Чуварима Звезда…онима чијим „погледом можете срце опрати…“

И сви су били лепи вечерас.Сви су били и задовољни. Посао је завршен на време. Власница фирме је са задовољством,у знак захвалности и поштовања,позвала колектив на вечеру. Испод терасе ресторана тече река.Чинило се без икаквог смисла су окачене на све стране саксије са цвећем. Смисао се може лако пронаћи у свему,ако трагаш.ако не онда нека и овако.Скоро стотинак гостију се разбашкарило овде вечерас. Рекох да су сви били лепи,но нису сви били срећни. Не ретко је нешто сметало као нове,тесне ципеле.

Неки су завидили другима на гардероби,на фризури.Неко некоме на друштву. Ко са ким седи,ко кога посматра испод ока,што се каже у оном цртаном филму “Људи су то”…па хајде и ја мало да се тиме позабавим.Због вас,не због себе.Немојте мислити да се правдам пред непознатим људима. Никако.

Милица је уперила своје плаве очиће право у једну тачку.У руке једнога човека који није да није смео,него није хтео да подигне поглед ка њој. Осећа се поглед нечији,није то никаква магија,то смо сви осетили.Од када је отишла ретко је долазила,или се можда никоме није јављала.Но ти данашњи фејсбуци и инстаграми не умеју никакву тајну да сачувају.Тако је и сазнала за окупљање старог друштва без да је добошар морао обићи то ипак мало њено ново село. Мислим,јесте то био велики град,али…разумећете ме верујем. Њен долазак је збунио и мудрије од мене.И засигурно би дуго лупали главу о томе да није било њега. Ако познајем икога ко би храбро отишао да улови барем три змајова најмање,то је он. Њен поглед га је скоро па плашио знајући како се вече може завршити. Некада тачније,сваки његов поглед био упућен баш њој. Видиш пажљиви читаоче како се све мења у животу. Не могу сада да тврдим да се очи мењају. Поглед се мења. Мења се оно што иза очију стоји. Да не помињем овде у њеном присуству.Шта ако прочита…много ту питања се појављује ниодкуда.Као пред неким инспектором са уфрћканим брчићима који покушава да реши стари,заостао случај.

Дакле Тужан човек ,много бољи него што би ваљало да буде у овим временима,је само ћутао. Залуд су тамбураши погледавали у његовом правцу. Био им је стара муштерија.Ej,какав је лом тај умео да направи у кафани.У оваком мирном градићу довољно је да разбијеш читаве две чаше па да те прогласе пијаним. Или од белог или од љубави. Онима који су се склањали од срче свеједно је. Никако да му пронађу песму вечерас.Раскопчаних рукава на кошуљи,разлабављене кравате,без сакоа…Милици је био лепши но икада. Решавала се она да крене према њему,плашила је мутна река између њих. Није хтела у ту воду. Са његове стране је било мутно,непознато,без растиња. Само се играо са чашом хладног вина,тек је пар гутљаја узео. Да ли је мрзи размишљала је. Не би је чудило после свега. Пре него је пошла на пут неколико дана се спремала да му каже све што жели. Чак је и записивала на папирићима да нешто не заборави. Успела је само да он осети свеједноћу. Али чекајте свеједноћа се појавила много пре него је пожела да га вређа. И изгубила је и тај меч. За њу је све била игра и важно је било учествовати. Није знала да испред себе има мајстора за преправљање увредљивих речи. А оне пакосне није хтео ни да додирне. Мирно их је покупио као келнер мрвице хлеба са стола и истресао у башту. Не бринући притом да тај излив пакости може штетити цвећу па чак и недужним мравима. Али јој је несебично узвраћао осмехом,што ју је посебно нервирало као кад…као кад некоме ко покушава да удене конац у иглу пукне балон иза леђа. Да баш толико ју је то нервирало. Да не залазимо у полемику може ли икога осмех невин да нервира.

-Мајко,мајкице јел ти мене волиш ? Матија је сео поред мајке, више бануо незвано на столицу до Јасмине и пребацио руку преко њеног рамена. Покушао да се прави важан пред Мајом.Када то никоме није било занимљиво,пришао је близу мами и тихо прошаптао да не чује нико.

-Мајкице спашавај. Био је дежурно гунђало и закерало у кући па је сходно томе престала да обраћа пажњу када би извољевао нешто.

