Постоје предели за које нико други не зна осим њих двоје које су измаштали свако са своје стране…

То што идеш,добро је…

– Шта мислиш да ли некоме са стране изгледамо као странци? А онда је осетио њене прстиће међу својима… немој данас та тешка питања, помислио сам успоравајући корак. Није ми требао још један растанак. Размотавао сам све снове своје као свитак старог папируса покушавајући да те пронађем скоро свих мојих јесени. Мислио сам да намерно не желиш да се појавиш. А занемарио сам да те нисам тамо ни оставио, тамо где сам желео.
– Када излазећи из цркве замислиш жељу, таква жеља се остварује.
– Треба се плашити таквих жеља, рекох јој.
– На жалост никада нашој дечици нећемо причати како сам те гледала, некада.
– Човек треба да испуни своју судбину само. Уз помоћ околине родитеља браће и сестара али никако њихову, већ своју. Они су своју испунили, нама само помажу свако на начин свој. Знаш боље од мене шта се све дешавало са нашим животима. Да ли сам себи хтео оправдање да напишем за све кукавичлуке своје, не знам. Могао сам и нешто мудрије да прозборим.
– Опет си добра према мени знаш да те то скупо коштало.
– Нека, нема везе. То је било као што рече некада.
– Превише си крхка и ломљива уништио бих те.
– А зашто ти кривицу увек пребацујеш на себе?
– Па ја сам крив зар не? Као да је то сада важно. Нити ја, нити она нисмо примећивали пролазнике око нас.

Један додир, један осмех ти промени живот неприметно и не осетиш да си другачији ако се не препаднеш себе. Само тај мали услов. Њени прсти су били топли, скоро па сам могао да осетим и неку кап…нечега на тој руци. Бисерима је ипак место око нечијег врата, а не на длану. Када ти Бог пошаље некога да поквари нешто у теби пошаље истовремено и некога ко поправља. Не препознамо такве, барем ја не умем. Па се дурим на свакога око себе. А неке поклоне морамо платити свиме што имамо. Све нам однесу, све нам узму. Шутирао сам лишће које опада улицом као некада. Уживао сам можда још и више него као дечак.
-Као што пажљива мама напуни торбу своме сину за школу, тако и Творац напуни наше душе свим потребним за овај живот. Неки несташни дечаци побацају све то путем да им буде лакше. Сете се тек када ожедне и огладне, но касно је, остаје им само да се задовоље мрвицама које добију од других ако су расположени да поделе. Само ретки издрже терет на леђима јуначки храбро. И као усамљени планинар попевши се на тешко освојив врх отвори торбу, распросрте чисто белу салвету и поређа ђаконије разне, но нема са ким поделити…доле испод је магла прекрила предео па се и не види неко доле. Можда нас тражи, а не зна где смо.
Она је причала, а ја сам волео да је слушам. И то ми је највише недостајало код људи када разговарам са неким, да ми држи пажњу и да ме инспирише као она што то уме.

Има један дечак, тужан. Препознао сам га при првом сусрету. Рече да никада не тражи савет од људи, а ипак ме је питао. И опет сам покушао да се скријем, но није одустајао тврдоглаво. Заклоњени гранама липа видех уличне свираче пре него смо их чули. Једна цурица и два чудна господина. Цурица као да везе гоблен, њени прсти су плели по жицама. Склопљених окица уздизали су се до неба јато голубова. Или су њих троје пратили птица лет или су птице њих пратиле. Једном сам причао том дечаку да ако не успеваш да пронађеш неку вредну онда промени место где трагаш за њом. Изађи на изложбу, оди у библиотеку, изађи из кафана и кафића. Ту срећеш исте људе са истим жељама. Ако осећаш да не припадаш њима бежи…онда је постао улични свирач. Прве вечери када је са гитаром изашао из куће уз погрдне речи мајке сео је на зидић од камена испод реда липа. Само је седео, било га је стид и да узме гитару у руке. Онда се преломило нешто у њему. Осмехнуо се гитари и почео. Треће вечери од те застала је мала цурица, скоро његова вршњакиња ваљда очарана музиком и ћутке га је слушала. Па га је тек онда пажљиво одмерила. Дечак је осетио трему, и да му срце брже куцка. Можда је она моје благо. Да је испред дечака била барем мала кутијица где је девојчица могла да остави новац ништа се од овога не би десило. Пришла је дечаку, подигла се на прстиће и даривала му пољубац. Дечак је полетео. После пар минута знао сам целу причу. Само сам се осмехивао лукаво.

