Мени никада ниси измишљао приче…

И када стојите пред излогом посластичарнице ви видите само део онога што се налази унутра,ретко чак не и најлепше. Ако уђете, а често то и не урадимо, имате прилику да видите сву лепоту. Тако је и са људима. Као што су драгуљи скривени дубоко под планином тако су највредније врлине дубоко скривене у човеку. Залуд трагање у спољашности,ништа ту вредно нема. Јер ко жену по задњици бира само то и добије. Има много више лепоте у жени распоређене по другим местима тамо где поглед не допире баш лако. То је оно што нас чини посебним. Како нас нема без мана,тако имамо и врлине,само их треба препознати… а ја то још увек не умем.

-Мени никада ниси измишљао приче.
А ту смо дакле. И лишће затрепери када га неко узнемири тек тако ваљда и душа људска. Нисмо у стању да видимо рањивост у другом човеку,јер не желимо да видимо.Није да не можемо,није да немамо тај дар чистог срца…само не желимо.

-Јеси ли ме тражио некада…негде.
-Нисам.
-Нисам ни ја тебе.
Он је гледао у врхове својих ципела а она се играла са косом,значи лагали су обоје. Низашта на свету то неће признати.

-Драго ми је што теби не треба ништа од мене !!!
-Треба ми загрљај,лажем.
Када негде путујеш постоје путокази крај пута. Ја те путоказе нисам примећивао када сам хтео да уђем у твоје очи. Ти најбоље знаш зашто…
Време им је да се растају…
-Иди ако већ мораш,чуо је шта је помислила. Ја ћу остато овде још мало.
-Ако ти буде хладно…
-Подложићу ватру.
-Немаш шибицу. Можда је требала да прећути.
-А ако мени буде хладно.

-Загрлићу те.
-Чула сам шта си помислио.

Те очи њене пуне јесени у којима је могло да стане још безброј лепота. Неком грешком у генетском коду па није. Грешком у мом коду а не у њеном, гледале су ме као некада. Када смо се лишћем играли. Неспретно сам је загрлио не знајући шта ћу са прстима онда сам осетио њене срце покрај мога. Као метроном коме се управо нешто чудно десило па је застао на трен – знао сам, све сам дознао.

Не додељују се случајно даљине људима. Постоје предели за које нико други не зна осим њих двоје.Предели које су измаштали свако са своје стране.

16 мишљења на “Мени никада ниси измишљао приче…

    1. Лако је мени када сусрећем Људе са Душом. Не препознам их баш увек,некако остану близу мене,не знам ни сам зашто. Постоје људи који ме поправљају стпљиво,полако…није им лако знам. Теби хвала велико на сваком коментару са душом.

      Liked by 4 people

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.