Неко поправља сатове,неко кишобране,а некима је дато да поправљају Људске Душе… …само своју никако није успео да поправи. Или “Я тебя рисую”

…само своју никако није успео да поправи.

Немам ја вама ништа лепо испричати о себи.Нешто што ће вам се чинити занимљивим и пикантним – е тога имам и на претек. Али лепог немам ништа. Нешто о чему ћете дуго размишљати после читања текста немам,или нешто што ће вас навести да размишљате о свом животу немам ни то. Никад нисам ни волео себе,нити сам себе поштовао све до једног сусрета. О својим глупостима и пикантеријама могу причати сатима,но нећу. О нечему на шта сам поносан не могу вам рећи ни реч. Ја сам целога живота у свима видео нешто лепо осим у себи,то је било довољно за почетак мога пута. Само сам желео да волим неког – но то себи нисам дозвољавао,нити сам хтео себи да признам. Тек моје окружење ништа о томе није знало. Неки су ми завидили,неки ми се дивили. Многи ме осуђивали,неки ме избегавали…Дуго времена је само мрак постојао у мени. А можда је тај мој живот био само крик,очајан позив у помоћ да ми неко помогне тако што ће ми рећи да сам лош или најгори од свих,како бих спасао ово мало душе што ми је остало.

Док се људи шетају безбрижно улицама града,горе на облацима неко уморно брише зној са чела уморан од нас.

-Да пљуснем кофу ? Други анђео је ћутао.Лешкарио је на тамном облачку,загледан пажљиво доле.Посматрао је скоро па пусту улицу.Двоје не баш заинтересованих за свет око себе ходали су један крај другог довољно далеко да се не додирују ни случајно.Можда некога опече такав додир,ко зна !!!

-Немој још,рече му и подиже руку у знак да се стрпи.Ово двоје је изгледало као да намерно одуговлаче шетњу да би још мало били заједно,или само је тако изгледало случајном посматрачу.Али ове на облацима не можеш преварити.

Олга је жена у четрдесетим годинама.Дуге,црне лепршаве косе коју је не ретко везивала само гумицом позади.Једноставна хаљина са ситним цветићима,и у лаганом пролећном џемперу кога је само огрнула.Обучена као што видите скромно,а ипак је све то елегантно носила.Ко то каже да даме више се не рађају ? Елегантна је у било чему што обуче.Ретке су такве жене данас,срећом има их још увек.Пријатног осмеха,лепог лица,било је пријатно шетати крај ње,пријатно само је посматрати,и уздисати чежљиво .Дамњан јој је једном у шали рекао “Ти си мој бајеров аспирин са тим топлим осмехом” . Како јој је казао,тако га је и разумела,као шалу.

Дамњан или Дамча како су га звали је ближе педесетим него четрдесетим,не жури додуше.Крупан,широких рамена и ретко чупаве косе за једног професора математике.Тешком муком је успоравао ход да Олга не трчкара за њим.Увек смо се чудили како га пар младих ластавица не примети у пролеће када се врате кући.Удобно могу да свију гнездо у тој његовој косурини и да се комотно тамо осећају. Име Олга га је пратило целог живота.Прва другарица из клупе звала се Олга.Основну,средњу,факултет заједно су завршили,чак су заједно и радили све док се он није одселио из родног краја.У шали је говорио да једино у војсци није била са њим. Зато се ваљда удала за његовог брата.Имали су компликован однос,а њему није било јасно зашто.Оговарала је,измишљала најчудноватије приче што му никако није пријало.Никада је није разумео,али је избегавао расправе.Затим,прва права љубав звала се Олга.Девојка због које се ошишао и обукао штофане,испеглане панталоне да се упозна са њеном мамом.Али мами се није свидео.А лепа плавокоса ћера није хтела да се замера…Онда следаће Олга из комшилука која га је молила да јој не прилази близу јер се не осећа добро.А када се осећа тако скочиће на њега ако остану сами.И није јој прилазио.Па онда једна Олга коју је једне мајске ноћи оставио само са белим радама у коси. Рекла му је неееее једва успевавши да каже и то.Добро…онда је ваљда видела да је погрешила и после пар вечери на једној клупи у парку испод разбијене уличне светиљке “Неееееее…” је ракао он сада њој.Па онда Олга која је становала спрат испод њега.Увече би га замолила да сврати да би је пробуди када крене на посао.Биће откључано,али увек,баш увек,на корак два од њених врата чуо је како се кључ окреће у брави и било је стварно чудно – закључано…само би зазвонио и отишао збуњен,мада искрено није ни планирао ништа неморално,осим да је пробуди.И тако безрој пута.Па онда Олга која му је у маркету шапнула да радо може да се искраде из куће на пар сати како би отишли негде ван града и као попију кафу…и ту се списак завршавао.Није разумео зашто толико баш Олги.Шта им је то дужан,тим Олгама,ако нешто јесте.Ни један други смисао тада није налазио у том иначе прелепом имену Олга.По имену би требале да буди као руске кнегињице…не може баш свака ни то.

Дуго се Олге нису појављивале више.Неколико година,тако му се чинило.А онда,у зборници на великом одмору упознавао је нову колегиницу са професорима.Ово је Милан,Неша,Олга…Олга !!! зазвонило му је у срцу на опасност.Олга,а ја је не примећујем лукаво се смешећи.И променио се према њој.Приметила је и она његово другачије понашање али све док је био културан и љубазан нека га.Док је само кришом посматра није страшно.

И стигоше пред улаз у његову зграду,право пред великим тешким вратима.

-Пљускај…сада…брзо брзо – рече анђелчић.И други је то са задовљством урадио.Изенађени кишом,сами на улицу били би мокри до голе коже у трену.Ипак је Дамча,као стара школа скинуо јакну,раширио над Олгином главом,отворио улазна и улетеше у његов стан не размишљајући.Сама Олга се изненадила шта ће овде,јер јој никада није уливао превише поверења.

У овоме граду лоше се говорило о њему.Са девојкама,са слободним женама су га ретко виђали,али удате…е то је прича дуга.Нико није знао његову причу,али зато су га радо осуђивали у друштву.Боље њега него да причају о себи.

Са девојкама није излазио јер се још као дечак склањао сматрајући да нема шта да им пружи.Прва је препознала нешто у њему заводљиво комшика три године старија.И научила га свему.Научила га је како да тужна жена пропева поново у његовом загрљају.А боље да није.

Рођен на Светог Димитрија,типична опасна шкорпија и није ни могао да се свиди баш свакој.Пуно данашњих жена је залутало у лоше бракове,и лоше везе.После великих страсти на почетку следило би разочарење и отуђење.Ту је био он,а он им је давао све што им недостаје,све што немају или су изгубиле.Почев од првог јутарње смс-а “добро јутро цветићу мирисни”,па све до миловања које су једва успевале да сачекају.И никад није прилазио први,увек су даме правиле први корак.Могао је да сруши бракова безброј,али није.Никада о њиховом мужевима није говорио лоше,ма шта су оне о њима причале.Како их не додирују месецима,како спавају у одвојеним креветима…покушавао је да поправља ствари.Уместо да се осећа моћно као сваки други “заводник”. И онда би га оне замрзеле због тога и враћале се срећне,лепше и насмејаније својим кућама.Е…нису га заборављале баш лако,повремено би га се сетиле…и тако.А он би патио све више.Не разумевајући себе зашто више на то пристаје,али није престајао да им служи за разоноду.

