…једном је предак један…

Nekada su se proleća u mome kraju pojavljivala poput neke mirišljave frajlice.Frajlica prvo sačeka da se balska dvorana napuni radoznalcima,da valcer poleti iz veselih violina,i onda ušeta elegantno,namirisana,prelepa,pa svi pocrkaju od muke.Žene od ljubomore zbog njenog šarma,zbog haljine,nakita,svejedno.A muškarci zato što znaju da se samo vešto igra sa njima,tako će i večeras slomiti nečije srce.Tako i preleća iz moga detinjstva zamene hladnu zimu.Prvo pošalje visibabe,pa mirisne ljubičice,kukurek,đurđevak.Opere svet toplom prolećnom kišom da se sve blista i zasija jutarnja rosa po prvim cvetićima u seoskim baštama.Mora sve da bude na svome mestu kada proleće stigne,da se raproste zeleni tepih od tek iznikle trave,i umesto vojne zasvira muzika od veselih ptica.Tada su ljudi umeli da se raduju prvom trešnjinom cvetu.Ali izgleda da ovih godina,nekih poslednjih,naše proleće ne kupuje kalendar za Novu Godinu.Pa zaluta u nevreme prizvano večito nezadovoljnim ljudima.Deka je pravio kućicu za ptice za svoga unuka.Ustao je rano,da ga obraduje kada otvori melecke,radoznale okice.Leteći kroz gustu maglu iznad planina sa istoka,spuštajući se iznad jezera i nemirne reke,proleće je stiglo te godine sa prvim zracima Sunca.Ispod lovačkog šerira počele su da se spuštaju kapi znoja niz izmučeno lice.Bio je negde na sredini četrdesetih,ali ramena su mu savijena vidljivo,ruke ispucale,bolele svakodnevno.Razmišlajo je gde je omanuo u životu.Hteo je da ostavi potomcima mnogo više.Ali…toliko je mogao,valjda ga neće grditi zbog toga.I tog jutra pod prvim zracima Sunca i prvim osmehom proleća iznad šafrana u bašti zasadio je jednu semenku.Nije znao šta će nići iz toga.Hoće li unuci jesti iz te biljke,koju mora još puno negovati, slatke kruške karamanke ili kiselo grožđe.Ali bio je spreman da sve što je propustio uloži u ovu semenku.Na dugim sedim trepavicama visila je suza.Posmatrao ju je kako pada na zemlju,nije mogao da je zaustavi.Padala je poput zrele kruške,razbila se na stotine malih kapi i zalila semenku.Znao je da nije ništa strašno ako polomiš srce na bezbroj komada jer možda ćeš pronaći nešto na dnu svega.
-Dobar dan brate Milane,jel idemo u lov ?
-Bog ti pomogao brate Jovo,samo tren da završim ovu kućicu za maleckog,i obrisao znoj i suze rukavom košulje.
Mali dečak je već bio izašao iz kuće i radoznalo ih posmatrao.Na sredini dvorišta stara kruška ječmenka,tek procvetala.Čika Jova je podigao malog dečaka,poljubio ga po čupavoj glavici dok je dečak stavljao kućicu između dve stare grane.
Mnogo godina kasnije preneli su me u šok sobu.Dva starija gospodina su prekinula razgovor čim su me spustili na krevet.Sve je bolelo,pokušavao sam da sklopim oči i uteknem u bilo kakve snove,ali teško.Čika Zoran je sa bocom infuzije ustao,poneo mučeći se svoj jastuk i podmetnuo mi pod glavu.Nisam ni primetio ali sam zaspao.Mladić koji je ležao sa mnom u bolničkoj sobi,sa odsečenom polovinom desnog stopala spustio se dva sprata niže,do ulaza i sačekao jednog čoveka.Verovatno ga je bolelo,ali nekome treba njegova pomoć mislio je.Stajao je pored mene dok ne otvorim oči.
-Zdravo rođo.Bio je to nikakav osmeh koji sam mu uputio,ali je njemu bilo drago i za toliko.Znam da ne smeš da piješ ništa,doneo sam ti malo limunade,da ukvasiš usta samo.I sipao mi malo u čašu i onako nespretno stajao pored mene.Čika Zoran je opet ustao sa već četvrtom bocom infuzije,podigao mi glavu,podigao još malo jastuk,i par kapi limunade skliznulo je niz grlo.Goranče je sipao čašu i starom gospodinu.
