Млад монах упита старца: – Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света? – Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.

Звиждуцкао је неку веселу песмицу. Kорак по корак,корак га само дели…зато није ни журио превише. Један светионик је горео ноћас,можда за њега,а можда и не. Но то и није важно превише. Добро је док се тражимо не ваља када се пронађемо – јер можда се не препознамо. А можда није требао овако неочекивано да се појави.
У великој сали на спрату великог сплава прво је угледао музичаре који су са осмехом,скоро срећни свирали неку лагану музику. Покушао је да препозна звуке,лице старога хармоникаша му је скретало мисли на неку другу страну. Склопљених очију у неком другом свету је већ боравио. Можда је некада ,у неком другом животу свирао валцере на дворовима чудно одевене господе. И сам је,наш јунак, повремено бивао улични свирач са пријатељима. Знао је добро какве слике долазе свирачима када склопе очи. Знао је како је то када сневају они којима је то забрањено,пре времена.
Могао би лако да се укопи у ову гужву само да је хтео. Заобилазећи људе у свечаним оделима узео је са стола чашу вина и склонио се у страну.
Била је то њена изложба,ко зна која по реду. Прва овде близу. Све остале су биле по градовима далеким. Случајно је видео рекламу негде по нету. То је једино што је могло да га натера на далек пут. Тражио је погледом једну слику коју је видео у кратком промотивном споту за изложбу.
Млада дама са косом везаном у плетеницу,коју је пребацила на груди преко десног рамена му је прилазила. Користила је најлепши свој осмех бр 142, за овакве прилике најбољи. Стигла је тек да му спусти пољубац на образ у знак поздрава,а онда су је одвукли. Пар пута се окренула ка њему али касно. Већ га није било.
А онда је угледао слику. И препознао је сваки потез четкицом на њој. По траговима четкица тачно је знао чега се све сећала док је сликала.
Ту су се први пут пољубили. Онако дечачки наивно. Расла је у најлепшу и најпожељнију цурицу у околини,и брзо је отишла из његовог детињства. У снове је свраћала,искрено ретко али свраћала .
Живот неких људи мери се по томе колико су брзо и вешто упропастили свој живот. Као фантом стекла је временом стотине маски за лице,а он је имао само то једно лице. То се више не бележи као предност.

Кренуо је полако,као када неко иде према нечему што му је свето. Неколико људи се мотало около не дозвољавајући му да приђе сасвим близу. Причали су о слици,користећи неке њему непознате изразе. Ћутао је посматрао и слушао.

-Опростите што се мешам,ово је слика која се посматра ћутећи,лежећи на дивану у неком полусну уз класичну музику и чашу белог вина. Сви се окренуше ка њему љутити што их прекида.
-Знате ли ви како изистински миришу дуње на орману ? Јесте ли заспали некада у таквој соби ? Чудно га наставише посматрати.
-Наравно да не знате,а комантаришете видим. Пустио их је да дођу себи на кратко. Јесте ли лежали са руком испод главе на трави. И гледали како промичу нечији туђи снови крај вас ? Јесте ли пронашли место где су најлепши сутони ?
-О чему ви то причате,какве то везе има са овом сликом. Даме у овом малецком друштву су га посматрале радознало,мушкарци скоро па љутито што их прекида.
-Видите ово,погледајте,пружају руку ка слици. Ово овде није сликано четкицом. Ово је сликано прстима умоченим у боју. Овде је застала на трен, Може ли неко од вас рећи зашто.

-Ко си бре ти ? Човек у оделу,без кравате,са неколико раскопчаних дугмета да би се виделе депилиране груди га је љутито погледао,спреман на све само да га уклони одавде. Вероватно је научио да доминира свуда својом речитошћу,али не овде. Овај се није плашио,овај се човек само смешио. А дамама је поглед на њега пријао. Вишљи скоро за пола главе од свих,ново лице,занимљиво. Но да сачекамо још мало.
-Знаш ли можда како звуци са свирале од зове направљени милују поља жита ? Знаш ли како шуште та житна поља тада ? Упитао је намерно баш њега.

