Увек постоји неко ко те чека на крају пута

Знам да ћу у животу срести само пар особа које ће у мени видети нешто лепо или вредно,али то није разлог да се на ове друге љутим,већ да ових неколико чувам као ретко лепо цвеће…

Овај дунђер који нас је саставио овако вероватно је био посебно шеретски расположен дотичног дана када му је наишла инспирација.Збирка карактера као у некој свемирској крчми ,ако се неки уопште и могу карактером назвати. Није то да сам ја сада заједљив или критичан него скоро сви покушавају да скрију оно што им даје јединственост, скоро сви осим оних који би светлели и у најдубљој пећини.Све и да хоће не могу скрити своје посебности.Е,о њима ћу вам говорити,јер су ми најдражи. Но,морам мало да дотакнем и ове друге,и то не баш реда ради,но да знате онда да ни ја нисам ништа бољи од њих када на овакав начин о томе пишем.Разговор је текао некако овако :

-Јели рибетине,а чиме сте ви то заслужиле да вам мушко кува кафу.Тај што на мушко личи је начуљио ушиће,а тај са начуљеним ушићима сам ја. Обично се не мешам у такве разговоре.Обично не значи никада. Даклем:

-Рибетине,зашто рибетине,ово су…и прекидоше ме на време

-Па јесте,ове твоје су више ситне рибе,шаремпереке,ми смо рибетине.Није ово био осмех што јој се појавио на лицу,јер гримаса из злобе не може се осмехом назвати.

-Па да и јеси рибетина.Осмехула ми се,можда пређем на њихову страну,никада се не зна.Но нема те рибетине за коју нећеш рећи у рибарници да не мирише баш лепо,да не кажем…нешто друго.Ова дама у коју сам храбро погледао мирише на Армани беше…238,дама као да је хтела да ми каже “Немој молим те” но зна да не слушам баш увек…из беса ме је рибетина гађала јединим парчетом беле милке који јој је остао у рукама.Нисам се уплашио,спретно сам га ухватио и појео у сласт,све мљацкајући од задовољства.Их,не знаш ти да сам се ја сусрео и са вучијим очима једног хладног јутра,па ништа.Тек ти ме нећеш заплашити.

Памет и поштење су данас реткост,зато увек станем у одбрану. За лепоту,доброту раздрљим кошуљу па пуцајте у мене слободно.Добре људе нико не воли,али их се одмах сете када затреба помоћ,а дотле се извргују подсмеху,оговарањима…е неће моћи.Ако ‘оћете да се лепоти подсмехујете и вређете неће ићи баш лако.

-Нас четворо не обраћамо пажњу ко кува кафу или чај,ко пере шоље,ко је донео кафу а ко није.Нико никоме не приговара.Ви се прво исвађате добро,ваљда вам је тако слађа кафа.А ево има код нас цела бочица шећера…ми то не користимо.

-Осмех са лица онога који кува заслади кафу на неки посебан начин,али шта то вама вреди причати. Нисам добар,јел да,слободно ми реците !!!

-Само ти немој да се мешаш…господин је осећао да мора да стане у одбрану свога табора.А тај…како би рекао је сасвим обичан човек.За њега постоје само две врсте жена. Оне које воле телесна задовољства и оне које воле новац. У тој категорији постоји и једна подгрупа – а то је оне које воле телесно задовоство због пара. А пошто то и он једино воли и цени и поштује,и има гомилу пара како каже, подразуме се да воле само њега.Ваљда је то нормално.

Али оно што човек мисли о себи и оно што други мисле о њему често није исто.Има врло богат речник у комуникацији са обожаватељкама “ турам,гурам,бутам,метнем,ставим…” но у каквом је друштву мало озбиљније реченице му и не требају. И вреба као кобац прилику да се умеша…да се мало покаже,докаже…

-Како рука питао сам је,јеси ли била код лекара ? И ето прилике…

-Ма какав лекар,имам ја одличан лек за све болове.Обожаватељеке су се насмешиле,ово је његов терен.

-Који лек,питала је наивно.За добе људе се тврди да су наивни,јер из своје чистоте не очекују простаклук од других.А није верујте,нису наивни,само су једноставно добри.

-Па ..оне ствари..знаш. Мало да те натегнем ,жене поред њега су се злобно смешиле,е сада ћеш ти дамо видети.Мало да те – знаш оно дохватим и заборавићеш на бол.Онако сликовито је показао рукама како би то по њему изгледало.