-Уђи,молим те рече јој.Где ћеш таква кући.Узми неку моју тренерку и мајицу.Ево ти купатило,осуши се показавши руком ка вратима.Али молим те позови прво ћеркицу и јави јој где си,да се дете не уплаши што те нема по овом невремену.Ту јој би лакше.Да је хтео нешто од ње,не би помињао дете…ваљда.

-Да ставим чај,или кафу ?

-Кафа ће бити довољна,хвала.

-Шта вас двојица радите,брзо је реаговао старији анђео,приметивши их да посматрају доле нешто радознало.

-Ми…ништа,онако само…пада киша па посматрамо пролазнике,покушавли су да сакрију сцену која се полако убрзавала доле.Није могао да верује својим очима старији анђео.Спремао се да се суноврати доле али ова двојица су га већ чврсто држала.Некако им се изотео и полетео ,али је Дамњан у том тренутку затварао врата,и би прекасно.Био је љут као никада старији анђео,а то анђелима не приличи јел’ тако.Па зато не може дуго ни да га држи таква емоција !!!

-Имај мало поверења у нас старији брате.Неће се десити ништа лоше са њима веруј нам.Олга је баш излазила,осетивши мирис свеже скуване кафе насмешила се. У том тренутку је треснуо гром у близини. Дамњан је приметио муњу ,тренутак раније,која је запарала небом и није знао како да реагује,да је сакрије у загрљај није смео.

-Ово је баш добро треснуло,рече Олга уплашено.Пошао је да затвори прозор таман када је засветело по небу опет.Несвесно се сакрила у његово раме.Када се чуо пуцањ затреперила је.Нешто чудесно топло прошло је кроз њу.Осетила је исти трзај и кроз његово тело,и клонула је.Чврсто ју је држао и уплашен спустио на тросед.Чуо је да вода ври на шпорету и брзим кораком је кренуо да искључи.Олга се померила на лежају.Добро је помислио је.Уплашио сам се.Почела је да се враћа себи док је закувавао кафу.Њој ништа није било јасно.Ни где је,ни колико је лежала,ни ко је овај човек,али се срећом брзо свега сетила.

-Баш добро пуче,тек је рекао да нешто каже,сипао је већ кафу у велике шољице.Погледала је себе препаднута ко зна шта се десило,можда јој не нешто урадио.Не би је чудило.На њено изненађење била је уредно обучена,тек сада је била збуњена.

-Не плаши се,немаш чега,секудну или две била си у неком чудном стању,не дуже.

-Морам да идем,попићемо кафу други пут.

-Наравно,рече јој као да је крив због нечега.

-Изволи торбу за твоје ствари.Хоћеш да ти позовем такси.Само ми то још треба мислила је у себи,цели град ће знати из чије куће сам изашла,а то би баш било занимљиво.Неки једва чекају.

Дуго је седео гледајући кроз прозор…и није умео да нађе одговоре за себе.Знао је негде у дубини душе,али се још није одговор појављивао.

-Није смела,схватате она није смела да осети ово.

-А шта мислиш шта је осетила ?

-Па љубав,ону другачију,знате ви то добро.Душа јој је такнута.

-А шта ће јој фалити од мало љубави ? Други анђелчић који обично ћути и помаже проговори :

-Има то своје разлоге драги брате,пусти ти само нас двојицу.Зар смо некада нешто забрљали? Мало се примирио старији анђео,бићу опрезан климну сам себи главом.

Олга је удата.Наравно лепе,образоване жене увек неко на време украде само за себе.Оно што другима остане…али постоји прича о Душама,но рано је за то.Муж јој је у Немачкој,отишао је да ради на пар месеци и остао много дуже.Снашао се за папире,за радну визу,све уредно и легално.Редовно је слао новац кући и сви задовољни.Мама је имала за нове завесе,још лепше шољице за кафу…ћера за факултет.Ретко је долазио,Олга још ређе ишла код њега.Сваке вечери у осам разговарали би преко скајпа.Остављала би све обавезе због тога,ма где да је журила би кући да не закасни. Био јој је прва и једниа љубав,наравно да га је волела као свака добра супруга.

Те вечери Ива је већ седела испред лаптопа и причала са татом када је Олга ушла у кућу.

-Тата,ко је ово иза тебе рече дете запрепашћено ?

-Ко,душо,нема никога,шта ти је.

-Тата,ко је управо прошао иза тебе.Татаааааа – дете је скоро вриснуло.Тата се збунио и хтео да прекине знајући добро ко је усоби,али касно.Млада девојка,по годинама не баш пуно старија од ње,мокре косе,огрнута само пешкиром се већ смешила у камеру.Онда је намерно пустила пешкир тек да се похвали грудима пред женом са друге стране камере.

-Hello,рече посматрајући две жене које запрепашћено буље у камеру док им је она махала.Олга је управо ушла у собу чувши дете како виче.Тата је некако изгурао младу жену из видокруга издајничке камере.Дуго је ћутао,гледајући негде далеко.Сигурно му је било жао што су га ухватиле,а можда се стварно и осећао лоше.После дуге тишине само рече : Опростите,нећу вам ништа објашњавати,нећу вам досађивати.Знам да сам вас повредио…нису га виће чуле шта им је говорио.И веза се прекинула.Две жене остале су да буље у монитор свака са својим болом у срцу.

-Одакле ова жена у његовој соби.Признајте.Јесте ли ви нормални,опет су га нервирали млади анђели.

-Одакле би ми па знали,’ајде молим те.Ми ти личимо на сплеткароше неке или анђеле,а ?

-Уништићете ову дивну жену,нисте нормални.

-Нећемо,хајде погледај доле лупивши га по рамену онако другарски.Олга је дрхтала као бреза када новембарски ветар обрије лишће са њених грана.Дрхтале су обе,загрљене.Само је слушала о преварама,никада ни у сну није пожелела другог мушкарца.И болело ју је,јер није веровала да се то њој може десити.Неизмерљиво ју је болело. А онда јој паде на памет.То ми је казна,знам да ми је казна.Ја сам ушла у туђ стан данас,ко зна шта се тамо десило.Не верујем да нисам била при свети само пар секунди.Онда је тражила грешку у Дамњану…ко зна,можда јој је свашта тамо радио.Сада ми се враћа.заслужила сам…и би јој лакше.Би јој лакше при помисли да њен муж није толико лош,никада није био.Тако је и заспала са ћером на рамену. Да се Дамча није умешао у причу Олга би схватила да више није лепа своме мужу,да је више не воли да постоје млађе,лепше,изазовније.У њеним годинама би то било опасно.Овако је лакше.Мало ће мрзети колегу,и проћи ће.Опет ће мислити на мужа као некада.И чекати га.Ово је само грешка нека,можда се шалио са њима.

-Није он вредан тога,да јој како кажете врати веру у људе,у љубав !!!

-А ко јесте ,ако он није.Сада су њих двојица показивали благу љутњу.

-Добро,момци како кажете.Но могли сте ми испричати да порадимо мало на детаљима,али добро.Будите сигурни пратићу шта радите на даље,да знате.