-Ево ти,досадан си,рече безвољно дајући му кључеве од аута. Као да ће да јој саопшту најчуванију тајну на свету позвао ју је прстом да приђе још ближе. Јер ако неко само и наслути шта има у шашавој глави избиће велика афера. Какве дуго није било у овом граду. Мата је само цокнуо устима.

-Шта ти је,пусти ме мало барем да уживам без твоје шашаве главе.

-Мајко ово је озбиљно.Нетремице ју је посматрао тражећи неки знак да се барем мало заинтересовала. Када јој је скоро отео колач из тањирића био је сигуран да ће га барем саслушати.И као да јој одаје тајну у последњем трену пре него га ухвате задихани шпијуни велике стране непријатељске силе рече јој :

-Видиш оног Тужног Чику тамо што не диже поглед из чаше,е тај баш тај… када је видео да се мамин поглед зауставио на правом.

-Мајко,мајкице њега ће да удави или она … она фрајла она она…

-Познајем и њу.

-Или ће да га удави бело вино ако почне да се грли са бокалом.

-Па шта,ако ће. У знак одмазде јој је појао још један колач у једном залогају.И кренуо руком да узме још један.

-Мајко мајкице ти знаш колико ми њега волимо. Недај мајко,помажи. Ради му шта знаш.

-Ју дете.шта да му радим јеси ли луд бре. Само му је фалило Мирослављево јеванђеље под руком да се закуне у конспиративност. Толико је баш био озбиљан.

-Мајко молим те. Позови га на плес,води га негде….шта да ти причам родила си троје деце ваљда умеш са мушкарцима. Тата неће да зна ништа,ставио је руку на груди. Дођи само по мене и Мају у два у “Фонтану” и никоме ни реч.

Јасмина је ставила прст на чело показавши му да је луд. Искрено Јасмина је била још увек лепа зрела жена.А лепе жене кажу да више привлаче битанге него оне друге. Вешто је излазила на крај са свакаквима , лако ће ваљда и са Тужним човеком.Но он није био човек тек само,био је господин.

Без проблема се увукла у ћеркину хаљину вечерас. Онако да је погледаш мало безобразније не би могао да јој нађеш ману. Најситнију. Ни у карактеру.

Трећа чаша вермута је урадила своје. Устала је елегантно,мало поправила хаљину и кренула. Забацивши дугу црну косу као вила. Као на матурској вечери,можда је чак и иста музика била. Нешто је гушило Тужног Човека све силније,био је претерано нервозан. Ухватио је чвор од кравате и ослободио се њеног стиска,но и даље га је гушило.

Погледала је у његовом правцу скупљених очију,само мало окренувши главу,колико је то довољно. Вратила је поглед без осмејка на своју чашу. Онда је решила. Склонила косу са чела и кренула ни мало несигурним корацима. Опет је застала осетивши поглед Миличин који јој није пријао…но било је сасвим брига шта ће она урадити. Гордо је подигла поглед и главу,могу ја то…могу…требам ли…мотало јој се кроз мисли док се приближавала столу Тужног Човека. Онда се наслонила на стуб у средини сале да прођу плесачи…погледала упереног у Матију и Мају….опет је провукла прсте кроз косу…спустила поглед…и кренула сада већ незаустављиво.

Тужни Човек је приносио чашу уснама,па је склањао. Знао је…себе је најбоље познавао.

Милица је ломила комад по комад колача. Поглед није скидала са њега. Полако је принела колач склопљеним уснама. Онда их ле лагано отворила у убацила колач на испружен језик без имало стида. Послала му осмех,па је све то поновила да буде још изазовније за онога који је посматра. Вешто,нема шта.

Али не довољно овог пута.

Е ,неће моћи малецка…не дамо…

Коначно су му тамбураши пронашли песму. Неке ноћи су једноставна чудне. Или нам створи нове успомене са другим неким људима који тек што дођоше,или нам врати старе.Може ли човеку ико вратити све што је изгубио у односима са другима у љубави…у тугама…у бескрајним неразумевањима…расправама. Чудни су ти улични свирачи. На тим њиховим жицама као угравирани стоје сви осмеси и све сузе изазване…само је питање времена када се потрефи права кап на жици. Почео је Тужни човек да се љуља на столици у неком свом плесу. Онда је широко раширио руке као да жели да загрли цео свет и,као што то раде анђели ,сакрије све друге људе од својих туга. Хармоникаш је сео на столицу до њега. Као рањена грлица затужило је у сали. Стари чика Милоје,виолиниста га је загрлио,лупивши га гудалом пар пута по леђима

-Немој сине,ево ја ћу да плачем уместо тебе,само ти немој.

