Притајен као јаребица у смрзнутој бразди…

Благомир

… чекао
сам. Беше давно. Враћајући се из
школе,држећи деку за руку док је северац
језиво завијао за малене дечије
ушиће,пронашли смо у снегу скоро смрзнуту
птицу. Дека ме је питао хоћеш ли малог
новог друга,видиш да се смрзла у снегу
чекајући те. Поскочио сам колико сам
могао од среће,дека ми је птицу ставио
у вунене рукавице и кренусмо кући. Малено
срце птице је куцало све јаче. Можда
огрејано рукавицама а можда мојим
срећним осмехом.

Чували
смо је до пролећа. Долазили су стално
кући неки одрасли,намргођени људи и
говорили ми да је пустим,шта ће ми птица
у соби. Дечачки сам намрзао људе који
имају савет за свакога. И
деле несебично. Касније
је мржња прешла у сумњу
према таквима. И
то могу тешко променити код себе,а и
зашто бих мењао када размислим.

Птица
ме је научила да се радујем растанцима,да
ме не боле. То ми је
користило безброј пута у животу…

View original post 1.106 more words

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.