да није знао да ће повредити госпођу ако чује шта је рекао,а чула је. Јер застала је на трен…. Није је препознао,искрено. Није је препознао ни муж када се појавила на кћеркином венчању. Сви су је приметили,и сви су били радознали. Дуго о њој нико чуо није ништа,па ни кум. Пре,не више од две године,била је једна уморна жена. Да ли је намерно крила све што је од баке и маме наследила на себи,или јој није било важно. Можда је само била уморна. Једино ју је кћи препознала,само се тихо у себи насмешила што је њена мајка,мајкица овде.

Одустајање не значи увек да смо нејаки. Одустајање значи и победу,над собом и својим слабостима.
Застала је,главу савила према земљи. Као да јој је нешто сметало у тим лепим очима па је трепнула неколико пута. Онда је благо,једва видљиво климнула главом. Благо се насмешила. Видело се колико јој је то било тешко,још једном уздахнула,навукла озбиљност на лице и само ме погледала,као странца,као да ме види први пут. У очи ме је право гледала. А онда ми је постало непријатно. Више се није окренула,но кораци,ти несигурни кораци су ми говорили много. Са сваким кораком несигурнији.

Овај филм се полако приводио крају.

Знам пуно лоших глумаца у одличним причама. Познајем и оне друге који поправе све чега се приону. Па чак и са не много страсти, као када руком пређеш преко расцветалих георгина, и оне се одједном развеселе. А теби чудо – шта се то десило са њима. Засигурно топлина, љубав и нежност заборављена су их пробудиле,или то само теке мени тако варљиво изгледа.
Неко мора да ратује са животом и да се непрестано бори,поставља нејтеже и недостижне циљеве. Оно што човек јесте једном увек мора бити објављено. Јер човек стичући искуство не ради ништа друго,већ заправо упознаје себе. Ако човек сазна оно што јесете,сазнаће и оно шта ће бити. Човек се увек нада да ће време донети неко чудо,изван њега. Нешто што у себи нити види, нити наслућује. Увек скрива себе од себе самог највештије што уме. Временом се изобличи све оно што је хармонично било у нама,па побегнемо од тога што би требало бити. Распемо по небу,без жеље да прикупимо то икада. Неприхватање је бег од себе. Неприхватање живота,карактера и потреба којима се човек кад тад посвећен вратити мора. А шта ако не препознаш да имаш моћ у себи,шта тада да ради човек ?

Ништа и никога тада нисам разумео. Покушавао сам,људе сам посматрао кроз очи право. Ништа налазио нисам. Потребно ми је било само да знам да постојиш негде. Сретао сам жене разне. Нисам знао да тужне људе привуче туга и очима непознатим. Био сам им спас,уточиште,као и оне мени. Више сам узимао него давао. Нисам крао ништа. Тек… И не знам шта ми је било свима сам рекао да их не волим више, а нисам их ни лагао. Престао да сам да тражим од људи било шта. Престао сам, јер за узврат нисам имао шта да дам. Не да нисам хтео,већ стварно ништа имао нисам верујте ми. Нама је зло потребно да напредујемо,јер мора да постоји нешто на основу чега се усавршавамо.Тако знамо шта не треба да се ради. За почетак довољно.Размислиш да ли је то добро,да ли је исправно,без тога није могуће.

Обе ове жене ме никада нису грдиле ма шта да сам урадио и њима,и своме животу. Пустале су ме је дан по дан да се попрваљам сам. И једна и друга би направиле грешку, па се спустале у муљ да ме подигну. Онако прљаве и блатњаве знале су да греше,да је мој пут другачији,но нису зажалиле никада. То засигурно знам.