Ујутру је Дамча отресао чупаву косу као да ће тако моћи да отресе са себе све досадашње промашене дане.Мораће да среће Олгу на послу и није знао како да се понаша.Да ће јој се склањати са пута у то је био сасвим сигуран.Није имала разлога да га се боји.Његова душа била је неприступачна другима,ни њој је неће отворити сигурно.Само је он знао како му је због тога.Намрштио је чело,све надајући се да ће то бити последњи пут,да ће коначно неко обрисати све старе,тужне,болне,прошле трагове.Али знао је исто тако да је то немогуће да се деси.Више ни кривицу није осећао,морао је да бежи одавде.Не од себе већ од ових људи које је овде сретао.Никада му та улога браколомца није одговарала.Овде се у овом свету то сматрало врлином али не…постајао је себи смешан и тужан и јадан.И решио је да напусти све јер неиздрживо му је било овако.Постајао је полако груб према другима,себи ружан.Тако је барем себе тренутно видео.

Имаш година нпр педесет,сви те критикују,саветују,нико не види ништа лепо у теби…и онда осетиш поглед који греје душу и који шаље само топлину,и не поверујеш да је теби намењен.Почнеш да се окрећеш око себе да загледаш,али никога осим тебе нема.И ондак си збуњен још и више.Срушио би цели свој живот за само један овакав додир душе нечије.Али бојиш се…а чега е то не знаш.Али бојиш се и даље !!!Доживљавао је велике непријатности од других због начина на који је живео,јер нису знали.Нису имали појма .Али све се то већ одбијало од њега,као да их је вешто бацао у стару кречану.И добро ,а и лоше.У његовој прошлости било је безброј грешних и погрешних поступака,али…дошло је време изгледа. Све је полако почео брисати из сећања.

Плаћао је рачуне у пошти.Са једном руком у џепу капута погледа упереног негде далеко са огромном празнином у души,глув за галаму око себе.

-Хвала,довиђења ! Рече девојци иза шалтера.А онда су им се погледи сусрели.Лепота нечијих очију може се узимати као лек ,као храна кажу.Ово су биле такве очи.Ни сам није био свестан шта га је привукло да је загрли и пољуби изненада,помилује по образу нежно. И пријало му је.Отишао је коначно са осмехом од некога,а она је остала збуњена гледајући за њим.Но,није га позвала да је сачека,а он је већ одмицао полако кроз гужву на улици.

Марина је била једна од лепотица овога града.Лавица,краљица.Дуге црне косе скоро до појаса.Међутим…“Данас сам схватио да има и светла у мојој души, чак да ничега другог нема осим светла,тако мало је требало да му дозволим да засија,да осетим оно што сам одавно требао,размишљао је са осмехом сећајући се овог сусрета поново у неком времену које ће полако доћи „ .Рекох међутим…

Многи су волели Маринино друштво,била је професор књижевности у школи на другом крају града.Прва особа коју је упознао у овом граду када се доселио из Карловца у Нови Сад .Многи су јој изјављивали љубав,делили комплименте,звали на изласке и на забаве. Била је превише другачија од свих да би поклонила љубав било коме. Али тело,тело није штедела,као да себе кажњава због нечега.Сликала је,писала поезију и чекала да укрсти своје очи са нечијим погледом који је као сумрак златан. Шетала је природом,шетала поред реке,слушала песму птица.Али када падне мрак,тама се спустала на њу и није се хтела борити против себе као да није имала снаге низашта осим препуштања.Трошила се. Опијала се,блесавила,лудела,глумила најгору. Било јој је свеједно коме ће дати своје тело ноћас.Било јој је свеједно да ли је пуно старији од ње или млађи. Да ли је био један или их је било тројица – четворица.Један по један или сви на гомили.Било јој је свеједно да ли ће је исцепану и изграбану вратити кући пред зору. А када сване често би желела да се не пробуди. Видела би у сну оца и покојну маму како плачу.Само су они и могли да је воле. А онда би је узели за руке и водили у неке лепе пределе.Милина јој је била око срца. Али у сновима човек није оно што јесте,већ оно што би желео да буде,а није знала како да се пробуди из ружне свакодневнице.Али душа,душа слободно лети пољима снова,жеља,среће,види само дивотицу у свему и када се пробуди негде на дну срца те слике остану.Хоће ли некада оживети,хоће ли се срце пробудити то не зна нико.Хоће ли те слике из снова остати на њеном белом платну то није могла да зна.А желела је негде дубоко у себи.

Никоме није успело да је насмеје,никоме није успело да је заинтересује за неки разговор озбиљнији,чак ни о ономе што је волела.О уметности није хтела да разговара,осећала је да не зна ништа о томе.Али Душа – Душа све зна…

Следећег дана од Дамчиног загрљаја чудно се пробудила.Као да је ово неки другачији дан од других.Лутајући пределима посутим јесењим лишћем у сну,пустила је себе да је река позове и када је босим ногицама додирнула топлу воду знала је да је стигла Негде. Трагања су завршене. Обасјана залазећим Сунцем видела је једну душу на обали реке ближе граду.Нешто непознато ју је загрлило.Имала је осећај као да јој се вратило нешто што је било њено некада,одувек.Замирисао јој је Јасмин из нечије баште у неко давно прошло време ,из њене душе је нешто излетело и она је остала тужна,тужна као лабуд сломљеног крила док посматра друге птице како се лагано удаљавају од ње,није знала да лабудови никада не остављају своје.Ипак се пробудила са осмехом.И знала је да више не може наставити са оваквим животом.

То јутро за које је испрва мислила да јој је донело мрак, погасило светла у лепим плавим очима,било је уствари јутро буђења. Јутро када се сетила својих дарова сликања,писања поезије,на неки другачији начин од досадашњег. Поново је ставила саксије са цвећем свуда по кући,по прозорима.Требало јој је светла,требало јој је мириса,требале су јој топле боје.

Баш зато не треба судити о човеку по неделима за које мислимо да је учинио.Већ по оним стварима о којима снева,за којима чезне.Јер уствари то је људско биће.

Кажу да у себи носимо само малецак део душе која је као Једна била срећна.Онда је пожелела да се одвоји од Љубави и одлетела.Тим путем је изгубила своју половину,а то значи да је изгубила све.И би јој дато да сво време овога света трага за другом половином,без које ће увек остати тужна,остати луталица. Патиће,болеће је,живеће у бесмисли а мислиће да је Неко…ретки ће је подсетити уопште да Душа постоји.Причаће да постоје само задовољства која су небројана и лако доступна,али тако лажљива.Ко пронађе своју половину упалиће једну нову звезду на Небу.О Дамњану је знала да је имао много жена,није знала да су оне само имале њега а не он њих.Не толико баш колико се причало о њему,али ипак пуно.Да ли их је привлачио његов изглед,или то што се трудио да их избегава,знајући да ништа добро из тога неће изаћи,тек брзо су се заљубљивале у њега.Колико се он трудио да буде незаинтересован толико су га оне право у очи гледале.Пустао их је у кревет али у снове никада.Ретко коју у срце на кратко,али у снове никада.Слетале су му као лептирићи на длан,али никада ни једна није остала дуго.Никада ни једну није заволео.Но њима то није сметало. Ни њу никада није заводио,нити покушао,а зашто ? Можда зато што је знао све о њој,мислила је.Па ни он није бољи ништа од мене…збуњивале су је мисли о том човеку.

Касно се срео са вером и молитвом како јој је касније причао.Тек када се почео појављивати један лик који је као грлица чекао на дрвету испред прозора да отвори прозор и пусти је унутра.Прво се тај лик појавио као сан,и полако перце по перце појављивала се прелепа птица.