-Зашто реците нам ви,изгледа као да знате. Пошла је ка њему,али је нечија рука зауставила немилосрдно.
-Не,не знам,слутим само. Рецимо да је тачно знала са пољубца неког дечака тачно да одреди са чије се трешње управо вратио,са гранчицама начичканих трешњама због ње. Ризикујући да га неко онако малецког пребије због крађе. Можда је зато на трен застала прстима да шара платном….Све почиње због љубави.
Шта остаје од уметности када онај коме је намењена оде…овде се баш види да уметници неко недостаје… био је расположен да се игра. Слављеница се управо захављивала свима на добродошлици,на посети. Шетала је погледом од лица до лица. У руци велика чаша неког светлог вина,није се видело баш најбоље.У углу ока једна суза. Вечерас је била тужна. А требало је да буде срећна због свега. Елегантна црна хаљина са кратким рукавима је прикривала још црње очи, Сви су у њено прелепо тело гледали,Само је један човек тражио њен поглед.

Морала је да га примети. Стајао је сам у белој памучној кошуљи која је личила на кошуље руских сељака и сивим памучним панталонама. Само што су се по крагни и рукавима руменеле везене руже,као са ношњи наших сељака из шумадије. Ставио је руку на срце непрестано јој се осмехујућу и онда подигао длан ка небу.
Радујем се што те видим и срећу ти желим .То је значило на језику кога се ретко сећала. Онда је нестао док се пробилајала кроз гужву. Једини траг да је био ту био је букетић пољског цвећа остављен испод слике расцветале трешње и стаклена чинија са јагодама. У чинији писамце : “Слике су додуше изузетне,но све су то били туђи крајеви по којима си лутала. Ни једно дрво није било твоје Ни са једним није одрастала заједно… Жао ми је ако сам те растужио. Збогом ”

Није могла да поверује да је дошао само због ње,и да је отишао не поздравивши је. Није можда хтео да је запиткују ко је …шта је он,одакле је. Требало је да потрчи ипак за њим…а није.

-Јели,ко ти је овај што је малопре био овде. Заподевао је кавгу са свима. Окомио се баш на овога твога,то је тако тихо рекла као да хоће да сакрије.

-Мој бивши. Онда се мало замислила. Моја прва љубав,није бивши. Дечачка симпатија само. Далеко од љубави.
-Па дај број,ако је бивши.
Е,неће моћи. Нема ни она његов број,а неће га наћи ни ове жене. Овде нико никога није искрено волео,само се претварало. Можда се мало поигра са њима.
-Пааааа не може. Ви бисерне огрлице не чувате на фружидеру него добро сакривене тако и ја њега кријам . И од себе помислила је. А онда…
-Од свих накита и хаљина он је нешто најлепше што је било на мени ето,сада знате, па цркните. Но ово је више провучено као шала него да их стварно наљути.

Те ноћи није била више низашта расположена. Намерно је пред огледалом одуговлачила са свлачењем сачекавши да мушкарац који ју је пратио већ дуже време заспи. Поглед јој се заустави на чинију са грожђем.Но нема тог грожђа које ће потрти неке бљутаве укусе.

Све чешће је размишљала о њему. Колико јој недостаје,уличном свирачу у Прагу је уместо новца ставила у шешир две старе њихове фотографије док су били деца,све надајући се.Улични свирач је потрчао за њом.дрхтала је од страха да ли је то он када јој је руку ставио на раме.Није био он, Само јој је вратио пожутеле фотографије и коначно неко ко макар личи.”Све је тако лепо на теби,само су ти очи тужне рече јој свирач. Надам се да ћеш га пронаћи,желим ти срећу.Знам како је то,и ја сам једном волео”.

…Залуд није га могла пронаћи јер он није ни одлазио више од пар стотина метара од куће. Ту је све имао и боје и мирисе и звуке. И Укусе.Трагала за неким ко ће се појавити макар са истим именом,некога кога ће заволети због нечега његовог. Није пронашла. Све ређе је сликала. Све ређе је проналазила смисао.

Лиле су кише наново. Седела је на дасци огромног прозора. Три празне винске боце,гомила разбацаних цртежа на папиру,две саксије са цвећем које више није ни гладно ни жедно,већ само увело су јој правили друштво.
Ова ноћашња киша ју је растуживала.Прозор је замагљен .Једва је назирала светла у згради преко пута.Опет је сањала стару кући,авлију. Мајку која седи на каменим басамцима и чека је да је загрли док се она игра бистром водом на чесми пред капијом. Сневала је како чека мрак да падне на башту,онда полако креће између старе липе и ораха.Полако да не буди никога отвара комшијску ограду,лаганим кораком срне прескаче горгине. Само је хтела да га гледа док мирно снева.довољно далеко да не може ни јастук да додирне .Мирно је спавао. Колико ли кошта твој миран сан душо,брзо је истресла ту глупу мисао из слатке главице.
Међу уметницима са мртвим душама,песницима и сликарима више није могла да се претвара да ужива.
Да ли зна да ћу доћи…једном ? Ретко се усуђивала чак и у сновим да размакне завесе само би прошла тихо.Познавала је сваки стручак цвећа,сваку тарабицу из снова.

