Нечија – последња

Као радосни врапчићи дечица у сокаку се растрче и почну весело да цвркућу чим је виде. Једино деца и примећују чуда у свету кроз који босоноги трче. Приметили су да неки чудни лептири – наранџасто бели предходе њеном доласку. Виђала су их деца около како се изненада разлете и схватили су имали неке везе са њом. Као да су се рађали са јутарњим сунцем ,летели су око детињих глава весело. И нису знали малени врапчићи коме ће пре у сурет – њима или њој. Деца,као деца.све би одједном. Некада би то био и изненадна песма птица на багрењу поред којих су се играли. Некада изненадно развердавање и престанак кише. Тачно су знали малени врапчићи када им стиже најдражи гост. Малени врапчићи више су се радовали њеним причама,лепоти и мирноћи него великој шареној торби,и никад нису разумели своје маме што одмах у торбу загледају. Но ко још обраћа пажњу о томе како дечица размишљају.

Носила је пуну торбу свачега на рамену. Мараме шарене за лепе снајке,огледалца,ђинђуве које маме. Муштикле за старе мушкарце, А за децу приче из земаља далеких по којим је шетала са својим Миком. Ни већег човека,ни нежнијег гласа од њега било није на далеко. Када запева седећи на својим колима :

“одакле ти Боже ови друмови
видиш да су слепи проклети ?
Што их брате такве измисли
кад ни један тамо не води…
еееееј цигане !!! “

коњић би почео весело да поскакује,а славуји на гранама би скидали своје мале шешириће,и у знак поштовања крили своје мале шарене главице испод раширених малецких крилаца. Ретко су ишли заједно. Свако је журио својим послом. Мика је поправљао све и свашта,а Василка је трговала. Умела је и да поклања када би видела тугу у нечијим очима што се пара нема. Давала на версију. И никад више није поменула да наплати дуг. Такви су били. Ипак их нису баш сви волели и поштовали у том малом Левачком селу. Ретко где су пристајали да узму макар мало гибанице,или јаје кувано. Само у две три куће би поседела дуже,такви су били ти добри људи Каву би Василка попила само када би нека радознала снајка пожелела да сазна шта јој то муж ради када га нема кући дан и ноћ. Да ли је била видовита,да ли је стварно умела да чита судбину то још увек не разумемо. Можда је само из прича знала све о њима па се лако каже човеку оно што жели да чује,али никада оно чега се неко бојао. Никад није донела свађу никоме у дом. За свакога би имала лепшу реч,лепшу него што тај неко заслужује.

-Десо,оооо Десо где си снајка дозивала је газдарицу. Одкад те нисам видела дивото. Није улазила у двориште док је не позову. Да видиш какву сам ти лепу мараму донела,из Аустралије директно. Па ни краљица у Индији нема овакву.

Деса је изашла са малим унуком у рукама,покушавала је да га смири,безуспешно.Показала је руком циганки да уђе,али тихо.

-Шта је том детету снајка ? Да га није не дај Боже неко урочио ?

Да му пребајемо нешто,а ?

-Ма није,гладан ми је. Снајка се са старијим дететом још није вратила од лекара,дете не може више гладно ћерко моја. Пријало јој је што је у овој кући посматрају као своју.

Василка је спустила своју торбу на велики гвоздени кревет у кухињи,који је служио за одмор после ручка ономе ко први стигне до њега,нешто претурала и изашла не рекавши ни реч. Испод куће,на дну воћњака текла је речица. Скинула се до пола,подигла сукњу и загазила у воду.Црна дуга коса коју је вешто крила испод мараме пала је у воду. Безброј бисера се разлетело око ње када је подигла главу ка топлом Сунцу. Сва речна створења су заћутала у трену. Не зна се како су реаговале водене виле,ако их је уопште и било овде,О томе нам нико причао није. Пажљиво се опрала у топлој мајској води. Покупила своје ствари упутила се ка кући.Дете је све гласније плакало. Бака само што од муке није плакака са њим. У хладовину липе седеле су три дечакове деке,три педестогодишњака,три брата рођена. Прошла је поред њих достојанствено као царица,мирисала је на свеж дечији сапун. Погледали су један другог без речи. Били су то ипак поштени сељаци. Поштовали су и њу и њенога Мику. Дракче је згазио завијену цигару ђоном ципеле. Само је уздахнуо дубоко,како се то иначе ради пред неописивим и рекао :

-Бога ти,па лепша је Оливере Катарине,а Оливера је тада жарила и палила по целом свету. Остала двојица су климањем главе само потврдили изречено. И од тада ће чезнути за недостижним.