И онда свакодневница која му је била као казна,постајала је као вредна живота,вредна очекивања.

Када су одлучили да се промене,свако на својој страни света сви су им се смејали.А онда су људи око њих почели да се мењају.И нису то себи желели да признају.И постајали су им незанимљиви Марина и Дамњан.

Али ко ће коме у данашње време признати некоме да је Посебан.Да је другачији,вредан нечега бољег од онога што му свакодневница и окружење нуде.Све чешће су им сузе биле у угловима очију.А онда су им се замућени погледи срели.

Он је седео на стаблу вероватно од грома одваљене врбе покрај Дунава на једном скровитим месту између Штранда и Варадинског моста трагајући за својим местом тишине.Прво тишине па је тек касније отркивао друге звуке.Била је са веселим друштвом у бродићу који је лагано клизио реком,препуштајући се.Онако из даљине чинио јој се другачији.Заборавила је на своје друштво које се забављало гласно – посматрајући га не трепћући.Није му ништа поменула када су се срели по граду.Видео је и он њу.Можда зато што је био окружен белим птицама видео ју је другачије.Узео је своју душу и завитлао ју је према бродићу.Осетила је да је нешто пролетело близу ње,ваљда је помислила да је неки залутали вилин коњић,шта ли.Чекала је нестрпљиво следећи викенд да му се приближи на том обореном стаблу.Корак по корак,све ближе да му не смета,а ни да је примети да је ту.А шта је он ту радио…

У ноћима без месечине са звуцима Рахмањинова испловљавао би низ реку.Ронио по најскровитијим вировима тражећи те прекрасне водене виле или немани из дечијих прича.Онда би се залетео и одскачући од воде одлетео скоро до најдаљег бескраја.Негде у даљини чуо је куцкање нечијег вероватно изгубљеног сата,црквеног звона потопљене црквице,или можда откуцаје нечијег срца није баш најјасније чуо.Угледао је на небу јато ждралова који су чудно летели уназад,покушао је да их стигне,летео за њима,па када би се уморио потрчао би још брже прескачући облаке крупним корацима.Онда су га сачекали.Научили га зашто треба волети само једном у животу…али само једном.Онако ждраловски само једном.

Чудно да није приметио одмах,лабудови са реке су му се приближили тек када му се приближила и Марина.Чудно…не није.

Пролазило је лето,јесење лишће је падало по њима,пахуље првог снега су падале по њеној капи,први цветићи пролећа су мирисали… А они су седели ћутке на стаблу оборене врбе окружени лабудићима…

-Као да чујем негде у даљини звона,рече слежући ситним раменима Марина.

-И мени се то дешава,а само не знам одакле.Претражио сам све књиге доступне и све записе,никада у близини није било никакве црквице…и ућутали би обоје.А то ћутање је тако било привлачно.

Постоје душе,које нико ништа не пита.Срећом.

-И,шта сада ? Већ је заборавио ту вашу Олгу колико видим.

-Није.Не брини,само ти гледај брате и уживај.Проблем није у њему.Дали смо јој прилику,шта ће она са тим,њена ствар.Ми смо се довољно умешали.

-Колико видим грли прву на коју је наишао.

-Еј,полако брате.Прошло је три месеца од ондак.Полако.Гледај само.

Са осмехом од сусрета са Марином,Дамча је кренуо према центру.Све је постало лепше од само једног загрљаја и једног додира усана.Неко га је ухватио за руку.Окренуо се.Осмех његове комшике Светлане и није баш био весео као што уме.

Добар дан комшија.Ћутао је.Последњи њихов сустрет се није баш лепо завршио,зато је журно извукао своју руку из њене.

Чекао је градски аутобус у Карловцима на Светог Димитрија.Видела га је на станици,прикочила у месту своју црну велику лимузину.Уствари лимузину свога мужа.

-Па неће ваљда мој комшија да иде бусом.Ускачи – рече док му је отварала врата.Па добро,мислио је боље него да чекам по овој зими.Било је топло унутра,претопло за његов укус.Увек је радије бирао зиму него паклене врућине.Док је скидао јакну додирнуо је њену руку која је била на мењачу,сасвим случајно искрено.Додирнула је и она њега одмах.Али не за руку.Успорила је ауто са првим пахуљама снега које су пале по стаклу.

-Јели комшија,искрено.Да ли се ја то теби не свиђам па ћутиш.

-Није у томе ствар.Веруј ми.

-Свиђам ти се,онда.Па шта чекаш.Срећемо се стално а ти ни лепу реч да ми кажеш.

-Немој данас Светлана молим те.Али она је већ скретала на један споредни пољски пут.Одмах је приметио,ова добро познаје сва скровита места около.Била је од оних жена које кажу мушкарац је ту да пита,а моје да пристанем или не.А пристајала је кажу,чешће.Муж је био лош према њој,а зашто није је ни занимало све док је пуста да ради шта пожели.Није знала да се било шта може поправити у нечијем животу пре него се одустане и бирала је лакши пут. Оно што је она нудила Дамњану није му требало.А нудила је пуно.Тачно је знала шта коме треба и само то и давала.Била је жена која некоме може донети велику радост.Некоме сломљеном,тужном..по томе ако тако гледамо на ствар и није била тако лош човек. Погледала га је нежно,ставила му руку у косу и отварајући усне лагано пошла према његовима.Узвратио јој је,али невољно.

-Шта ти је ? Јел ти се нешто десило ? Умем ја све да поправим што друге жене покваре не брини.Само се ти умири молим те спуштала је његово седиште и нежно га гурнула руком,ја ћу све сама да радим…може…и почела да раскапча блузу.Опусти се ти само душо моја.

-Не немој,данас ми је рођендан.Постио сам,први пут се причестио у животу,осећам се некако другачије.Ајмо сутра ово молим те. Само немој данас. Слушала га је не верујући.Не могу ти ја то речима објаснити,тај мој осећај.Само немој данас када те молим.

-Опа,највећи блудник овога града се сетио Свевишњег.Не могу да верујем рече вртећи главом,такве волим посебно.Баш зато што је рођендан дозволи себи да уживаш.Склопи окице,тако…

-Немој.Кренуо је руком ка њеним грудима али је на њено запрепашћење почео да јој закапча блузу,уместо…

-Излази напоље свињо једна рече бесно.Изашао је.Бесно је затворила врата,и оде.Није је било жао што га оставља самог у пољу по зими,док снег све јаче пада.Тако ми и треба размишљао је..Није хтео да зове ни такси,никога.Пријало му је пешачење…На трен је помислила да се врати по њега кад је већ улазила у Нови Сад,али ју је брзо прошла таква помисао.Нека га помисли злобно,тражиће он мене.Он ће мени…можда је то био дан када је све почело.

Бог благослови човека свакодневно, само не знају то сви да виде и цене.О вредности нечега или некога, на жалост, долази, по правилу, након што се тај дар са неба изгуби,када изгубимо човека који нам је послат као благослов. Људи су то. Он је за њу био само заводник,весељак,талентован за швалерисање.Никада се никоме није хвалио о својим вајним успесима а то је удатим дамама одговарало.И онда када је морао поћи другим путем у веру помислила је комшика,па добро зашто баш данас.Онда га је рогати преко истих тих мазних и нежних дама нападао.Толике друге жене је смотао и сада баш нашао да неће више,е па неће моћи.Не иде то тако.А за њега је дотадашњи пут постао брука…и пао је на дно,дубоко неизбављиво.И шта је друго могао него да прихвати да судбина није нешто што се само чека да дође.Него је пре свега моћ да се види да оно што добијамо је најбоље по нас у том тену.И тај пут престаје да буде непознат,већ добро утабана и проходна стаза на крају које је радост.Обично човек не размишља добровољно о томе,све док га неко не натера на то.Милом или силом,свеједно.Јер увек добијемо оно о чему размишљамо,увек.Тако ма колико необично било постоји само пар правила у животу,и све постаје лако…

-Не јављаш се па се питам се јеси ли добро.