Највише сам добио од жена које су многи осуђивали. Туга ваљда препозна туђу. Осете или тек наслуте,што им је довољно.
Сваку реч ружну коју сам им упућивао одболова бих у самоћи. И дошао је тај дан када сам Светлани рекао “немој више да ме додирујеш”. Нећу више и не желим то, од тада је све кренуло на боље.
-Али ја те волим, шта ти је сада,само је питала.
-Не волим ја тебе. Никога ја не волим…знајући да ме чекају олује у наредним данима,оно што бих и ја некој урадио исто у таквом случају. Претње, молбе, подсећања шта сам све урадио за њу, па помињао судбину, молио, обећавао…Све док сам носио сазнање о свом злу, грешкама безбројним и греховима душа ми је боловала и тихо плакала да ме не чује нико.
Можемо да праштамо,можемо да се кајемо,да будемо стидни и смирени…шта друго.
Али постоје дарови који ћуте негде у нашим дубинама. Дарови су дати на реверс од Бога. Дао сам ти бадава да видим шта ћеш са тим урадити што сам ти дао бесплатно. Неко се пробудио читајући књиге,неко је препознао да може бити добар вајар,или воћар,можда електричар или чистач улица. Може да буде и само једна реч прочитана у вашим текстовима која ће засветлети као излазак сунца. А дан је ипак дуг, прилика да се одрекнемо поклона је безброј.Само су реткима намењена велика дела…Ја још увек не знам зашто сам рођен, а рођен случајно нисам. Ја још не знам шта бих могао и шта бих требао да дам овом свету. Шетајући се поред људи који нису крили да су грешни. Који су били свесни тога целим бићем су ми највише помогли кроз моју борбу. Добре људе нисам хтео да дирам да не покварим нешто. Рекох себи мање штете ћеш тако направити него дружећи се са грешнима. Довести доброг пред искушење намерно је лоша намера. Чудна ми је била та патња због љубави код људи. На време сам ја добио анестезију против тога. Чудна јер знао сам да не губим ништа ако оду,не губе ни оне додуше.
А ако останеш окружен истим људима, не промениш ништа у себи јер си добио само кључ од свога или нечијег срца и прилику да гвирнеш на трен само онда си готов,заувек. Повратка више нема јер ће сви уморни одустати од тебе. И ти ћеш једва чекати да те забораве. Хоћеш ли те тишине бити вредан…

Као пелцере садио сам људе по башти. Неке сам садио чистим рукама неке блатњавим. Е, али тај што нам је дао најлепши пелцер неће остати вечно крај нас, јер има и својих намера и обавеза. Он није крив ако одустане…некада, онако уморан.

Осећала је тугу у мојим загрљајим, и морала је да оде. Када те заболи а уживаш још увек, време је за спашавање. Осећала је да му из срца капље туга. Са сваким њеним пољубцем тело ми се није опирало, али душа јесте. После сваког растанка као да је остајала барица од туге. А ја сам ћутео и трпео. Покушавала је да ме усрећи на погрешан начин, на једини начин који је знала. На једини начин за који је знала да су мушкарци срећни. То што је то плаћала сузама мене није занимало.

Па и метафекс се узима када те нешто баш неиздрживо заболи. Тако вероватно неки и те жене узму. Можда само и једнима и другима треба да их неко слаже да их воли…безброј је разлога. Опрости Светлана. Можда ја једини знам,поред твоје ћеркице да си добар човек. Изузетан. Ја нисам знао кроз шта си све пролазила кроз живот. Како су те уцењивали,на шта су те све наговарали. Шта су ти све нудили,па те слагали…за мало нежности које им и нису биле потребне. Нико није питао како се осећаш,па ни ја.
Зато ме и не чуди што те ни муж није препознао онако дотерану,утегнуту,намирисану. Када су сви навикли да ти се подсмехују и оговарају иза леђа. Нисам ни ја признајем.
Често ми у сан долазе људи које сам заборавио. Но нису они мене,па свраћају. Чуо сам те једном како кажеш да си ми захвална на свему. Како човек може захваљивати нечовеку,то ми тада није било разумљиво. Сада већ јесте. Најпријатније ми је било у друштву таквих људи који нису глумели добре, нити лепе илити паметне. Знали су добро где им је место. Такви су ми били посебни.

Јесен је. Време да се појави блага светлост у животу.

Гомила папира које сам побацао ових дана у корпу тражећи само једну мисао били су опет на столу,пажљиво опеглани неком маленом рукицом. Неко ми је почистио сто. Сећам се да је било неколико шоља од попијене кафе и једна чаша са неколико румених капи на дну, раскопчао сам дугмад на кошуљи све посматрајући око себе заинтересовано. Елена ту си помислих,и видех је истог трена.

-Питаш се зашто би писао,јел да ?
-Па ето, не да би се други дивили и величали те, већ да би створио лепши свет за себе. Неко други тражи баш таквог. Без твоје жеље нема тог сусрета. Што рече онај познати сликар ти мислиш да на белом папиру нема ништа. Био је велик али се ипак свештеник молио за његову душу, а ти имаш срећу да се како мислиш незаслужено помоле за тебе,па им и не захвалиш.