-Дај ми то дете снајка. Остаће и за моју Јасмину када ми се лепотан наручка добро.

Деса то није очекивала од ње,и са осмехом јој даде дете. Василка му се осмехнула нежно,и почела тихо нешто да му прича. Сузе дечакове су престале. Када је Дамњан кренуо маленим рукицама ка своме ручку у том тренутку Василкино лице је заблистало и засветлело. Као са слике старих мајстора. Бака Деса је пољубила жену у чело и помиловала дечака,Но он је већ био у другом свету, и отишла да скине вешаљке из сушнице, Ово ваља прославити. Спремиће најлепши ручак што уме. Погачу,млади сир и вешаљку,ко може одолети ?

Малени Дамњан је журио да се што пре наручка склопљених окица. Жена је певала нешто на свом језику. Тек касније,много касније је сазнао речи песме. После овога ручка више није био исто дете. Тих,миран,повучен,трагао је за недостижним и несхватљивим за остале људе. У тој песми је жена призвала велику белу птицу,узела је птица дечака и показала му свет. Певала је о јату белих птица којима се треба придружити. Никако чавкама,свракама и гаврановима већ белим птицама које певају а гласови им се не чују. А те беле птице су душе староставне…и да се не игра ни случајно са облацима,већ да их остави на миру.

Највише је од Василке и научио. Тата га је једном приликом наговаро да опсује. Уместо то да уради,потражио је очи добре жене,пре него мамине. Када није видео одобравање никада то није урадио. Залуд обећана бицикла о којој је толико сневао. Никада није опсовао,никада ни поклон није добио. Али је био поносан на себе. Мајка га је учила да је лепота у материјалном,а Василка да је лепота у Души. Душу треба обући у лепоту,а не тело. Учила га је да не повређује без преке потребе свет око себе,а људи ће и онако очекивати превише и чак немогуће од било кога од нас. Зашто је то тако малобројни се питају,а још малобројнији пронађу одговор. А тек најређи пронађу баш сва питања и све одговоре.

Успећеш да разочараш многе људе јер нећеш размишљати као они,а да ли је твој пут исправан сазнаћеш када време дође,никако пре…јер би се препао можда себе…говорила му је.

Лако је дивити се лепоти коју сви хвале. Пронаћи лепоту у нечему што сви критикују,нападају,руже…то ипак не може свако. Можеш ли ти,наравно да не,још увек не можеш. А очекујеш при сваком новом сусрету да у теби виде нешто посебно,најпосебније од свих које су до тада срели.

Знаш неће се рачунати колико си добрих људи „победио„ него од колико си непријатеља пријатеље направио. Колико је нељуди поред тебе,следећи твој пример постало Човек. Али прво мораш и ти човек да будеш.

Цветови најчешће имају 3,5,8,13,21,34… латица – хајде да бројимо и одвела га до бакине георгине. Шта мислите од кога је научио ??? . Цветићи у главици сунцокрета размештени су у два низа,једна је у правцу кретања сказаљке на сату,друга у супротном смеру…увек,и код сваке главице сунцокрета…то је много година касније схватио сам залутавши намерно у једно поље Сунцогледа.

“Ко много зна,много пати говорила би му мајка”. Ко много зна иде сокаком насмејан и певуши,говорила је Василка. Због осмеха ће те многи и мрзети да знаш…

…..

Преселио се Дамњан у велики град. Чекајући некога у посластичарници у граду који не познаје ћутећи се загледао у неких далеких птица лет. Међу људима који су непознати замишљен није приметио два топла,лепа плава ока која га посматрају,са цуцлом у устима. Цурици је упутио неспретан осмех,а она је радосно пружила рукице ка њему. Није умео са децом,плашио се.

-Она само хоће да је мало узмете. Опростите.било ми је слатко како вас је посматрала и пружала руку ка вама,као према неком свом. Савладао је првобитно изненађење и подигао цурицу себи на колено.

-Немој само да се врпољиш молим те,не бих да паднеш малецка бела радо.

Цурица се већ служила његовом шненоклом малецким прстићама (умазавши и обрашчиће и прстиће и малецак носић ),коју је иначе први пут пробао,

-Опростите још једном рече млада жена,никада то није урадила до сада. Она ретко пристаје да је неко узме осим маме и мене. Када је чула да ју је човек ословио са малецка бела радо,радознало га је погледала малецким очићима…учинило му се само,помислио је.

-А ви нисте мама,одмахнула је главом тужно,А баш личите.