-Јесам добро сам.Кад си ме избацила из аута…

-Немој о томе молим те.Опрости.Погледао ју је у очи,спустила је поглед тужно.

-Развели смо се.Био си ондак у праву.

Да ли се вредно у животу само очекује или се гради од почетка ?

Најтужније је што сам постао неосетљив,изгубио стид размишљао је.Када сам схватио да сам постао такав и за себе и за друге схватио сам да нешто могу и да променим.Један случајан разговор натерао ме је на размишљање.Никада пре тога нисам силазио толико дубоко у себе.

Седећи у Дунавском парку,чекајући да Биса или Иса долепршају до мене да бих направио пар фотографија чуо сам занимљив разговор неке дечурлије која су се ваљала по трави.О том разговору ћу касније.

Отишли су на кафу,ту у близини.

-Овај ваш стварно не може да издржи дуго хаха.

-Само ти гледај брате,слушај и учи.Сада кад имаш прилику.И ставио је прст на уста као знак да је доле потребна тишина.

Толико тога јој је желео рећи,а ипак је ћутао не знајући одакле да крене.То што је изгледала сломљено није требало да га буде брига,али ипак јесте.

Са страшћу човека у чијем се срцу води борба између добра и зла почео јој је причу о љубави.

Отац ми је био образован и добар човек.Додуше ретко,баш ретко волео би да попије који бокал вина више и онда би следио пакао у кући.Све што је урадио до сада за породицу,падало је у води.Мојој мајци је био слепцу раван,нападала га је вређала…болело ме је,био сам дете.Отац је отишао својим путем,мајка својим.Наслушао сам се ружних прича,зато сам и побегао од куће,нисам више могао да допустам да ме боли нешто за шта нисам био крив.Осећао сам је да је у том њиховом односу тај мој немир кога не могу да се ослободим.Нисам излазио са вршњакињама јер сам сматрао да немам шта да им пружим.Онда сам,боље речено,онда ме срела жена мало година старија од мене.Научила ме је када да будем нежан,када диваљ…али ме није научила најважније – како да и ја уживам у томе.Научила ме је да препознам у жени шта јој треба,шта јој недостаје и да јој то пружим,само то,само толико.Ни грам више од тога.Ја сам математичар,то знаш.И свуда тражим смисао.Бројеви никада не изневере за разлику од остале науке.Пронашао сам неки циклус од 30 година који се понављао у породицу,али ја сам га прескочио.Осећао сам се као да сам издао своје претке.И почео сам да лутам.Мислио сам да је живот неправедан.Искрено недостајала ми је једна таква као ти,за буђење ујутру.Уместо кафе.Али ти си била удата.Хтео сам да престанем са тим.Не могу да срећем твог мужа и да му се смејем у лице.Пријало јој је ово што је говорио.

-Знаш,он није заслужио да будеш добар према њему.Веруј ми.

-Можда он није заслужио,но ја сам одлучио да будем добар према себи.

-Он је ону… прекинуо сам је.

-Знам све знам.Не слушаш ме.Решио сам да будем према себи добар.Знам ја на шта је он спреман,колико живим већ овде.Знамо се добро,слушао сам његове приче безброј пута у кафани доле.Него из прва сам мислио да су сви људи које сретнемо жива слика добра и зла у нама…и то ми је било пред очима неко време,али сам онда добио нове информације да људе срећемо да би их нешто научили,то је било ново,то је било спашавајуће за мене.Одједном зрачак светла.То сам чуо од неке дечурлије у парку.Говорили су као престари да је проблем са људима што не воле себе.Зато и раде против себе.Јер када волиш некога не радиш против њега ништа..Би ми смешно,шта они знају о животу тек деца су,вероватно су негде читали,ко зна…кажу ако лажеш себе и други ће те лагати,ако се бојиш да ће те партнер преварити,превариће те,само што на тај начин бојећи се стављаш претежак терет пред партнера јер ће и њега искушавати због тебе.Неко ће се одупререти,него ће поклекнути,а то је твоја мисао била,погрешна мисао.Е видиш,то сазнање да сам ја некоме потребан баш овакав какав сам било ми теда спашавајуће.

-Значи,постоји Нека ?

-Постоји.

-Онда…Идем ја.

-Јави се по некада да видим како си.Насмејао се сада он њој.

Ето.барем једна особа у овоме граду је променила лоше мишљење о мени.Довољно је за почетак.Смешкао се у себи.

-И шта кажеш ? Видиш да није злоупотребио женину тугу,а био је што кажу на земљи чист пенал..

-Не могу да верујем,рече анђео.Ништа ми није јасно.Да ли се још неко осим вас двојице овде умешао ? Само су слегли раменима.

Имао је своје место у Србској кући,Сваке вечери резервисан сто.Седео би скоро увек сам,по некада би се придружио неко од ученика,ако нису имали слободног места.Деца су га волела.Читао би књигу или неки часопис,испијао своје бело вино полако и одлазио би кући.Нико није приметио да се променио,јер нико није ни могао да зна.Осећао је да ће се већ сутра када оде смејати своме животу коју је прохујао у бесмислу.Но он је тако хтео не другачије.И да неће себи судити због тога и разапињати на крст.И појављивала му се жеља да постане добар,исправан.Јер другачији не би се свидео ни Олги ни себи.

Вечерас је гледао према вратима често,осећајући да ће неко битан ући сваког трена.А онда су му се прво очи насмејале ,устао је лагано да је сачека.Душа његова пуна радости је гледала у њу.Да,као што сви мислите – ушла је Олга. Сваку своју радост делио би са Олгом,збуњеном Олгом,она се у томе није сналазила. Никога није видео,само је о Олги размишљао,но сада је био неочекивано у мирном расположењу,био је убеђен да то није обична жена.Једна од многобројних које свакодневно среће и обузимала га је радост када би знао да ће је срести,са осмехом је кретао на посао.И никако није се надао да ће нешто поћи како не треба.Доводила му је душу у мир,као пред сумрак кад се цела природа утиша на трен.Чим се његово поглед сусрео са њеним лепим плавим очима које су га ипак по мало плашљиво гледале заборавио је на све.Наравно Олга се не би ни појавила да јој ћера није јавила да јој колега слави рођендан сам у кафани.Не,немојте мислити да ју је покушао завести од када је чуо да се растала са мужем.Само је уживао у њеној топлини која није нестала од када јој се десио разлаз са мужем.