-Покварио бих јој живот.
-Не би ти она то сада дозволила. Јака је она, најбоља.Још увек посебна за некога,и насмеши ми се.
-Сада ми то кажеш
-Па никада ниси ни питао. Ти све си најбоље знао – од свих нас.
-И шта ћу сада. Само ми се насмешила без одговора,онда ме изненадила питањем :
-А сада ми реци коју од њих две више волиш,једно детиње питање јесте. Једна се променила због тебе а једна је променила тебе.
-Чујеш ли ме,а коју више волиш од њих две. Пази једна те је Обожила. Другу си ти Обожио. Једна је бестидна што би рекли неки. Друга стидна,сећаш се… Једна те је саплитала, једна помагала да устанеш знајући да си пао и да ти вреди дати прилику.
Ћутиш,а !!!
Туга је то велика јер уплашен човек боји се чак и да помирише цвет. Колико ли се тек боји да га помилује. Он је одбацио себе,а причаће некада,можда и записати покрај каквих дивних башта пролази.
Сећа се он неких давних пролећа када је све било лепо обојено и мирисало је.
Пролеће а и људи неки, су тамо где их нико не тражи.
Мој гном већ давно у досади дремајући дане проводи,јер то поверено му благо никога не интересује. Нема ту бљештавог сјаја због кога су неке даме спремне све да учине само да њихово буде. Дуго се чак и тај гном чудио шта му је то поверено на чување. И уместо борбе са трагачима да га сачува за власника, морао је да се бори са собом да не оде, иако зна да не би смео. Како су гмоми пажљиви ученици имају ту кадрост да предвиде будућност. Разумео је да ћеш свратити и да ће ти издајући своје претке предати ти све списе…
Пошто су кадри да сарађују са природом дрвеће га је на време упозорило да долазиш. Прво је затресло своје гране да јесењи листићи почну падати по њему,када је било залудно – пустило је малог веверка да му чепрка по бради.
Лењо се протегао запливао мало по реци која је врлудала међу крошњама дрвећа и леп и умивен те дочекао.
Тамо је записано шта је у мени од зла и таме, а шта од светла прављено.
Кућица направљена на самој ивици смисла живота ( не казах бесмисла већ смисла ) па одатле често полетео између земље и неба у болу крикнувши да чују сви којима уточиште треба на трен макар.
Не знајући шта да кажем ћутао сам. Скоро да сам успорио откуцаје срце на најминималнији минимум.

  • А сада склопи очи и реци прва слика која ти дође каква је,опиши ми је детаљно. Не дозволи да те молим.
    -Видим прво стаклену шољицу топлог чаја и прсте,неговане руке. Видим само руку у коју нетремице посматрам док спушта шољицу испред мене. Видим светло плаву хаљиницу до колена дугу како залелуја док се окреће боса да оде. Онда застане,окрене се,тек сада видим осмех. Не знам зашто ми је толико требало да скинем поглед са хаљинице. Ја седим у фотељи црне боје,лактом леве руке на наслону фотеље ослоњен.и само један прст на челу држим. Гледам како прави пируету попут веште балерине и одлази кораком младе срне док се праменови косе боје кајсије полако враћају тамо где и треба да буду. На тој фотељу склапам очи и ја…. Осећам како пружам руку у празно и њене прсте који су се нанадано ту близу нашли. Чујем звуке неког саксофона у даљини који покушава да надјача гитаристу који је ту сасвим близу.
    Када сам отворио очи поново наслоњена на своју руку која је била на сточићи близу шољице са чајем посматрале су ме гараве очи. Посматрале и ћутале. Из очију се много више преочита него из свега осталог. Због игри сенки нисам успео ништа,или тражим оправдање само за недораслост теби. Онда су се усне полако скупиле као да ће ми даривати пољубац… доста,прекинула ме. Гледала си у под скоро склопљених очију. Један залутали прамен косе ти је скривао очи,климнула си главом мало у лево и тек тада широм отворила очи. Али не ка мени.и тек онда осмех се појавио,најнежнији од свих које видех у животима безбројним. Као да си се нечега сетила,нечега милог и постајала си полако весела. Онда ме је твој поглед пресекао. Нисам могао да зауставим десну руку,прсти су ми свирали по фотељи заједно са невидљивим уметником на гитари. Приближило ми се твоје лице,журно сам ставио прсте на твоје образе као да ћеш утећи. И те твоје очи никако да заборавим. Подизао сам ти браду као да ћу спустити пољубац на твој врат,а знаш и сама да то не бих никако смео да урадим. Страшљивац сам ја. Само на речима храбар, Од свега тога само памтим минђуше облика трешања или неке анђеоске сузице,нисам добро видео јер ми је било превише близу. Не памтим ни твоју руку на мојим грудима како ослушкују издајицу како све брже куцка,ни твој загрљај не памтим.И од тада гледам своје прсте другачије јер су били на теби.
    Изгледала је баш онако како је хтела. Појавила се предамном у качкету. И нисам видео лепши качкет у животу. Лагани јесењи џемпер боје кајсије. Имала је белу кошуљу са великом крагном која је ненемљтљиво истицала чистоту онога кој је носи. Тек када се приближила видех по кошуљи танане сиве нити,да не скрећу певише пажње на себе. Кошуља је извиривала испод џемпречића и прекривала витки струк балерине из неке приче незаборављеног писца. Пажљиво плетене кикице су се прикрадале посматрачу испод качкета. Окренула је столицу тако да наслон буде испред ње,да би могла да се елегантно као у француским романтичним филмовима ослони на руке и посматра ме,одувек је то волела. Без икакавог накита,без наруквица,прстенчића…била је најлепша од свих. Одвикао сам се од оваквих погледа. Нисам никада видео Париз,а нисам ни морао,био је у њеним очима. Постоје предели које гледаш кроз поглед некога твога. Слушала је неку удаљену лагану музику. Када неко лагано подиже поглед ка теби,ваљда то нешто значи…држао сам руке неспретно поред себе не смевши да је дотакнем. Покушавала је да ухвати један лист који је падао са платана,поскакивала је са детињим осмехом. Лист јој је вешто умакао,само до фонтане са четири лава. Писала је нешто њиме по мирној води а ондак ненадано се из њених руку по моме лицу просуло безброј капи воде.
    Следећег дана сам написао последње писмо у животу и оставио тамо где ће га само она наћи. Знао сам да има безброј неодложивих обавеза у свом свету,пар речи ће јој бити довољне. Нисам ја за овде,не припадам тим људима.Није се јављала,нисам писао,нити звао. Покушавао сам да будем незаинтересован,и успевало ми је.

