Ко је крив или Постоје људи лепши од најлепшег цвећа

Једноставно мораш да чујеш овакав разовор који је био прегласан за овако мирно место. Све и да не желиш да обраћаш пажњу на околину, нешто те привуче, а није то прислушкивање. Само не знам како бих то назвао…

-Није те срамота да ми тако кажеш, не можеш више да ме издржаваш? Зашто ми лепо не кажеш да нећеш. А, запамтићеш ти мене, запамтићеш ме да знаш!!! Друга жена је само ћутала, а да ни реч не проговори. Само по некад уздахне дубоко, дубоко.

Постоје људи лепши од најлепшег цвећа

Разговор к’о разговор, рекли би,али није. Старија жена има преко седамдесет година. Још увек лепа, како то само мајке умеју да буду. Везане мараме око главе, ћутећи са огромним теретом који ју је притискао седела је погнуте главе. Ћерка њена прешла педесету, и колико сам разумео љута на мајку је јер својом малом пензијом не може да покрије све њене трошкове.

-Шта ћеш ти дете моје радити када мене не буде више било?

То је увредило жену која је после поједеног колача палила цигару.

Ћерка никада није ништа радила, удавала се није, чак ни везу неку остварила годинама уназад није. Пријатеље нема ни у комшилуку. Нема ни непријатеља јер ни са ком не комуницира, нема о чему када је само глупаци окружују како сама каже.

Увек татина ћера, док је тата био жив било је лако, сада мамина пензија јој је премала. Рачуне ретко плаћа јер јој наравно ништа не остаје од мамине пензије.

Колико из приче знам, када оду по пензију ћерка сврати на колаче, маму ни да понуди, жена седи и ћутке посматра, и ћути…

Мој кум који управо седи са мном их познаје, ово све знам из његове приче. Позвао је конобарицу после овог разговора мајке и ћерке :

-Однеси молим те овој жени у марами највеће парче торте, лимунаду и кафу,ја ћу платити.

-Искрено и ја сам на то помишљала више пута но нисам смела од ове, ове…мој кум је само подигао руку да је смири, не брини ја сам ту.

-И осмех на лице молим те, то је малу примирило. Са осмехом је и кренула ка њиховом столу. Љутит поглед ћеркин није је више узнемиравао.

-Хвала, али ја нисам ништа наручила, рече ћерка.

-Ово и није за вас, ово је за стару мајку…од свих нас.

-Молим…спустила је полако цигару у пепељару, а мани…јесам ли ја грађанин другог реда овде, какво је ово понижење девојко ?

Затим се и шефица посластичарнице умешала.

-Госпођо, није моје да се мешам, један господин ће ово платити јер му је више мука да вас слуша како мучите ову жену. А све што ова стара мајка пожели иде на наш рачун, на мој и на моје особље. Наша је ствар кога ћемо почастити, а не ваш. Да ли вам је то неки проблем?

-Немојте децо, са влажним очима рече стара жена тихо, али сви смо је чули.

-Молим вас пређите за наш сто.

-Немојте децо, плашила се стара мајка очигледно. Шефица ју је узела нежно за руку, помиловала по образу, сви су приметили шта се дешава, гости се лако памте.

Мој кум се скоро расплакао слушајући старицу док им је причала о свом животу, и о својим грешкама…

…имала је сина кога је како каже упропастила, због другог детета…све што пожели син јој донесе, а мајка ће му оставити само дугове…

-Ја сам за све крива, само ја…због свега…

Ово пишем само због тога што ћерка пролази поред посластичарнице ретко, више не свраћа. Мајке више нема, нема на кога да виче и да га мучи…

Драги Бог је старици испунио жељу, једнога јутра није се пробудила…као да је неко тихо дошао по њу да је одведе…сви који смо је познавали смо осетили да се нешто десило…баш тог јутра смо разговарали о старици…

Можда је стара мајка могла још неки дан да поживи…но требало јој је љубави..можда због тога није желела више ни један дан за себе…