-Хајде мама,утегни се мало и изађи,довољно си туговала.И ево је…Док јој је придржавао капут и привлачио столицу трудио се да неприметно разгледа госте у ресторану.Већина старијих гостију је ћутала.Он је заводник,а она слободна жена.Довољно да пусте машу на вољу.Мислили су да знају довољно за осуђивање и оговарање.Он се само срећно смешио и није га било брига.Препознавао је неке даме које је,док им је љубио замагљен очи покушаво да врати својим мужевима.И никад није очекивао захвалност за то.А када би га изгустирале,враћале су се својој свакодневници срећне што их опет неко воли.На кога могу да рачунају. Враћале су се боље него што су биле,не због њега,него због себе.Он их је само подсећао на другачије вредности.Срећне што ће им неко одговорити на поруку са добро јутро најслађе моје,уместо : могу,кажи где и када !

Шта ли би рекли на то мужеви да су знали.А оговарали су га,и нису примећивали тугу у очима својих супруга.Па чак и када је њена ћерка села са њима нису престали да причају о њима. Људи су их гледали чудно,а они се нису стидели,а и зашто би.Право ју је у очи гледао,сво време се осмехујући.Гледао ју је неким заборављеним погледом о којем се још само у књигама руских класика могло читати.

Сво троје су кренули кући заједно,али ни то није смирило људе око њих.Мушкарци би волели да су на његовом месту.Жене да су на њеном.

Ћерку је сачекао момчић код Милетића,а њих двоје кренуше полако.Он својој,а она њеној кући.Нешто је причала али није је чуо.Зар сам баш морао да се затрескам у најнедодирљивију жену у граду,размишљао је. Успоравајући корак полако гледао је у њу.Учинило му се да се појављивао нешто што сија у њеним очима.Онда се нека блесава велика куца залетала у своју капију.Олга се опет нашла у његовим рукама,али не као прошлог пута.Држећи је нежно гледао јој је кроз те плаве очи.Није се померала.Није издржао.Није могао,превише је дуго тињало у њему.Морао је да је пољуби.Уплашен њене реакције пустио ју је.Она је стајала збуњена не померајући се само је убрзано дисала.Није рекла ништа. Опет јој је пришао.Миловао ју је по коси,она је дисала све дубље испуштајући неке чудне звуке.Пољубио ју је поново,најнежније што је умео,са пуно љубави.Сада га је већ ухватила паника.И даље се није померала са места где је дрхтала.Баш зато што ју је чинило му се волео,није хтео да настави.Но појављивало се опет оно у њему,да је није вредан.Шта ће теби оваква жена.Само да би патила поред тебе,и још глупости безброј.Ухватио ју је за руку и кренуше неколико корака.Није се отимала,само је још увек изгледала чудно.Нешто опет засја из њених очију,но одмах се угаси,и опет је било као пре неприступачна хладна.Био је убеђен у своје емоције да су чисте,и баш због тога је урадио нешто зачуђујуће.Пустио је њену руку,помиловао по образу и не рекавши ни лаку ноћ скренуо лево ка својој улици.Није се више ни окренуо.Олга је гледала за њим неко време и несигурним корацима кренула на своју страну. Ушла је у кућу,није палила светло.Села је у удобну фотељу прекрстивши витке дуге ноге.У глави јој је била празнина,ничега није било.Ни љутње,ни задовољства,ничега.Полако је подизала сукњу изнад колена све док се није појавила плава вена на бутини.Зар сам га због овога одбила помисли грдећи себе.Као да ме је он нападао па нисам могла да се одбраним.На мужа већ одавно и не помишља,али овај човек што је управо отишао јој је све чешће у глави.Често је размишљала и о ономе дану у његовој кући.Све јој је падало на памет,све осим тога да је то био сусрет две душе које су се поново среле после многих векова самоће.Анђели су покушавали,подметали јој књиге са тим темама,новинске чланке,но њу то није занимало.Душа…као да не постоји ни за њу.

-И јеси ли видео.Све наш Дамча не ваља.Јеси ли видео.Имала је прилику.И ајде сада ти нам дај неки мудар савет.

-Ово децо већ постаје озбиљно.И анђели се уморили изгледа.

Никада више Олга ,а не,ни једна никада,обећао је Дамњан себи путем.Никада пази шта ти обећавам причао је са собом.Сачувај драги Боже добре људе од мене. Али опет размишао је о њеним уснама које су се тако лепо заруменеле,о телу које је било уз његово,које је дрхтало,ишчекивало да настави са нежностима…без обзира,нећеш више.Био је љут на себе.Тако је у бесу и стигао кући,чим се телефон закачио за мрежу почеле су стизати поруке.Ни једна није била Олгина,на срећу.Пронашао је нешто што је дуго чекао.Био је одличан математичар,пријавио се на конкурсу за нека истраживања на једном Белгијском институту.Примили су га,само њих двоје из Европе.Одлучио је да не говори никоме о томе.И онако ће то бити за време распуста.Нико неће ни приметити да га нема.Никоме неће недостајати.Е – маил је потпуно смирио његове немире.Све што га је мучило од тренутка када је окренуо леђа и отишао полако је нестајало из њега.Ни то да је погрешио што ју је пољубио више није било важно…размишљао је само о томе како ће сести у авион и отићи далеко

И тако,дани пролазе а он ужива у својој самоћи.Чак се ни Светлана више јављала није.

-Господине најлепше вас молим да се мало,само мало померите да могу да изађем из аута.Чуо је познатим женски глас.Обично се не меша у туђе ствари,али хајд да погледа.Женски глас је деловао уплашено.На паркингу је неки човек заградио Маринин ауто,да не може ни да мрдне из њега,врата су скоро била блокирана.Наслоњен на свој ауто видело се да ужива у ситуацији.Играо се кључевима свог аута,бацајући их у вис.Опет их је бацио,али њих више није било нигде.Погледао је око себе,не разумевајући шта се десило.Дамњан је био већ врло љутит због Марине.

-Немој дечко то да радиш,када те девојка лепо моли.

-Врати ми кључеве будало.Дамча је спустио своје кесе које је носио из Универа на хаубу овог дрског човека.

-Мени не мораш,али хајд лепо се извини девојци.И додао молим те.Човек је бесно кренуо према њему,но нешто га је одбацило пар метара иза,право на клупу поред улице.Дамњан је отворио његов ауто,повукао ручну и ауто је клизнуо лагано,таман да направи места колико је тебало.Човек га је сада другачије гледао,уплашено.Одоздо је ишао камион градске чистоће.Погледао је Дамча у камион,па у кључеве са осмехом.

-Немој извини брате,немој молим те то да радиш.

-Девојци се извини не мени.Ко зна зашто му је то било толико тешко, но камион се полако приближавао,био је сигуран да ће их овај бацити унутра.

-Извини. Марија га је посматрала не верујући шта је хтео да уради, знала је да неће,само га плаши.Истина вратио му је кључеве на време да не пресвисне човек.

-Знаш,срешћемо се нас двојица опет,негде…биће прилике,не брини фрајеру.Онда је Марина вриснула немој.И није,добро није баш свом снагом…довољно да запамти,и да не пожели више од овога.

Није знала како се поступа са неким ко је добар према њој. Имала је једну старинску особину да јој се образи зарумене,у ето неким тренуцима.Видео је у њој нешто што код осталих жена није видео,јер можда није ни тражио.Звездице у очима,усне које су се лагано развлачиле у срећан осмех.И осетио је тело које је треперило пре него ју је додирнула уснама по образу.Загрлила га је и тихо рекла “Хвала ти”.

Јесу ли људи кадри да примете када им неко нешто даје.Нешто вредно.Нешто за вечност ?

-Хоћеш да те одвезем кући,видим натоварио си се добро.