Нисам знао крадем ли нешто туђе, Нисам знао ни да је моја била,одувек.

Често док седим сам и посматрам пролазнике. Лупкам прстима по наслону столице или столу пазећи да не правим буку и засметам некоме. Једном ми је пришла са леђа. Леву руку је ставила на мој срце а десну на образ,као да чека да нас неко фотографише за оне велике бомбоњере. Старији као ја ће их се сетити. Рекла ми је само немој то да радиш,смири те прсте некако. Узнемираваш ме. Можда су још неке жене волеле моје прсте по својим леђима. Моји прсти су волели само њена недра. И тако је остало.
Као да сам свирао на клавиру од леда журећи да одсвирам етиду пре него се отопи. Туговао сам за сваком капљицом која је летела ка поду. Сетио сам се неких других капљица воде које сам изавао у твојим очима.

И тада сам схватио да су мисли магијање и призивање. Моје мисли нису биле чисте и јасне и једино што сам могао да урадим је да престанем да мислим. Страсти су овладале постао сам тек животиња без сећања на душу.

Остало је ипак стида у мени, у траговима тек. Спремао сам се да ти кажем много тога,када си ти Ранка села покрај мене, рекох само лепа фризура. Да ли је најлепше што умем !!!
Говорила је нешто причала,осмехујући се при томе. Вероватно је причала о нечему што јој значи,а ја је нисам слушао. Само сам је посматрао и желео да дотакнем те њене усне. Зашто си уопште дошла када се присећам како си причала да стидљива си. Не знајући шта да кажем ћутао сам скоро да сам успорио откуцаје срце на најминималнији минимум.
Одрећи се најлепшег дана у животу, само из страха да после много дана не би повредио можда некога, могу само или велике будале или велики људи. Онда ти тај неко кога си се одрекао живот спаси јер те пробуди у сну…велики су и једни и други. Нисам знао разлику између добра и зла,тешко да и сада знам. Зло сам примећивао,а када урадим нешто добро нисам. Тешко је разумети шта смо добро урадили. Јер ако урадимо нешто лоше према некоме то је можда једини начин да разуме. Доброта тешко додирује наша срца.
Много година је потребно да схватиш које су то опасне окуке по реци које треба да се исправе, јер неке су ту намерно да застанеш,да успориш. Нису баш свет ту да те омету тек. У свему је записан наук.

-Остани,кад те молим.
Све што сам урадио је да вратим пажљиво и нежно сваки тај одбегли чуперак.ништа више од тога,и ништа мање. Само то је и било потребно.
И шта ћу сада. Само ми се насмешила…
Онда се наслонила на сто прекрстивши руке,гледала ме онако – чудно….Лагано сам отварао усне желећи да кажем нешто,залуд сав мој труд.Као да се од некуда враћала заувек, осмехивала се. На трен нисам смео ни да погледам ка њој,узео сам њене топле руке и ставио их мени на груди .Онда ме је загрлила ставивиши своју мирисну косу на моје раме. Низ њена леђа кренуше моји прсти. Умела је да уради што ни једна није јер само је она знала… Као неки slow motion ни сам не знам где,поведе ме некуда. Но са тим топлим прстима међу мојима није ни важно,први пут коначно некоме верујем. Када је склопила окице док су моји дланови били на њеном образу…све ми се разјаснило и објавило.
Касно је да ти поклоним прве стихове,могу ли последње. Лепа као малопре помилован цвет који се још увек живо свега сећао остала је. Остала би и да је нисам замолио.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.