-Нећу стрико,нећу не брини…

Следећа песма била је “Што ми драга опет кажеш да ти недра помилујем ах да је лако, кад с другим си била пусти да одболујем…”

Тужни Човек је хтео да пође,али чим је устао испред њега је стајала жена…некако му је сасвим природно улетела у загрљај…заплесаше као две птице сломљених крила. Сада већ љубоморна Милица стегнула је усне,намрштила се и са чашом вина кренула према њима. Када је осетио да се течност пролива по њему само се насмешио. Није био љут… био јој је захвалан…коначно. Оно што га је убијало полако, неприметно почело је да нестаје.Убијало је доброту и поверење…све је нестало полако…

“залуд гледам у даљину и распремам месечину по белини твога јастука…” почео је да певуши.

-Идем ја,хвала ти за овај плес,планирао је да побегне.

Једнога дана доћи ће неко у твој живот и учиниће да схватиш зашто ни са једном другом није успевало. Није знао о Јасмини скоро ништа што би било важно.Нико знао није колико је загрљаја проспустио због једне овакве вечери и када је коначно наишла као пролећни топли ветар он ништа није урадио. Отишао би да она није рекла:

-Хоћеш да те повезем. Ова деца су ми рекла да тек у два дођем по њих у “Фонтану” можемо неде на кафу,пријало би ми.

За мужа се Јамина удала више на силу него што су се волели. Да би осветлила своје муке са мужем,са свекрвом па са децом уписала је психологију успут бринући о свима који су то очекивали од ње. Не да би се импресионирала некога.Не да би себе правдала,него да би разумела шта се поправити може,ако може.Никоме не можеш објаснити нити поверити своја ћутања знала је,чак најближима јер ће и њих као и друге бити баш брига. Дакле остајеш сам,са својим Богом ослоњен на своје знање,своје вештине .Баш зато је и уписала психологију. Муж ју је увек гледао потцењивачки. Као што је сваку жену тако и гледао. Као што су у његовој околини то сви и радили. Често је агресивно показивао снагу и моћ над њом,а она је трпела и ћутала. Срећом па је спасила себе знањем,а да није морала да прибегава другим стварима,као данашње жене када нешто не иде у браку. Муж јој је пронашао уточиште на интернету,на њу је заборавио осим када огладни или му затреба да обуче нешто лепо,уредно опрано и испеглано.

-Па где ћу овакав умазан…хаха. Одвези ме кући молим те,ако ти није проблем. Шта ли је могла да очекује од њега није знала. Али избориће се ваљда. На који начин посматрамо друге тога се нико не пита па ни њен муж- чега има у том погледу ? Има ли воље да поправљамо односе. Она није могла све сама. Поглед Тужног човека је био нежан,топао…показивао је пуно доброте и љубави. Такав јој је пријало,и одједном страх је нестао. А и сигурно је да га ова деца нису случано на брзину заволела. Имао је нешто засигурно.Колика ли је само армија људи који су одустали пре времена јер није било подршке нити разумевања родитеља, партнера,познаника…а толико су могли да дају данашњици у којој је сваколика вредност нестаје полако посустаје уморним корацима.

Коса јој је била давно милована…зашто да не вечерас.У неком односу мука нечија може бити твоје преображење. Знала је али није се никада срела са тим. Наука је једно,живот сасвим нешто друго.Преображење а не узбуркавање зла у човеку,спашавамо ми тако и себе и тога другог. Ако тако посматраш.

Постоје људи који не знају,чак ни не слуте шта све женско тело може .Тело треба будити лагано као из дубоког сна погледима,па додирима погледом… сваку рану миловати,сваки болан уздах пољубити.

И да,постоје људи који ће вас терати од себе. Не бежите, јер особа припада најосамљенијима на свету. Дајте јој само један цвет убран покрај пута,без да прескачете комшијске тарабе,само за њу и добићете цео свет. Нешто се отимало у њему пре него је погледао погледом најнежнијим од свих које је икада икоме упутио.Могао је то пре њега и њен муж,али никако није умео,нити се досетио.Неко или нешто их је покренуло,извући ће максимум,даће све најлепше једно другом,најлепше из себе.