-Ма ништа посебно,хтео сам себе да частим једном добром вечером.Флаша белог вина,руска салата,и тако.Немој да се мучиш.

-Е,па ти куваш ?

-Кувам,али ти не препоручујем да пробаш,хаха.Једва се и ја усудим да пробам,а немам мачку.

-Шта ти се једе овога трена,брзо ? Осмех јој је био све веселији,све лепши.Умем и ја да спремим по нешто.

-Домаћа погача,домаћи сир,празилук салата…али не иде ово вино уз то.

Треба бирати срцем а не очима,јер деси се да се очи засјаје а срце остане нетакнуто.А да си послушао срце…одлучила је.

Закључала је ауто,ухватила га испод руке и показала пут ка једном од 8 улаза у велику зградурину.Немојте помислити ништа неморално по ономе што сам причао о њима.Одлучила је да му покаже слику коју је насликала после једног њиховог сусрета крај реке.Стан је укусно намештен што и није изненађење,пуно слика по зидовима,лампе и сијалице у боји на свим немогућим местима.

-Седи где год пожелиш.Радознало се окретао око себе уживајући у игри сенки и светла.Види на упуству пише да овом пекачу треба скоро 3 сата да испече хлеб.Ако можеш да сачекаш…

-Могу и извадио је кесу са млеком из своје кесе.А колико треба млеку да се претвори у сир ?

-Шашавко,можда година две мање више – долетело је из кухиње.

-Шта слушаш ово,лепо је,смирује.

-Sokoloff,по некада се добро и исплачем уз њега.Не брини.Вечерас нећу.

Шетао је,разгледао по соби онда је застао испред једне незавршене слике,урамњене у прелеп старински дрвени рам какви се ретко данас виђају и по домаћинским кућама.Окретао је главу лево десно,и ништа није разумео.Онда је видео нека ситна словца на дну слике.Лепим рукописом је писало

“Када упознам твоју душу,насликаћу твоје очи”

-Modigliani,лупио се по грудима,био је поносан на себе што је препознао.Изашла је у хаљини са црно – белим шарама везане косе видно збуњена.

-Извини,ниси требао то да видиш.

-Извини ти што сам био радознао,рече јој са кривицом у гласу.

-Чај,или кафу ?

-Чај.

-Седи молим те.Мало је ућутала док се играла шољицама.Ниси требао да је видиш јер је никада нисам завршила,а ставила сам је у рам.Како да ти кажем,уздахнула је.Када се жена угра увојком косе,онда стварно нешто дубоко размишља.Он је држао шољицу топлог чаја и збуњено је посматрао.

-Ух,ово је теже него што сам мислила.Покушала сам да насликам некога чија ме је душа позвала да се променим.А зашто ме је позвала још увек не знам.

-Свако од нас има неког таквог,или би барем требао да има.Мислим…

-Покушала сам тебе да нацртам.Али ми као код овог уметника кога си одмах препознао,не успева никако.Не недостају ми твоје очи,њих могу одмах да доцртам.Неодостаје ми твоја душа.Извини због овога што ти говорим.Недостаје ми како ми ништа не недостаје у овоме животу.Ћутао је збуњен.Покушала је да смести речи у шалу.Не ти,ти ми не недостајеш да се не уобразиш,али твоја душа…

-Причај ми нешто молим те,немој само да ћутиш.Да ли да јој каже,нећу ипак…ма ‘ајде.

-Виђала си поред мене по некада ону дрвену кутију са жицама.

-Мислиш на гитару.

-Не тада још није била гитара,само обична дрвена кутија са пар жица.Покушавао сам да се сетим неких звуова из детињства,али ми није успевало.Лабудови су бежали од мене.Не кривим их.Гледала га је у очи право.

-Како бежало па увек их је било пуно око нас.

-Е,ту сам те чекао.Моја музика се променила од како си ти дошла и села крај мене на врбу.Пре тога као да сам био нем. Да ли је могла нешто лепше да чује у животу од овога,и очу су јој биле чудно сјајне.Онда су и лабудићи бели пришли полако.Но то нисам одмах сватио.

“Я тебя рисую…”чуло се у соби из звучника,неко је болно певао.

-Написала сам и једну песму посвећену теби.Једну малецку,пар строфа,но стид ме је да ти прочитам.Пришао јој је ближе на троседу,испружио руку ка њој.Није се бранила.Миловао јој је косу,лице… “Молим те,читај ми”

-Не,читај је ти.Хоћеш,да видим како то изгледа када је ти читаш.Ја је знам напамет.

Устао је,стао мирно глумећи пинира са црвеном марамом.Поклонио се публици,нема везе што је наспрам њега седела само једна прелепа жена.Ма има везе,јер баш та му се осмехивала све топлије,и све нежније.

„Као јутарња роса његове очи су падале по мени“ почетак је обећавао.Не гледај ме тако молим те,немам појма шта сам хтела да кажем осмехнула се детиње наивно…он је читао она је склупчала ноге на троседу,загрлила их и ћутала благо се љуљајући.Слушала је наравно,пажљиво,вероватно је у мислима призивала тај дан да се врати још једном када му је пришла близу.Када је завршио поклонио се ,као да је пред њим пуна сала неког заборављеног дома културе…није се чуо аплауз,нико није викао браво,браво…али очи ове жене су давале нешто више.Нешто много дубље него све публике света.Марина је наставила да му чита стихове својих песама.Ушушкала је своју главу у његов загрљај,показивала му је своје слике,цртеже рађене само тачкицама тушем у боји.Па зар то није највећа интимност између двоје људи,поклонити некоме своје снове,своју душу.Када ти неко чита стихове,отвори ти се његово срце,његов свет – још ако ти чита своје – веће интимности између две душе не постоји на овоме свету.Онда за крај оставила је причу када га је срела на обореној врби поред Дунава.

Како га је у причи додиривала погледом из даљине тако су несвесно његови прсти кренули низ топлу,нежну кожу њеног лица,њеног врата.Читала је са све већим паузама између уздаха.

Личили су на два бела лептира који су летели један око другог у некој сеоској башти пуној румених и крупних жутих георгина.

Једини звук који се чуо било је када је испустила свеску из руку.Љубили су једно друго,грлили се као да тим пољубцима желе да очисте душе своје.У паузи између пољубаца смејали су се,грлили,давали једно другоме што никоме другоме нису.Давали што нису ни слутили да поседују у себи свих ових векова.

Не,нису они водили љубав као што већина људи ради или размишља на ту тему. Више су личили на два уметника незадовољна делом које су имали пред очима.Поново би премесили глину,завртели онај точак,склопљених очију под прстима им је ницало ново дело.Закрпили су све пукотине и напрслине својим прстима једно другоме.Постали су вајари који су поправљали наизглед немогуће поломљену вазу.

Јато шарених великих птица је стрпљиво кружило око њих и чекало на другој страни обале реке…чекало да препознају у очима онај сјај ,онај дрхтај,више трептај…да је однесу далеко,најдаље одакле се људима не враћа.

И као што промрзломе капне капљица чаја из шољице коју нежно милује,на браду па низ груди,па настави неку своју стазу низ хладну кожу…тако се по њој разлио чај са неких далеких звезде…разлевало се безброј светлуцавих капи.Допреле су до најдаљих врхова њених прстију…на тренутак је хтела да заплаче,а није.Стигла је користећи задње атоме снаге да загрли шарену птицу која се отимала неспретно, успело јо је пре него је вриснула нечујно.