-Ја сам само пресрећна тетка. Можда једнога дана и мене награди драги Бог,рече тужно.Очи су јој се смањиле.

-Хајде мила,дођи тети,да вам не досађујемо више. Чувши то девојчица је,као мала фрајлица, наместила обрашчић за један пољубац. Помиловао је дугу смеђу косицу због тога што ће се растати,и ко зна када ће је срести више. Померио чуперак од малецког образа. Минђуша на дететовом увцету је засијала. Био је згранут,изненађен,запрепашћен,све у једном.Није смео да је дотакне.Ипак није издржао. Осетио је топлину злата у додиру. Млада жена је разумела да се нешто чудно десило.

-Прелепе су,одакле вам. Изгледају као из неких далеких времена. Прећутао је да је једне овакве гледао целога живота. Све до мамине смрти,онда су нетрагом нестале. Баш овакве је чувала за своју снају.

-Не знам одакле су. Мара,моја сестра их је пронашла у рукици детета. Дете је спавало и држало ово у шаци. Нико не зна одакле,а мала је још да исприча где их је пронашла. Чудно мало јесте.

Увек је ћутао уместо свих других,а сада је…сада се свега сетио што је заборавио. Не сналазе се баш сви у оваквом свету . Учествовао је у томе,нерадо. Али био је учесник.У свету где су сви за себе налазили оправдања многобројна за погрешан живот,он себе је све мање волео.

Срећом,одавно већ зна за чим трага…нешто је затворило његово срце а он није хтео да га буди. Овакав какав је само би себи сметао.

Причу о Марини и Дамњану знате.

Неке туге могу разумети само они који су исто толико,и из истих разлога тужни. Као прелепа мисао из снова или маште било је јутро о којем вам причам.Недостајала је само дуга,но њу можемо пронаћи и у очима или осмеху нечијем,са оне стране дуге се захваљујем свима што сам дошао довде. Колико ли је само добрих дела,осмеха,загрљаја било уложенео у мене да бих дошао довде,но није залуд изгледа био ни један пољубац на мојим уснама ма како грешан тада био. Цвркут птица је најављивао лепо јутро.

Није битно колико је човек добар. Битно је колико смо ми у стању то да препознамо,до нас је ипак. И да се разумемо. Нисам писац,ни приближно томе ( нити желим да будем ), Само записивач,ружокрадица,ослушкивач,слушач – у томе сам можда и бољи од себе.

Стигао сам на време за прву јутарњу кафу са комшијама. Описивати их нећу јер ћу вас навести на погрешно мишљење ,Сви они су већ били са оне друге стране светла дуге и враћали се кад пожеле,за разлику од мене који је имао тегове на ногама.

На станици ме је сачекао једино усамљени дечак. Седео је на прагу продавнице,главу је подбочио рукицама и као велики ме посматрао неколико тренутака. Насмешио сам му се.

-Тета Марина ми је рекла да ћете ми донети неку неиспричану причу. Шта сада да му одговорим на неочекивано.

-Послали су мене да вам покажем кућу. Знате Левач је веееелики можете негде да залутате. Мораћу да вас држим за руку. Збунио ме је овај мали човек.

-Из ког ћеш џепа да ти извадим причу,бирај ? Почех да претурам по џеповима као да сам нешто важно заборавио да понесем.

-Нека,после. Прво се одморите. Кажу да сте прошли преко ове наше велике планине.

Па и није велики тај ваш Јухор,но хајд’ да се не расправљамо. Да ли да му испричан да смо на врху налазили старе непознате металне новичиће,и гомилу нечега чему нисмо знали намену. Нећу,можда је рано да сањари о временима прошлим. Јутро се дотеривало полако. Прво су обасјани зрацима Сунца велики борови крај пута. Па онда мушкатле на отвореним прозорима…и све се будило полако. Цветићу су отварали своје главице…Биљке и животиње не читају књиге,не уче школе,не пишу…оне само осећају Творца и не греше ни у чему.

Није било срдачног загрљаја,стиска руке,лупања по рамену. Није било јер као да се нисмо ни растајали. Марина је цртала нешто,уместо линија по папиру је било безброј шарених тачкица чији распоред нисам још увек ни слутио,а некмоли разумео.Грејала нас је својом душом. Није због нас,ни због мене,ни због човека који ју је пробудио. До ње је. Она је пробудила сирену у себи. Имати једну особу поред себе која те разуме,схвата и прихвата ја некако највише што се може данас. Њих двоје су добили благослов,и чуваће га верујем до краја света.