-Да ти он лупи једну инекцију има очи да ти искоче,и вид ће да ти се поправи када те убоде.

Е сада стварно не знам прећутати или не.

-Каже се инјекција а не инекција. Још увек ја ћутим.

-Вероватно сте код њега на терапији када сте упућене што би рекао Шојић.Е морам,једноставно морам !!!

-Некултуран си,да знаш.

-Ма не обраћајте пажњу о мени причају свашта осуђују ме за надрилекарство,не могу ја баш сваку да излечим,али тебе…премеравао јој је груди,ноге…тебе бих баш могао.Ух..цокнуо је слатко уснама..ух шта бих ти радио.

-Када те осуђује свет није то најгоре што ти се може десити.Најгоре је када те оптужује оно нешто у себи.Мада за то мораш и имати нешто у себи.

-Молим ?

-Превише сам очекивао од тебе,изгледа.Понадао сам се да ћеш разумети.Слегох помирљиво раменима…Ипак има још стида на овим просторима, иако су фарме,парови,мењам жену постали свакодневница?! Неке поцрвенеше без имало стида због тога…

-А можда је ти калајишеш,па се љутиш што би је мало и ја издрндао ?

И онда је постало занимљиво…

-Јесте он ме лечи,чуди ме да нисте приметили.Погледала је у мене а ја не издржаш почех да певушим :“да л’ да ти признам икад како најлепше имаш очи…”

Опа,рекоше оне,опа рече и господин Важни.

-Да,да…он ми даје неке прелепе књиге у којима пише нешто другачије од овога што ти кажеш.Из тих лепих књига научим свашта.Не дрнда ме,не калајише ме,не скаче на мене ако вас то интересује.

-Права дама рече нека.Нема паметнија посла него да чита књиге.

-Како ти кажеш нека буде,не љутим се на тебе.Ја знам истину,ти можеш само да наслућујеш.

Оне паметније од себе највише мрзимо,ту се баш покажемо у најлепшем светлу.

-Добро,добро,мир…и шта пише у тим вашим књигама,жена са празним омотом милке испред себе коначно проговори.Шта је са тим питањем хтела ко ће знати ?

-Па гледајте,у тим књигама не пише да оне ствари лече све…тврди се да човек оболева само због недостатла топлине у окружењу.Недостка топлог погледа,топлог осмеха,нежног загрљаја,љубави…

-Само ти њега грли и додируј нежно погледом а мени дај Оно…

-Ти као да си у маркету па тражиш 200 грама саламе,ужас.Рече неко.

-Опа ,сигурно си га добро намирила када се распевао овако лепо.

Да не грешим душу неке од њих су ћутале.Можда би радо прешле на нашу страну,али није то тако баш лако.шта ће ако морају да читају и оне,па да им се сви смеју.

Он није видео лепоту у другима.Видео је само оно што постоји у њему – видео је само жељу,пожуду.Тако је и гледао на своју околину.Желети уме свако,али волети…то баш и није задатак за оне у првом разреду животне школе.Волети је више за матурски рад.А многи застану на том путу,поиспадају као кестење из поцепаног џака,јер у школи живота дипломе се стичу мало другачије

-И јел’ оћеш,ништа не кажеш ? Не могу да чекам,имам ја важнија посла.

-И вепар уме да скочи на свињу,али не уме да јој причини безброј малих,ситних радости.Не уме да јој стави осмех на лице.Вепар скочи,и свако оде у своје блато.А скаче на сваку свињу код које га одведу.А са друге стране,имамо например лабудове.Те птице су једнољупци.Никада не остављају и не мењају партнера.Зато су ваљда вепрови каљави,штрокави,живе по блату,ваљају се по барама.А лабудови – лабудови су прелепи,бели,живе са својом породицом,певају – мада ту песму ретки чују.Ето,тако се и неки људи разликују.Ућуташе се.Знају да ова жена говори истину,која им се није свидела.

-У којој то књиги пише ?

-Књизи 🙂

-Добро,у којој то књизи пише ?