У следећој слици је већ затичемо у граском бусу који полако мили уз падину. Левом руком је стезала торбу а прстима десне руке нерзовзно лупкала по шипки седишта.Знала је да је тамо нико неће сачекати раширених руку и у топлом загрљају. Много тога се ужелела,па је кренула…дисала је дубоко,нервозно. Око ње је ништа није занимало. Тамо негде далеко затекло ју је сунчано јутро.Мала куца се затрчала према њој машући радосно репићем,помазила га је,миловала ушиће .Ухватила га је за предње шапице све док се није усправио само на задњим ножицама што је њему пријало. Приближио је малу мусаву њушкицу али није је дотакао. тај мирис око ове жене био му је непознат и није му се свидео.

Овде је све исто,чак и стара чесма .Све осим мене. Десну ногу је подигла на коританце од камена којим је била озидана чесма.Полако је отварала славину. Прве капиљце воде су засилаје на сунцу,И опет онсј стари изгубљени звук воде која слободно тече. Пустила је лаган млаз хладне воде, пустила је да јој клизи кроз прсте,играла се,бацала воду око себе а анда сва срећна се умила хладном водом. Срце јој је заигралао што себи никао неће признати.Освртала се око себе,мирисала,уживала у сваком трену док је ишла ка мамином дому.Ех,да је жива моја мајка…Све је могла да купи тамо негде,Маму,мирис дуња и шумских јагода никако.
Нико од њих тамо знао није како мирише пољско цвеће или како од убраних вргања горе у шумици,прсти миришу данима …

Сада је она решила да му се не јави,ако издржи наравно. Прође један дан,и једна ноћ у чишћењу куће. Разгледању старих фотографија. Листала је школске књиге,наишла на стари споменар.И осмех јој се појави. Скувала је себи кафицу и почела да листа странице дечијег рукописа.

“А када стигнеш испод дуге ,Свет када пронађеш нови ,нек’ те не победе туге….ти ме се тада сети и позови”

Зар је ово све што је имала од њега ?

Могла би можда да потражи јесу ли оне старе трешње још увек у животу. Избећи ће његово двориште,у то је била сигурна.

Пође…храбро. Кроз комшијско празно двориште. Мали успод изнад куће. Осврнула се иза себе. Ненавикнута на пешачење брзо се заморила.
-Јели лепа кајсијо,хоћеш ми дозволити да мало одморим у твом хладу ? Обратила се дрвету као живом бићу. Тако су се играли као деца. Да ли од ветра ниодкуда дотрчалог тек лишје је весело зашуштало. Овде је некада био леп шљивик,и би јој жао…корак по корак њена слатка главица се празнила мислила и пунила тишином. Онда је почела примећивати цвркут птица,лавеж неки у даљини. Пуно звукова више није препознавала. И као да јој је трешња потрчала у сусрет,одједном се појавила пред њом. Не кривим га што није никада оставио све ово. Једном је рекао када хоћеш да провериш некога само га одведи на ливаду свог детињства. Ако ти не преплаши птице,тај је прави. Ха,насмејала се у себи… нико кога познаје не би прошао ни пар корака а не не заћути овај раскошан свет.
Пази сада,и трешња се променила. Израсла је,гранама је голицала беле облачке. Неко је оставио стубу наслоњену на велико стабло. Нема чекања. Окице су јој засијале,лизнула је усне… и као веверица се почела пентрати.

Приметио ју је,како не би. И би му драго. Узео је мамим чилим,две чаше,флашу вина из фрижидера… би му драго,рекох,на кратко. Већ је био срећан. Решио је да се нашали са њом и померио је стубу. Јела је нестрпљиво,није јој било важно да ли су опране,чисте…и грана по грана стигла је скоро до врха дрвета,све док су јој гране дозвољавале без опасности да иде као лептир лагано. Или спретна веверица.