Први пут је било…камен по камен рушила је куле на тврђави којом се оградила.Последњи камен није пао на траву већ право у дубоку воду којом се оградила.Безброј капи воде се разлетело обасјане месечином када је камен кренуо у дубине .Обасјане те капи су изгледале другачије него све досадашње које је видела,баш у том тренутку када је камен дотако воду и у њој је нешто засветлело,не уопште налик експлозији више као киша метеора по ведром небу .Било јој је лепо,уживала је и није је било стид због тога. Птице од злата на длан су јој слетале.Постала је чувар звезда од те вечери.

Љуљала се у загрљају као зрела виљамовка на поветарцу.

Пажљиво ју је посматрао,морао је њену тугу да претвори у уметност неку,не због себе…због ње.Дуго није могао ништа да уради после ове вечери док не помисли на њу. Тужан Човек био је слаткоречив,најбоље од свих. Није било лажов,то никако,само је научио да враћа људима веру у себе говрећи :

“осећам ја у теби далеко више доброте или лепоте него што показујеш…и људи би после неког времена,некоме је требало мање а некоме више,почело да испољава ту доброту на коју их је подсетио” тако је било и са њом. Уз његову помоћ своју тугу је почела претварати у поезију.Ту у његовом стану сетила се себе,опет је могла да пише стихове…добила је од њега најлепше пенкало у граду “Scneider”. Мислила је да нико није знао за тај њен дар,али ето…

После три месеца је опет дошла код њега јер даљине никада никога нису раздвојиле.Тада ју је већ чекало пенкало и најлепша свеска коју је пронашао по граду…само јој је дао и рекао пиши и писала је све док није дошло време да пође.Загрли ме једном али кратко молим те само је рекла,и наставила је да пише. Е сада би могао једном онако непуштајуће. И ту жељу јој је испунио. И наставила би да пише опет,и опет изнова. Замолила га је само да не чита,јер свеску није могла да понесе кући.Она је постала ученик који ће постављати питања учитељу на које овај неће умети да одговори,све док их ученик сам не реши. И решавала их је са лакоћом.

-Мама јеси ли ти била срећна некада ?

-А ти сине,одговорила је на питање питањем избегавши вешто одговор. Како да му објасни да је син крив за то што сада осећа. Примећивало се,храна јој је постала укуснија,лепа се музика чула из њене собе.

-Јесам ли ти икада донео тугу (за то време тата је претурао по мамином телефону док се водио овакав разговор у коме никада није био учесник). И није јој ништа пронашао у телефону,очигледно је тражио на погрешном месту. За телефон је био вешт,за њено срце изгледа да није.Није јој веровао да није била са другим мушакрцем,знао је по себи.Но ништа није могао, Када му је стигла порука већ је на супругу заборавио. Спремио се на брзину и отишао. Није знао да никога више није било брига за њега.

Где баш сада да те сретнем,сада када ми све друго треба осим страсти,а ни слутио није да овде страсти неће ни бити. Биће Љубав,но то на почетки није знао. Одкуд сада баш ти у невреме,баш када сам све средио када сам остао без жеља,одакла сада ти. Тако је размишљао Тужни Човек.Све чешће му се у очи прикрадала јутарња густа магла право са Мораве. Јер није знао доноси јој радост или патњу.Могао је да јој ради од оне ноћи шта год да је пожелео.Чак би она у томе сигурно уживала,а није. Није не зато што је био овакав или онакав чак свакавав. Није јер је постао човек пре неког времена,Таман на време за овакав сусрет.Њој није било места овде међу овим сликама које су му биле у срцу. Она је тако…предивна. А ликови са којима се борио били су лукави,препредени…Овој слици је ипак било драго уопште што је овде на овоме зиду. Имала је магију да растера све његове тужне мисли.

Једном је хтела да каже ја сам се вратила но ништа о томе није знала. Знао је Тужан Човек. Никоме није причао.

