„Брате ко је овај човек ?“ питао ме Цига у свиленој кошуљи…показао сам му прстом да ћути јер је почињала љубавна тема Леа Мартина…анђео рекох…

То што идеш…добро је…

Беше то једно чудно венчање…

Више је било музиканта него сватова на овом венчању где сам за кума позван. Срећом па долетеше од некуда сватови окићени и весели. Не би било лепо да им нас троје препречимо пут и уђемо пре њих. Били су весело припити,били су лепо обучени,било их је тридесетак на нас једнога…но недовољно. Ми смо били лепши за једну малу принцезицу која је дремкала на маминим грудима. И били смо квалитенији за оркестар. Ако сте негде спазили трубаче у старкама…знаћете о чему причам.

Чика Рака је обећао да ће ми на свадби свирати. Није знао у шта се упуштао када је то обећао. Свакаквих срца има данас. То што је познавао мога тату није му оправдање. Лагао сам га “ајд следеће јесени” и тако никако да дочекамо ни он а ни ја ту јесен. Да је неко чувао те поцепане листове календара са свих ти сакривених јесени,била би то лепа шарена гомилица.

Окрзнуо сам туђе животе,а никакав траг оставио нисам. Кажу да у животу неки људи дођу да остану,други да оду. Ја сам само одлазио. Неко чека тамо где смо га оставили, неко не. Мене никако нису успевали више да пронађу када се ишуњам на прстима,ако ме је неко уопште и тражио. Као када бациш бисер у поток не преознавши га у том кратком трену док ти је у руци, па потрчиш за њим да га ухватиш. И би касно…Можеш целу реку да избациш напољу, залуд…нисам поносана на себе ако сте то помислили због ове слике коју сте управо видели.

Чика Рака је волео трубу а мој тата бело вино из бокала, Даклем сусрет је био неминован,судбински чак.

Музиканти који су дошли са веселим сватовима,били су некако…нису то били трубачи.,уз дужно поштовање. Сви обучени исто. Беле кошуље са плавим крагнама увучене у црне панталоне. Више су били као војни окрестар на паради. А тек инструменти,гланц нови. Шта ли ћете ви на томе свирати ? Труба треба да има флеке од вина по кафанама разним. И ако барем малкице није улубљена ,можда и изгребана.онда ништа брале. Ови мизиканти су били поуларнији,то признајем,Није било локалне телевизије,нити пристојније свадбе где их нису радо позивали Чика Раку смо волели, можда је то вама исто, мени није. И то не умем да сакријем. Отац оставља оно шти има,некоме куће, а некоме душу. Ја сам схватио можда мало прекасно али ипак…када ти отац остави музиканте који ће те свуда пратити то је већ поклон. Чудан је то оркестар,вама ћу признати. Он се не сакупља тек да би некоме узео паре.,мада су у томе били вешти. Још вештији су били да никоме више не помену ако им ико остане дужан за наручену песму. Ако пусти сузицу,онда ништа…онда не кошта ниште,срцем си платио. Труба,виолина,хармоника,гитара,бубањ…такве воле само посебни.

Чика Раке одавно нема,понекада се са Луковске стране неба чују неки весели звуци,ко би ми уопште поверовао да о томе причам. Када су га испратили на небо свирао је оркестар од сто осамдесет трубача,то треба заслужити. Раде,његов наследник ми је био најбољи друг. Тата му је сумњиво вртео главом када би носио моје плоче својој кући. Није нам приговарао ништа,само се кришом мрштио.

Пред црквом Свете тројице сватови су одиграли једно колце више гурајући једни друге и саплићући се,И кад је сат откуцао подне на торњу,утрчаше унутра. Марина и Дамњан за чудо нису били нервозни,као ја. Галама се стишала са последњим сватом који је нестао у цркви. Вероватно главни у оркестру крену ка Радету држећи трубу некако неспретно,као да не зна шта би са њом ако не свира. Ја сам љубазно позајмио своје пријатеље за ово венчање, ред је да спречим кавгу ако наиђе. Моји су мирно седели на зидићу пред црквом и завитлавали кума шеретски.

– Добар дан господо,рече…

Тихо ми се прикрала,као Јесен. Држао сам руке у џеповима панталона. Преко леве руке пребачен сако. Препознао сам је по додиру. Људи се препознају по много чему,а ја њу по додиру. А по чему бих је и памтио ових година недостајања.

– Стидно је да кум стоји сам. Осетио сам како се подиже на прстиће да чујем само ја то што ми је казала.

– За кога,за кума или куму ?