Многи се данас олоше до крајњих граница,само да би привукли пажњу на себе. Многи желе да их трпећи,ћутећи волимо,да волимо онај болесни део бића у њима,као да је то најнормалније на свету…као у лошим књигама и још лошијим филмовима. И сви данас пишу и поезију и прозу а то нинашта више не личи. Тако да ћу се и ја манути свега. Удаљавамо се од свега лепога што би требало да нам се деси,што је предодређено. Па и од жене свога живота. Заборављамо да човек мора бити чист,да би чистог срео,да би волео…

Добро се заслужује,много пре него се деси. Не добија се тако лако баш.

„награда следи,када за награду будемо спремни…“ па ма колико вољени били као никада пре увек ће бити незадовољни и незахвални. Душа би само требала да лети не да се ваља по беспућима и бесмислима разним.

Мој друг тетурао се,падао устајао кораци су ми били све чвршћи и дужи,истрајнији. Поверовао је да заслужује после свега што је радио нешто вредно,и добио је.

Често је чак и добро када никоме не недостајеш,тако барем данас мислим.иако ме примери других људи разуверавају.

“Из наше усамљености не може проистећи никакав уистину значајан роман кога желимо да пишемо. Такав роман ће само за нас, у најбољем случају, само за наше душе бити значајан. Иначе ће бити потпуно безвредан. Зашто? Јер му недостају лица, разумевање људи.Ниједна реч не сме да буде лаж, ниједна моја помисао не сме да буде лажна.

Човек неће да буде “клавирска дирка” и жичана струна! “

Да ли би наш пролазак кроз овај свет требао да иде овим путем : лудовање,критиковање,нападње,осуђивање,незахвалност…па захвалност,праштање,измирење,молитва и мир на крају и колико нас ово последње дели од склопљених очију задњи пут пре враћања кући ? Колико је топлих загрљаја за то све потребно ? Колико осмеха требаш изазвати,колико твојих неизговорених речи други треба да разумеју. Зашто је свет који нас окружује леп и смирујућ са својим звуцима и бојама. Превише смо замки прескочили,лукаво постављених,а нисмо требали. Лежати у мирисној трави,гледати плаво небо и беле облаке,беле птице како весело и тихо лете…да ли је то све што је потребно ? И можеш ли ишта пронаћи у свету а да то не постоји у теби.

Ја само сневам да Те препознам у своме слепилу и незнању. Ништа ми више од тога не треба. Само да ти то кажем „препознао сам те“ само желим да ми душа не одбацује више крила да би могла да види ту душу која прича са мном,смеје се. Чекао сам те,знао сам да ћеш доћи. Знао сам да ћеш доћи када склопим очи у молитви.Једном давно рекла си чекај ме и отишла са кишом.Тражио сам истине у свакој капљици на коју сам наилазио у тим својим лутањима,нисам знао да се само требам вратити на место где смо се растали … поред реке. И нисам знао да свака кап воде тугује за онима који су отишли.Често сам бивао мокар,ретко личио на човека,све ваљда мора бити као у оној Леонардовој причи.Покушавао сам да постанем песник,сликар,свирач,луталица,заветник,Ништа од тога без тебе нисам могао.

Зар душа може да мирује у телу човека икада ? Зар се душа не боји таме,најцрње ноћи..не јер у души увек тиња макар мала светлост из даљине. Од нечијег погледа је та искра,упереног ка нама,погледа који нас тражи,призива,дозива,зове…као што ми дозивамо,молимо друге да помогну,а знамо да све морамо сами.па и сами дозволити да тај поглед допре до те светлости. На крају, или на почетку свако је бирао свој пут,а то што одбацисмо и осудисмо грешка је наша највећа. И појаве се неки други људи,али све је то исто. И не питамо се због чега смо добили баш овакву особу поред себе. Знамо да нешто недостаје ипак,па престанемо да обраћамо пажњу.Уче нас да је људски

слагати,преварити,повредити,расплакати…без разумевања да је ко је уставри покрај нас. Божије дело. Без икакве жеље за разумевањем ни себе ни других.А то Божије дело је ту са неким разлогом,но о томе прекасно размишљамо. Умели су да воле боље него ми,да праштају боље од нас.Имали су чистија срца а ми смо их одбацили. И опет,када се појави неко ко може све то да исправи,одбацимо га по ко зна који пут. Онда сам престао да кривим прво друге па себе,и то ме је ослободило верујте ми.

Зато ми је било и пријатно поред ових људи овде. Они само желе да своје доживљаје душе поделе са свим људима,и да би требало да буде добро свима нама слушајући и учећи једни од других. Свет у коме свако вреднује само себе није мој свет,нико више никога не чита,не слуша,не обраћа пажњу.