-Ма то је један нобеловац,мало познат код нас.Осећао сам топли поглед на себи,док ми је срце лупкало.Их баш нобеловац,не бих се сложио…Знам да читаш малецка све што објавим на блогу.Често кришом посматрам и ја тебе.Видим ти по некада,када ти се нешто не свиди како ти завеје у угловима очију.Тако се растужиш,а онда као испод првог снега појаве ти се шарени листићи крокуса баш на сред зеница.И онда су ти те прелепе очи,још лепше.Туга и служи да се метне у поезији или у прозу,али моја а не твоја бела радо.Често ми те снови на јастук донесу,али не смем ни да те дотакнем.Верујеш ли ми ? То ми је увек правило проблеме,што могу да напишем шта хоћу,проблем настаје када треба то и да кажем некоме коме пишем,а тај неко ме посматра у очи право и очекује,нада се,слути моје дамаре…а ја ништа,ни реч.

Време је већ било да се разилазимо.Закључавао сам ормарић,размишљајући о њој.Када сам се окренуо,стајала је тако близу мене да сам се збунио,по ко зна који пут у њеној близини.

-Зашто,када си пољубио Олгу у причи…зашто си отишао,не сачекавши да се она мало смири,да се среди.,да…него онако љутито ? Зашто уопште ниси ни реч рекао тада ?

Знам да знаш да си у свим текстовима ти.Знам да знаш.Када описујем некога кога не знам ја узмем твој лик.Као када ишчупаш перце из крила шарене птице,па загледан у све оне шаре покушаш да дешифрујеш.И онда ми постанеш и сликар,и сунцокрет,зрело жито,и песма птица.Ти си онда и Ленка и Ранка и Олга и маслачак.Наравно и Елена како Њу да заборавим…и она сељанка са корпом шљива која певуши своме драгану…И Румена јабука,и Исидора и Миклашевска…

Опрости због овога ,твоје груди су као она мала руска хармоника неки весели звуци се увек чују када сам у близини…али не због тога што се мој поглед увукао унутра…ма знаћеш ти већ шта хоћу написати.

И ништа у вези ње нисам слагао у текстовима,осим да сам је пољубио.То признајем. И лако ми је да пишем сатима…када пишем о теби.

-Знаш да тај текст није мој,ја сам само написао испричано.Не мешам се ја у туђе приче.

-Не мешаш се ти ни у своје.Обично.Узмимо за пример да ти се свиђам,стварно у стварном животу.

-Да.

-Да ли би ми икада то рекао.Да ме волиш,онако као пример питам.Како се то десило да ми буде све ближе,неиздрживо близу не знам,нисам приметио.Она хармоника коју малопре поменух је почела да испушта неке лепе звуке…

-Никада.

-Добро,како кажеш.Следећи текст када будеш писао нека има наслов “Увек постоји неко ко те чека на крају пута” било би ми драго да размислиш о томе.

Ја само не желим да будем као други.Ако те пољубим биће то онако како треба.Али шта ћу ако теби то исто падне на памет ? Баш зато и кажем биће онако како би требало,да пожелимо и ти и ја…без тога ништа.

“Ваљда зато што ништа није прерачунавао нити премеравао,давао је животу,пријатељима,чаши,поезији,све,сигуран да само тако може све добити.тај човек нас је убеђивао да ту нема промашаја : даш све,добијеш све…и све је добио.” и тај човек,и та жена.

13 мишљења на “Увек постоји неко ко те чека на крају пута

  1. …ауу пријатељу, ово је прелепо, нисам нашо где да лајкнем али нема везе речима лајкам текст. Све је дотакнуто, и љубав, и живот, и мудрост. Емоције понајвише. Баш лепо.

    Свиђа ми се

    1. Ретко се деси да се не сложим са тобом,но због такве реченице да је љубав патња разапеше Онога ко је донео добру вест.Када сретнемо Посебне људе треба им дозволити да нам склоне патњу са лица.Ја то још увек не умем,отимам се,опирем…јер не волим себе,из неких својих разлога као и многобројни уосталом. Знам да си читао „Сан смешног човека“ тамо верујем све пише.Поздрављам од срца доброг човека.

      Liked by 1 person

      1. Да ли се искупио,сигуран баш нисам.Знам само да ће покушати па макар цели живот на то потрошио. Постоји и још једна књига коју сам ти једном поменуо Анастазија или Звонећи Кедри Русије, тамо је све то описано некако поетски,сликарски,вреди је прочитати.

        Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.