-E,deco moja,samo je progovorio posmatrajaući malo mene,malo Gorančeta.I pokrio oči rukom.Pet puta je Goranče silazio do mene,valjda muka povezuje ljude.Oni koji su srećni jednostavno ne obrate pažnju.Polako sam se budio.Zoran je zaspao,kapi infuzije su prestale da teku.Ustao sam jedva,pokušao da pojačam,ali nije moglo.I pored zabrane ustao sam,pozvao sestru, i tek tada video da Zoki spava bez jastuka,a kod mene oba,i moj i njegov.Bože dragi,dva nepoznata čoveka brinu za mene.Polako sam vratio jastuk da ga ne probudim.Kada je ušla,sestra je pokazala rukom da sam lud verovatno što sam na nogama,ali morao sam.Vratio sam se na krevet,sve je žuljalo,bolelo.Na držaču gomila boca infuzije čekaju na nekog.Već se polako primicalo veče.Budim se.Goranče je opet tu,stoji u mestu bez polovine desnog stopala.Zoran se budi.Pogleda me opet.
-Oljušti mi molim te jednu bananu.I opet ustao sa bocom u ruci.Odlomio parče i prineo mi ustima.Ajd polako,sada već smeš.
-Nemojte čika Zorane,nemojte molim vas,bilo mi je više teško nego neprijatno.
-Nisam te pitao ništa,nasmejao se.A ti sine sedi,nemoj da te bole noge.Nije ga posmatrao radoznalo,nije pitao ništa,samo je rekao e,deco moja.I stigla mu je poseta.
-O Jovo prijatelju moj,sedi da te upoznam sa ovim omladincima.Čudni neki ljudu.Ovaj ni jauknuo nije celog dana,a ovaj mu čuva snove,i samo ćuti,i pomažu mi.
-Nemojte da mu verujete,gospodine,više on brine o meni.Hrani me kao goluba,mrvicu po mrvicu keksa,kap po kap limunade.Za ovakve ljude sam zaboravio da postoje.Tek tada je primetio da sam mu vratio jastuk.
-Mali,kad te mlatnem ovim štapom,nećeš dugo da izađeš odavde.
I gospodin u elegantnoj jakni od jelenske kože,kakve se retko nose danas,je pružio ruku.
-Ja sam čika Jova,deda Jova,kako vam drago,i već je ispitivao Gorančeta odakle je,ko su roditelji.Meni je ovaj čovek poznat,po glasu,ili se varam.
-Jova Tomić možda ?
-Jesam,skinuo je naočare i zagledao me dobro.Ali slaba vajda da me prepozna.
Čika Jova,direktor one velike prodavnice u centru,lovac,ribolovac,dobar čovek.Voli belo vine uz zečije ćufte.Kad krene u lov nakrivi šešir,sa leve stane fazanovo pero koga nikada nije ubio,pero je pronašao po trskaru negde blizu reke.Svi su me radoznalo gledali,a ja sam uživao,i budio se.Voli da sedi celu noć pored kazana dok se peče rakija,a nikada je nije pio.Nikad nikome nije dozvolio da okreće ražanj dok se peče prase,i uvek je krišom odlomio repić da izgricka…ima puno toga ali sada ne mogu baš,i počeo da se vrpoljim po dušeku !!!
Hajd da ga ne mučim više.
-Čika Jovo,ja sam Milovanović,Milan mi je deka.Spustio je sedu glavu na štap,malo razmišljao i…setio se.Valjda je počeo da se seća svega.I oči su mu bile malo vlažne.
-Sećam se one kućice na ječmenki,kako ste me držali na ramenima dok nameštam.Sećam se svih onih bombona koje ste mi donosili iz grada,prve kokte.Sećam se kako me je deka držao za jednu a vi za drugu ruku dok ste šetali do kafane,sećam se kockastih stolnjaka,vaše kafe sa ratlukom i špricera.Sećam se i kako ste štipkali konobaricu,da da.E tu se već nasmejao.
-Zorane,okrenuo se,znaš li čije je ovo dete ?
I polako mu objašnjavao ko je moj tata…i jedno teško veče za troje ljudi se petvorilo u lepo.
-Isti otac,nije to bila kritika ili mana,samo reče.I ja sam se osetio ponosan na moje pretke.Sve zahvaljujući jednom koji je željom samo,stvorio ove trenutke oko mene.Hvala deko.Hvala gospodo.A,onda posle druge večernje vizite ušetaše čudni posetioci.Miladin,čovek od malkice više od dva metra,ali savijen od bolova na metar ipo,Rade,ostavio ćerku u sobi da me obiđe,kada već ide Miladin,može i on.I treći Milan,tromb krenuo,stoji na jednoj nozi,i pita kako sam.Kada ih je video dežurni doktor da izlaze iz lifta,samo se kažu prekrstio i rekao – koji ste vi dramski likovi lebac vam poljubim !!! Pa kako mogu divni ljudu da budem. Kakvo je to pitanje ?

5 мишљења на “…једном је предак један…

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.