Само нас деца и воле,и они са дечјим срцем,јер они неискварени једино истину знају. Остали свако наше праштање сматрају слабошћу,чак и обавезом према њима,никако нам то у врлине не бележе.

Доћи ће време када ће ти најважније постати оно што сам записивао на страницама прочитаних книга. А не оно о чему пишем. Зато нисам ни знао какву причу да испричам дечаку који ме је водио кроз Левачко село за руку.

Ондак сам се досетио. У бесмислу у коме сам се довео,боље нисам ни могао. Да би се одбранио премазао сам душу босиљком. Не да би мирисала,што ће вам прво доћи као мисао,већ да би тај диван мирис отерао неке…и тако и би – одоше.Показало се као одлична идеја иако ми се из прва није свидела

Следећег дана сретаћеш људе који ће на те гледати тужно,са презиром,чак и мржњом. Помислиш да си коначно на свету сам,Богу хвала. Тек слутиш,јер још увек не разумеш да неко тамо пише стихове,слика или свира…ствара нешто лепо,баш због тебе.Због сусрета који је чека. И вековима то ради,тражи,призива,дозива…а ти се не одазиваш,ћутиш да ли из страха од лепоте само ти знаш… Она сада тамо негде далеко пише стихове,и чека те,и радује се том сусрету. Чудиће те шта све на листу брезе може бити насликано и написано,кад ти буде предала…

Може ли човек постати добар док не сазна, неко га подсети да доброта постоји,или волети док не сазна да и љубав постоји ? Да ли смело бирамо карактере који имају снагу да поправе све кварове у нама, да ли кукавички одмах побегнемо када се коначно појави ? И кад својим крилцима растерају све наше страхове да можемо боље умемо ли захвалити ?

Низали су се моје године једна за другом,а у мени је расла жеља да се захвалим свима који су ме довде довели,да ми се у души опет роди топлина и лепота. Свима који су уложили свој труд у мој раст. Свима који су ме неговали. Родитељима баки деки,учитељу у школи. Онима чији је утицај исто тако био не баш мали,оспоравњима,неподржавањима…можда ми је то још чвршћи и жешћи подстицај био. Свима због којих ми се распукло пред очима.

Једна по једна коцкица коју сам разбацао по бесмислу почеле су да се враћају један по једна на своје место често и без мога утицаја. И боље…

То што до сада ништа нисам знао,не мари…сетићу се…једном. Пошто тако одлучим -сам. Тек тада ћу кренути да ломим своје туге.

Једне сањиве очи,и глас који као да певуши је све што ми је сада потребно. Да поседи тихо крај мене док се моје мисли не стишају.

Зато разумемтек сада Марину која је замолила да ако једном оде пре него жели,да све што је писала,цртала спалимо у старом шпорету. Добро,али запали и ти све наше. Да не доспе у руке које неће знати шта би са тим.

Знаш малени дечаче са почетка приче,нећу ти причати ништа. Хајде покажи ми ту трешњу коју је твој дека посадио када си се родио. Најслађе воће је оно које је неко посадио само за нас…дека,бака..или ма ко да нас је волео. Негуј ти то дрво,не обраћај пажњу на туђе приче…једном ће те неке сањиве очи натерати да узмеш пенкало у руке… јер она прва коју заволиш ће бити једина права.

А ја ћу ти следећег пута донети садницу оскоруше. Кажу да са њених листова можеш прочитати најлепше приче писане само реткима видљивим словима. О томе ћу те учити…Зато само над слободом својим мисли треба да стрепиш,зато се само њих и треба бојати,јер ћеш за све сусрете у животу бити једино ти крив. Јер ћеш призвати…

4 мишљења на “Нечија – последња

  1. „Знаш неће се рачунати колико си добрих људи „победио„ него од колико си непријатеља пријатеље направио. Колико је нељуди поред тебе,следећи твој пример постало Човек. Али прво мораш и ти човек да будеш.“
    Morala sam ovo kopirati, predivan citat. Kao i cijela priča. Pozdrav od srca

    Liked by 1 person

    1. Onda kada od neprijatelja uspeš da napraviš prijatelja tek tada si uspeo. Astrologija ( koju ne volim ovde da pominjem ) mi je mnogo pomogla u prepoznavanju i rešavanju nekih teških odnosa u mom okruženju. Moraš sebe staviti u vatru prepoznavanja,zašto je sve to tako kako jeste,pronaći uzrok,pronaći rešenje..i ondak je lakše i meni i njima. Pozdrav najsrdačniji.

      Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.