Лежао је на распрпстретом ћилиму. Задремао је огрејан мајским Сунцем. Она је уживала у призору пре њом. Жмиркајући од Сунца препознавала је куће доле у селу. Тамо је била наша башта,помисли тужно. Само откинем зрели парадајз,обришем о мајицу и ческом га нема више. А сада… једемо нешто што више личи на пластику….би јој жао да напушта дрво. Можда због снова које је овде сневала,међу овим гранама. Колико их је остало неостварених ? Имала је врлина безброј,имала је снагу,велику жељу да испуни сваку намеру,сваки сан да оживи,друго је није занимало.

А сада ју је то растуживало. Силазила је полако уназад,тако је сигурније. Ногицама је безуспешно тражила стубу…ма где је… када се окренула…аух шта ћу сада. Он је мирно спавао. Да ли спремна на скок са ове висине,има више од два метра,ма успеће трава је доле. Он се у сну окренуо на десну страну. Посматрала га је радознало. Да ли снева мене….па је отресла те мисли из главе. Скупила је храброст да коначно скочи. Није је чуо када је тренусла на меку траву. Да ли да бежи,или… кренула је корак два напред па се ипак окренула. Имало је довољно места поред њега. Чекала је на безбедном растојању гледајући га у очи склопљене. Испао му је кроз кошуљу некакав дрвени медаљон. Дотакла га је.топлина се разлила по прстима,боје су затитрале пред очима,није могла да скине поглед са њега. Шта ли је ово,овакво парче дрвета никада није видела. На трен се осетила другачијом.

Људи су заборавили шта све могу да учине прсти у коси,умршени,заплетени…
Тренутак касније као да је журила да зарши неко давно започету слику .Склопљених очију је журила,уместио четкице,прстима је повлачила по његовој коси .Чупала је траву око себе несвесна шта се дешава. Само се сетила његовог осмеха када се пробудио. И кад је руком кренуо ка њој. И данима касније ничега се није сећала само покидане траве и белих рада под ноктима као да се борила са нечим а није знала са чиме. Није знала ни да ли борила или препустила. Нечему…

  • Не можеш свакога волети у свако доба дана. Теби чувам сутоне,све моје најлепше сутоне које сам видео,рекао јој је милујући јој лице.

-Знаш ли зашто сам дошла,слегнуо је раменима. Слушала сам кишу и мислила на тебе. Ја сам увек говорила да свака љубав прође,но сада се сећам свих наших јесени,и пролећа…због трешања и погледа у начичкане гране над њима. Нико није умео као ти да поједе самном једну дивљу јагоду а да нам се не додирну груди,Слушам кишу пред прозором и уместо да се растужим,ја сам била срећна.

-Зашто не оставиш ову реку,само у њу гледаш ?
-А зашто да је оставим ?
-Па тамо има једна већа река са лабудовима.
-А ко ће да разговара са овом ако ја одем,ко ће да је слуша ?

Склопи ти само очи,све ћу ти ја објаснити….

И отишли су. Кључеве је оставио испод саксије са лимуном. Ако некада свратите,има тамо још пуно оваквих прича,сакривене под јастуком….

20 мишљења на “Млад монах упита старца: – Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света? – Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.

      1. Само мало да вратимо људима осмех,ништа више. Нити сам писац,уметник понајмање неки,нити желим да неко из суседне улице сазна за моје постојање. Али осмех,изазаван намерно…успех ми је. Ту почнем да се шепурим и правим важан хаха.

        Liked by 2 people

    1. Један мали огледан текст. Док сам писао „Неко поправља сатове…“ дешавала ми се гомила чудним ситуација. Требало је писати о некоме кога не познајем ни физички ни карактерно – онда се појави двојник у стварном животу баш такав какав ми треба. Веруј ми да сам одустајао више пута од писања,због страха можда. Онда сам се сетио да је одоговорност само моја. Да ли је човек Добри мој комшија кадар да достигне сваки свој сан или жељу неку малецку. И ко му помаже у свему томе ? Тако да је овај текст није случано испао баш овакав,па видећу у наредним данима… али више ме ништа не изненађује. Ни једна жеља човеку није недохватна. Сви смо ми доброг Творца дело,али заборавимо,занесемо се…упропастимо далеко вештије него што одаберемо нешто вредно. Ваљда,можда нисам у праву више ни у шта сигуран нисам…

      Liked by 2 people

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.