Ја сам у једном тренутку своје младости морао да одаберем са Нептуном на асцеденту хоћу ли у уметност неку или у завист од нечега. У тешку болест душе. Изабрао сам бег од себе.
Четврте вечери девојчица је донела своју виолину и села крај дечака. Разговарали су осмесима. Због осмеха су се људи и задржавали покрај њих. Мало испред њих стари господин са брчићима и клавирском хармоником је свирао валцере за своју душу. Застајали су људи, фотографисали се са њим због свирачевог лепог и срећног лица, оставили новчаницу и брзо заборављали на њега. Пролазећи поред дечице питао је за дозволу да их мало слуша. Тако су добили трећег члана оркестра, а ми радост велику. Старац је њих учио валцерима. Они су њега подсећали на његове љубави без броја. Безброј срца је сломио, но жалио није ни за чиме.

Онда се десило чудо па су и голубови почели да се окупљају, а где би него на споменику србском јунаку. Један посебан несташко међу голубовима мени је личио на Ливингстона. Пратио је звуке уличних свирача, пео се у висине, па падао ка земљи раширених крила. Онда би се сјурио преко глава пролазника…као да је ширио крила уместо мене.

Приметила их је и она. За чудо пратила је леп шашаве птице по небу. Можда је препознала мелодију… коју је дечак узео од једног господина кога је волео.
– Па ти си мене волео, рече му док је посматрала птице лет скупивши лепе окице у страху да не изгуби голуба у даљини.
– Када некога волиш тек тада заволиш и себе и зажалићеш једном што си престао. Без тога нема ни тебе…
– Која си ти будала, прекиде ме…
– Знам. Извини ја заборавио сам да си посебна, да ти је душа племенита. Заборавио сам да овде не би требали да прођемо…али нисам скривао поглед од ње. Нека, време је да се разоткрије много тога.

Елена, хтео сам да јој изговорим све оно што сам чувао свих година, и као главни јунак лоших филмова који је ту случајно, пустио бих је да оде. Сместа. Можда ипак да кажем нешто јер ме је дечак посматрао радознало, видевши некога кога није познавао како ме посматра у очи право…
Ето када се тек одаљиш од света пожелиш да оставиш неки траг. Зато ваљда пожелим да направим нешто, да оставим себе негде. У неким нотама или на белом папиру. Да испричају некоме чију душу узима у руке каква је то душа. Да му одговорим на сва питања и без слушања музике, или читања књиге.

Када пишем о некој кућици негде тамо ја сам већ у тој кући. Осетим зрело класје под прстима. Ја то могу,имам контакт са тим људима. Треба нешто да оставиш што ће некога привући. Песма поред које ће неко застати када је чује, склопити очи и разговарати са мном. Или књига коју ће неко узети у руке, јер душа моја је на корицама књиге, неко је изабрао смо због тога. Због тог отиска…

– Ха. Неко те од пријатеља издао па је једна књига доспела до мене.
– Књига, рекох збуњено. А онда сам се досетио… шта сам све писао о теби. Као да си ту.
– Нису баш сви успели да те виде увек крај мене. Била си ту за оне који су знали да гледају. Није било фер да те волим мање од онога што могу, да ти мање дајем од онога што имам…ето све су знале да сам твој остао.

А онда сам јој пустио руку…

– Нека га тето нека иде на ко њега шиша. Чуо их је, па нека. Ово ће бити још једна погрешна одлука …једна од безброј због које нико неће туговати, па ни ја.
– Нека га тето, не брините. Знамо ми где ће сада отићи, и где ће наручити купиново вино.

Старац са хармоником је засвирао неки стари руски валцер…ајде, ајде пожурите децо…

П.С. Пишем у првом лицу јер ми је тако лакше. Свака сличност са стварним људима који ме окружују је намерна… шалим се, све је измишљено.

---