Запис пети

Благомир

Овако
чупав не чуди ме што госпођи нисам уливао
поверење. Изашла је пре мене из градског
аутобуса са повећом торбом у нејаким
рукама.Ред је помоћи,зар не ? Поглед
којим је процењивала ми беше непријатан
искрено. Тек када јој дадох моју торбицу
да понесе у замену за њену торбу,коначно
ми се насмешила.

Каже
не живи овде,већ у далекој земљи кенгура.
Тамо више нико ни на кога не обраћа
пажњу. За осми март или рођендан не памти
када је добила честитку. А овде сваки
други човек кога сретне је пропусти у
реду у маркету,привуче столицу,помогне.
Одвикла се,само и извињава се на понашању.
Срећна је каже што се још увек нисмо
*американизовали*…пријатно беше слушати
нешто похвално и о нашем народу.

Сестрић
мој отишао је на пар дана до земље храбрих
Викинга да обиђе своју сестру и два
малене клинцезе. На аеродрому,при
повратку, пришла му је госпођа,питала
да ли може да му се придружи…

View original post 174 more words

4 мишљења на “Запис пети

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.