“Они су и у заблудама својим били невини” Анастазија

После безброј промашених покушаја коначо ћу ти помоћи,мада помоћ ниси ни тражила,искрено. Време је веруј ми.

Како ћеш сазнати истину о мени ако не погледаш у мене.

Ја сам сваку даљину могао да прелетим,само читајући предоброг Мику.

Ништа нисам заборавио. То што ти мислиш тако,погрешно је. Само сам ћутао. А ти,када си кренула у неке нове дане,заборавила си и мене да поведеш,ма хвала ти. Није то за мене. Постоје људи који суде другима по манама,постоје и они који суде по врлинима. Можда нису добри ни једни ни други,јер суде…јер и једни и други забораве оне који су њих заборавили,Ја нисам. Свако од нас је нешто далеко више од онога што се види на први поглед. Свако од нас је нешто тешко спознајно,скоро несазнајно. Погрешио сам,признајем.

Говорила си ми да ћу постати исти отац,као нешто што би требало да ме плаши.И плашило ме је. Јер сам поштовао твоје изречено. Много времена сам потрошио да схватим да то и није тако лоше. Многи говоре са осмехом о Њему. Онда смо почели да ходамо путевима различитим. Можда смо се и тамо превише сретали. Превише за тебе. А ниси приметила да Небо после сваког сусрета сузама опере небо. Признајем кривицу.

Знаш да постоје погледи који чак и када се мимоиђу запале по пласт сена свако на својој страни. Ако се само дотакну буде ту велике ватре која не греје,која уништи све око себе. Мада битно је и каквим ће пламеном пламтити,белим,плавим,златним…

И боље је да лутају као две паралелне линије.

Постоје погледи када се сретну запале на небу нову звезду. Добри су и ти погледи,добри.Јер ће се и људи дотаћи после таквог погледа. Шта ће после са тим,то нико не зна. Побећи ће свако сигуран сам,као ја и као ти.

Постоје погледи који који не морају да се сретну, само ли буду у близини довољно је,да у сенци великог дрвета израсте цвет. Чујем те,зашто у хладу… па сад….видиш,када призивамо нешто лепо,склапамо очи…јер да ли постоји нешто лепо ако не постоји већ у нама.

Твој тата и мој скоро свакодневно би седелеи заједно,често и ми са њима. Твој тата пио је ракију,а мој вино. Твој добри тата је говорио да је вино за слабиће,а ракија за јаке.Мој је ћутао,никада да му противречи,никада се није уплашио његовог намргођеног погледа. И ми смо наставили где су они стали. Био је сањар,признајем,довољно му је било да прошета кроз редове лозе,ма у које доба године. Ту је налазио све. Мир,поезију,љубав. Волео је своју супругу,а њега је волела твоја мама. Ваљда доброј супрузи дојади снага,сила,моћ у чаши ракије.

Безброј погледа по Месецу је ницало у нашем дворишту. Тата је знао разлику између пробати зрело грожђе,помирисати чашу са вином,и пробати непознато вино. И не пије се исто познато и непознато… тако се и опходио са женама,на срећу. Нешто сам мало и ја научио,не кажем то из гордости и охолости,него као разумевање,оно што нама недостаје.

Јер када ми кажеш да сам слабић,да не умем да се борим…ја само не видим ништа лепо у борби. Видим у препуштању.

Па како ћемо ми…

12 мишљења на ““Они су и у заблудама својим били невини” Анастазија

  1. imam pitanje, dragi prijatelju: pišete li vi jednako lako na ćirilici i latinici? Ako da, zar ne biste mogli pisati na latinici’ ja nemam ništa protiv ćirilice u ideološkom ili političkom smislu, samo mi je teško čitati, dosta sam zaboravila od osnovne škole…

    Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.