Баш када помислиш уморила се ,да нема више,шта за рећи… Она склопи окице извуче четкицу у коси сакривену. Помислио би да никада коришћена није. А она је чиста због чистоте својих слика. И наслика слику још лепшу на радост нашу.

Један мост у магли са каменим човецима му се полако губио чак и из снова. Уморно су изгледали ови камени човеци. Целе зима растерују јутарњу маглу да би људи безбедно прошли тих 650 корака и несвесни да камени човеци постоје. Био је месец Лежитрава,руке им је већ скоро било немогуће покренути,но зато су својим дахом растеривали маглу са учичних светиљки…неуморно. Њихов дах је био скоро па музика, јер музика иначе настаје из додира Душе са светом. Можда баш зато ретки чују музику онаквом какав јесте. Немојте ме само растуживати па рећи да камени човеци и немају Душу. Преко триста година овде стоје а примете их само они који дођу и први пут прођу том каменом стазом. Али тако је то са онима који нам требају,ваљда.

Баш зато камени човеци су упамтили њих двоје,јер су ходали мостом загрљених Душа. За година триста малобројне су упамтили само…као да…њих двоје су заборавили на себе…

Далеко доле јужно тог пролећа никако нису хтеле да цветају трешње. Испод манастира драги брате има неколико старих дренова,они су се баш показали у лепоти. Никако нисмо могли да натерамо трешње да процветају. Тужно смо их посматрале из прикрајка али ништа,ни цветак један да се отвори.

Можда ћеш помислити да се баш зато сећам тог дана када нам је дошла. Не,има ту нешто неспознајно барем за мене.

Тог дана њен поглед нам је разгалио душу и трешње су се пробудиле следећег јутра,забехарале,на радост нашу и малих пчелица около јер већ смо се довољно начекали. Имала сам исти осећај као када ме је мајка пробудила да видим први снег. У априлу не треба никако бити усамљен јер је Ускрс ту,близу. Са мислима испуњеним сликама самоће ћутала је целога дана,а ми нисмо запиткивале ништа. Ни следећег дана није знала како да нам објасни те слике,а ми смо чекале стрпљиво. Прва мисоа ми је била да је ово предивно створење,а прва мисао је увек од анђела…зато смо је и примиле код себе,и радовале се сусрету.

Песници су први сазнали истину,пре свих. Па тек онда сликари и остали. Ћутећи је тонула јер није умела да претвори у слике оно за чиме трага.

Стара мати Ангелина ју је присвојила само за себе од првог дана.Седеле су овде под јоргованом. Некада тамо негде имала је породицу,знала је све о болу,о тузи,о патњи о срцу. Заволела ју је због њених детињих очију. Њихове очи су причале,а оне су ћутале. Са гранчицом јоргована у уморним рукама мати је заспала. Можда ћеш помислити да измишљам али тога трена као да је неко снажно заљуљао стабло јоргована безброј шарених лептирова се разлетело пут неба.

Хвала ти што ми верујеш рече осмехујући се.

Када нам је саопштила да жели да промени нешто у свом животу,било шта, нисмо је схватали озбиљно. Имала је такву вољу и жељу да је то неописиво,ипак ја песник нисам. Када смо почели и ми да се мењамо поред ње ни то нисмо схватали.

Једног дана је дошла са жељом да је научим како се моли. Ја могу да те научим молитвама и дадох јој свој молитвеник,али како – то не могу јер не умем ни ја. То ћеш научити сама,сигурна сам. Онда ћеш научити и ти мене. Мислиле смо да хоће душу старе мајке Ангелине подићи ка небу,да се што пре сретне са инима које воли.

Она је клечала и молила се. И није престајала. Није дизала главу са иконе Богомајке. Колена су јој била крвава,очи плачне…ретко шта је узимала од хране,по гутљај воде још ређе. Само је изнова спуштала главу на груди и молила Бога и све свеце да јој помогне. Падала је,устајала,онда смо морале да јој помажемо и тек на измаку снаге испричала нам је.

Волела је једног човека.Једино чега се плашила је да не остане без његовог лика у сликама и у песмама. То што ће он једном заборавити на њу била је само њена кривица. И једној далекој земљи сада је он са празном душом. Моли једну другу жену да се пробуди из коме у коју је упала. Да не би туговао превише моли се и она за ту жену. Али та жена прикачена на инструменте не жели да отвори очи,а у њој је све мање снаге.

Бојим се отићи ћу тамо,и погледала ка небу… знам да ће ме тамо сачекати они који ме воле.

А волеће ме због истине коју су сазнали…тамо. Зато се не бојим да одем. Кишно је било небо тога дана када смо јој се придружиле у молитвама. Није због нас,због ње је. Јер добијеш само оно што даш,ништа више и ништа мање од тога. Ако даш из љубави онда ти се вишеструко враћа,а она је давала жени коју не познаје,само да он буде срећан крај те жене. На себе није помишљала.

Човекова највећа недела дају му прилику да створи најсјанија дела супротоно том мраку у коме је обитавао у неком будућем времену.

Пар дана после Ђурђевдана небо се разведравало после кише. Са њеног лица су клизиле последње капи кише. На зреле трешње изнад главе није ни обраћала пажњу. И чак и трешњама би жао. Придружише се нам се и оне. Уплашила нас је. Клонула је само као бела рада прегажена веверичјим уплашеним корацима. Само је рекла Хвала ти Господе,пробудила се. Онда нам је испричала тек свој живот. Приповедала је тако лепо. Баш када помислиш уморила се,да нема више. Она склопи окице извуче четкицу у коси сакривену. Помислио би да никада коришћена није. А она је чиста због чистоте својих слика. И наслика слику још лепшу на радост нашу.

Ето ти,то је та прича ,коју ти нисам одмах испричала поштовани брате.

Када једном оде од нас наша срца ће бити као остављена на првом снегу тако сам тада размишљала. А када се једном опет врати сигурна сам да јој срце неће бити више пуно туге.

Него причај сада ти мени,јесу ли добро,јесу ли срећни…

14 мишљења на “Баш када помислиш уморила се ,да нема више,шта за рећи… Она склопи окице извуче четкицу у коси сакривену. Помислио би да никада коришћена није. А она је чиста због чистоте својих слика. И наслика слику још лепшу на радост нашу.

  1. Лежитрава је леп месец као и овај блог. Јесте тужан и сетан до бола али је и грандиозан и чврст као карпа. Прочитао сам најмање 5 пута а хоќе ми се још. Поздрав друг мој, хвала за овај блог.

    Liked by 3 people

      1. Hvala tebi na lepim rečima, postideo si me… U lepom društvu sam, pa sam i ponosan. Šta da kažem, kontroverzna ličnost sam ja, upadljivo suv i debeo 😉

        Свиђа ми се

      2. Sinisa nije zadovoljstvo imati Te u prijatelje vec sreca, neka Bozja nagrada neznam cime zasluzena…pises tako lepe i produhovljene tekstove koje pokrecu lavine od pozitivne emocije…hvala Ti.

        Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.