– Упс,нисам знала да постоји кума,и хтеде да ме пусти уплашено. Насмешио сам јој се,и схватио тек тада колико штикле могу да буду убојито оружје.

– Остани,молим те. Лепа као уметниково најмилије дело у тренутку док ставља последњу кап боје четкицом на платну друго нисам могао ни пожелети.

-У јесен сви одлазе,никада се нико није вратио…па ето,ја сам увек била наопака.

– Срела сам твоју колегиницу, случајно. Рекла ми је да си најбољи човек кога познаје.

– Не говори истину,не веруј јој ни реч…она је..она … шта да кажем у своју одбрану…она зна да си овде… вероватно је само хтела да покуша да састави несастављиво.

Био сам ја добар некада давно, још док сам спавао на маминим грудима. После сам постао лош. Умем да слажем,умем зло да помислим,..Дух луталица је она,добровољац да поправља,а да нико и не примети да је била ту…Нисам ја више ни за кога добар. Срео сам колегиницу са ћером баш испред Јоцине цвећаре. Ми смо се јадали о мукама на послу а дете је скоро притиснула носић на излог цвећаре гледајући очарано саксију са љубичицама. И сада она свима прича како сам најбољи зато што је мала Јана однела ту саксију кући. Нема појма она.

– Ниси ваљда зато дошла,мислим да ти није она рекла за венчање…

И лишће затрепери када га неко узнемири,тако ваљда и Душа људска. Музикант у свечаном оделу је само хтео да чује шта ови умеју. Раде ме је упитно погледао,

Очима које су некада тужила све се види чистије и јасније…радовао сам се када је узео трубу. Те очи њене пуне јесени у којима је могло да стане још безброј лепота. Неком грешком у генетском коду па није,грешком у мом коду а не у њеном, гледале су ме као некада.Када смо се лишћем играли.

Ракином сину је довољно само да види птицу на небу и да добије инспирацију,Он је открио оно шта ја никако не могу. Прво је неки лагани ветрић прешо преко трубе,па ју ју прекрила тишина једног сутона када му се његова Ружа први пут несмешила…какве ли је све слике имао у души не знам. Од заспале душе мислих да је птица. Прве тонове није могао свако да чује,јер то нису били звуци трубе то су били звуци његовог срца. Поред нас би пролето неки јесењи лист са огромних платана…падао је мирно,неузнемирено, слободно… није он имао обичну трубу која се може купити у било којој радњи – једну за тату,једну за маму једну за прву љубав,неколико за своје побратиме…

Почео је са Autumn Leaves…онда неприметно прешао на adagio,са првим нотама Nature Boy сви се ућутали,а онда изненада прешао на тему из филма From here to eternity знате оно када трубач у сумрак са сузицом у оку… сећате се сигурно. Рекох већ да смо делили грамофонске плоче…

-Отмите му ту трубу повикао цига чудно гледајући Радета. На Чаршији су му се већ сви радосно придружили.

Тек лепо обучен цига му је пришао после дугог боравка у тој његовој поезији и пољубио му руку.

-Брате ко је овај човек питао ме Цига у свиленом кошуљи…показао сам му прстом да ћути јер је почињала љубавна тема Леа Мартина…анђео рекох.

Ни по чему није се разликовао од Анђела осим по једној малој сузици у левом оку са стране где је срце коју је само неколико људи успели да примете. Тачније само двоје…

Срећом па се млада спремала да баци бидермајер цурицама које су биле спремне на борбу…

– Могла сам ја да их разбацам,нисам хтела рече посматрајући борбу младих удавача за бидрмајером…зашто бих ко би мене…овакву. Постоје ствари које кажу више него било који додир,е тога сам се ја препао. Научио сам много тога вешто да сакријем,одраз њене душе у мојим очима никако нисам умео.

Сватови су кренули да полако излазе,очекује их ваљда напоран дан.

Једна онако тета,лепа тета је застала испрд кума у белом шеширу,но сада је имао ко да га одбрани…

-Ово сте за кума свирали ? Свака част куме свака част.

-Јели мала,осмехнуо се кум једном малецкој лепотици. Ко је ова госпођа ? Као да није знао,као да није знао да ће повредити госпођу ако чује,а чула је. Јер застала је на трен….

8 мишљења на “„Брате ко је овај човек ?“ питао ме Цига у свиленој кошуљи…показао сам му прстом да ћути јер је почињала љубавна тема Леа Мартина…анђео рекох…

  1. Прича перфектна, …мени најлепши део, је: Лепа као уметниково најмилије дело, …најбољи начин да се опише нешто лепо, …не сеќам се Одисеја дали беше од Лео Мартина.

    Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.