Купила је у маркету све за вечеру за двоје. Седео је не знајући да ће доћи у свом омиљеном локалу.Угледао ју је чим се појавила стотинак метара доле ниже низ улицу,испред градске апотеке.Није чекао ни трен скоро па је отео ружу продавачици

у Јоциној цвећари…настаде комична сцена. Тужном Човеку се журило,а продавачица се плашила да ће јој украсти ружу. Подигла је букет високо. Но био је вешт. Излетео је из радње плашећи да не замине пре вемена па се вратио и бацио новац збуњеној девојци.која ће дуго после о овоме причати са осмехом. Јасмина је лагано прилазила фонтани у центру. И као да има три пута мање година него што има играла се капима воде које су летеле са фонтане. Јурила их,ловила,као…пахуље првог снега,или јесење лишће са бреза. Поред њега је седела мама са прелепом малом цурицом. Досетио се…

-Госпођо могу ли да позајмим ову лепотицу на тренутак. Погледала га је чудно,видевши ружу на столу ипак се насмејала.

-Ову ружу однеси оној тети у хаљини са цветићима,немој да промашиш молим те,када се вратиш чекаће те велико парче торте код маме….малецка цурица није могла да сачека,потрчала је све покушавајући да скрије цветак која је тек за мало била мања од ње. Као малецки лептирић у трци са газелицом отпочела је свој лет не додирујући травњак.

Када је угледала девојчицу да трчи ка њој,потрчала је и Јасмина. Хаљина је лепршала на пролечном поветарцу. Онда га је спазила,како је први пут жељно посматра. Никада није видела тај његов поглед. Цурица се зауставила испред тете,окренула главу према мами и чики. Када је видела да није погрешила,показала је тети прстићем да се сагне. То јој нису рекли, само је имала жељу да пољуби ову дивну жену. Јасмина се сагнула схвативши шта малецка жели. Поглед није скидала са Тужног Човека. Очи су јој се раширили а усне склопиле у малецки пољубац намење човеку кога је тако лако заволела. Помирисала је ружу док ју је девочица држала за топлу руку. Њена мама се осмехивала. Од када није добила цвет на поклон. Као да јој је само та ружа недостајала у животу. Корак по корак кренуше. Знала је да је посматра и да ужива у сваком њеном удисају ваздуха. Показала му је погледом да крене за њом.Већ је осећао њене пољубце и додире и журило му се. Погледом који му је значио све.Поглед који је тражио целог живота.Све своје дугове је уредно плаћао тако и овај рачун вечерас. Овога пута конобара је даривао новчаницом без кусура…осећало се неко посебно вече под звездама.

И као крта грана јабуке петровке која је преродила само се преломио и пао. Свима се учинило да се саплео.

Кажу да горе тече река са упаљеним свећама.По једна за сваког од нас. И када свећа догори а пламен дотакне воду гаси се и живот онога чија је свећа догорела доле на земљи. Можда док једемо сладолед,дремамо поред реке или испод белог облака..или као вечерас док је вече обећавало да ће бити најпосебније од свих.

Држао ју је за руку и није приметила да му се очи гасе.

-Оде чика,оде чика…мамаааа привика девојчица погледавши ка звездама.

-Тим твојим очима ћу срце опрати. Јасмина није ништа примећивала. То је једноставно било немогуће. Не сада,не никада молим те…душе нас посматрају одозго то је сада схватила. Као да јој је неко шапутао,не плачи…ја сам ту…бићу у очима ове мале девојчице,бићу свуда где погледаш и насмешиш се,само молим те не буди тужна.

На руци девојчице је заувек остао мирис те руже. А у оку једна златна мрља која је некима личила на звездицу,шта ја знам.Због тога је кажу ту рукицу прала само кад мора и чак и када је одрасла. Често је прстиће мирисала а да никоме ништа није објашњавала.А и ко би јој веровао уосталом и да каже.

Када је Јасмина срела маму девојчице застале су да се испричају…уз сладолед и кафу наравно.

-Колико сте били у браку ?

-Нисам му била ни супруга ни љубавница. Не знам ни шта сам му бил. Он је мени био све. Моје надалиште је био.

-Знам.Разумем вас.Имам и ја таквог,скоро смо се срели…све ми је кренуло другачије од сусрета са вама.

И Јамина је постала чувар звезда од те вечери,небо је добило још једног чувара,ако затреба за неког од нас.

Можда ми нећете веровати никада више није осетила тугу.Као да је знао Тужни Човек је оставио своју кућицу Јасмини и њеном сину. Дуго се плашила да додирне било шта у соби. Скоро две године јој је требало да укључи рачунар,а сваки дан је долазила овде. У фолдеру на десктопу је пронашла фолдер са именом Моја Драга – Јасмина. Још пола године да га отвори…

П.С. посвећено

3 мишљења на “Чуварима Звезда…онима чијим „погледом можете срце опрати…“

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.