И онда се навукла тишина на њих двоје.Као да их је неко сакрио сатенским прекривачем.

Остала је без икакавог осећаја.На небу је све утихнуло.Птице из сна су се вратиле на своју обалу не обраћајући више пажњу на њих двоје. А он је наставио да је додирује…

….

-Ја сутра ујутру путујем.Сан се остварио,сада могу да идем…срећан какав никад био нисам.

-Молим !!! Где сада путујеш,где баш сада побогу.Али није била тужна.Знала је,негде на неком листу душе је то прочитала,сада се сетила…свега.

“Ещё минута… И я держу твои ладони осторожно, Ещё минута… И я скажу, что расставаться невозможно!”

….

Ова ноћ је била све што има у животу.Једино што ће понети на пут са собом,кад једном пође…Није ово било спајање два тела,било је спајање две душе,две одлутале душе,две залутале душе.Ћутала је разумевајући лагано да више никада више неће бити исто као јуче.Није ово била страст од које лете ракете по небу које експлодирају као празнични ватромети.О како су је погрешно учили да је љубав у нама самима,да можемо волети цели свет,свако биће…Не можеш тако осетити Љубав.Може само са оним изгубљеним делом себе.Тог јутра прво што је урадила било је да покупи све ситнице које су је могле подсетити на неког другог,страпала у велику црну кесу и однела до контејнера.Више ни једна слика није могла да буде лепша од оне коју је сачувала ноћас у срцу.Марина је утихнула тог јутра када је схватила да га неће дуго видети.Осмех јој је постао другачији,кораци другачији.Јутра су јој обојена Сунцем постала лепа,а не као казна за протутњалу ноћ.И као што неко затвара дрвене шалукатре на прозору тако је и она склопила крила своме срцу за све остале људе.

Све телесно што ју је прогањало претвараће у уметност,тако ће бити мирна знала је.Тако ће претварати мрак у нешто лепо.Мрак не постоји ако постоји барем мали жарчић да га растера.

-Изволите господине Младеновићу,ово је ваше седиште.Јесте ли летели некада до сада.Јесте,дивно.Онда све знате.Сместите се полако,ако вам нешто затреба ту смо.Пријатан лет жели вам наша компанија.Дамча је ћутао.Узео је књигу из торбе,но осећао је да неће имати воље да чита.Оне шарене птице од ноћас као да су га још увек пратиле.Чим склопи очи све се опет враћало. Пре него је изашао из Марининог стана на малој цедуљици написао је “волим те и недостајеш,већ недостајеш”.Папирић је згужвао и оставио у патику које она највише воли,сиве старке.Ваљда ће приметити да је нешто жуља.Пре него је искључио телефон погледао је у екран.Није било ничега.А добро помислио је,срцима не треба вибер.Онда је исправио своје мисли.Душама не треба нити вибер,нити смс,нити хало.Склопљених очију замишљао ју је како чита порукицу.

-Господине вежите се,молим вас.Тек тада је погледао око себе.До прозора је седела жена која га је дрмала за руку мислећи да је већ заспао.

-Хвала вам.Много лепог и ружног је остављао иза себе летећи за Белгију,вероватно је изгледао уморан или ко зна како.Тек видео је у очима жене да јој није пријатно поред њега.

-Немојте захваљивати,волела бих да се на овоме заврши наша конверзација.

-Без бриге госпођо.Није ми обичај да будем добар,но обећавам овога пута.И тако,свако са својим болом у души је остао на својој страни света још једном,Марини је срдачно оставио своје дрво поред Дунава да га чува док се не врати,а мора неко хранити и лабудиће.

-Професоре,цвркутала је стјуардеса.Замолили си ми да вам пренесем и погледала у папир на коме је нешто писало.Да ће Nensy закаснити неких пола сата,не више.Неће моћи да вас сачека на аеродрому.Извињава се због тога,каже да јој је жао,моли вас да разумете.Неко од нас ће вам правити друштво док Nensy не стигне ако желите,без бриге.И жели вам пријатан лет.Толико.Хоћете ли нешто да попијет можда.

-Хвала лепотице,једну кафу ако вам није проблем,без шећера.Мало је размислио…дуплу молим те.

-Наравно,биће ми посебно задољство професоре.

-Малецка,то што сам ти ја предавао у срењој школи не значи да мораш толико да будеш званична.Сећаш се како сте ме звали.Насмешила се и климнула главом.

-Наравно Дамчо.Госпођа до прозора је склонила наочаре,погледала га љубопитљиво.Скоро чудно.Али ништа није рекла.Ко ће издржати радозналост,која је била све слађа,копкало ју је да ли је …

-Чула сам шта је девојка рекла,професор.Дамњан ће ћутао.Ако није тајна какав сте професор ? Дамњан је и даље ћутао. Госпођа га је нешто продрмала за руку.Јесте ли добро господине ? Погледао ју је хладно и незаинтересовано.Онда је схватила.

-Добро,добро,извињавам се,јесам вас замолила да ми не сметате.Глупост,знате има свакаквих…

-Слушам пажљиво,само ви причајте.

-Изгледате ми познато,имам чудан осећај у вези вас,па сам мислила…Сада му је поглед био малкице нежнији.Одакле сте ?

-Из далека,из Левча госпођо.

-Како нисам приметила одмах,то име се ретко среће.Дамњан.Ја сам она мала из Јовца.Сећаш ли се,заборавио си сигурно,више му није персирала ?

-Не.

-Не…опростите онда то нисте ви. Јер тај би можда памтио “ Liberta” “ Never Ending Story” у загрљају једне шипарице.

-Да има шта да памти,сећао би се.Не,жена се видљиво растужила.Не нисам заборавио шалим се само,беше на Бледу ? Одкуда сада сјај у њеним очима.

-Па зашто ме мучиш онда оволико,и уштипнула га за руку ?

-Замолила си ме да будем фин,ништа друго.Жена му је пружала руку,њено име је већ одлетелео са облацима.

-Олга,вероватно се не сећаш ни тога.О не,о зар опет.Станите да ја искочим помислио је,не треба падобран,хвала.Вероватно је приметила мали трзај на Дамчином лицу.Шта је било.

-Ништа,само то име,Олга,прати ме целог живота,и увек када га чујем…осетим се…не знам немам појам…погледао је кроз прозор и занемео.Учило му се да крилу авиона седе три анђела,осмехују му се,машу,скачући весело…

-Шта је било,сигурно је изгледао глупо посматрајући ову тројицу немирка.Ето одакле његов осећај да неко вуче конце уместо нас.Значи ви сте моји.А зашто тројица,кажу да свако има по једног.Зар сам ја толико комликован па тројица ме чувају,куку размишљао је.

-Ништа нешто ми се учинило само,извини Олга.

-Немој само да ме давиш са причама о судбини,о анђелима чуварима,о томе како не срећемо људе случајно и то.Мрзим то,то су глупости обичне.Добро још једна жена са исти именом коју срећеш,па шта ? Ћутао је није рекао више ни реч.Почели су да се друже у тој страној земљи.Писао је Марини права писма,на белом папиру дајући јој тако део своје душе у трагу наливпера,у кривим траговима словца која су се низала као пут кроз облаке до ње…Само једна помисао да ће она то читати,и да ће му исто тако послати део свога срца на њеном папиру било му је довољно да буде срећан.Марини је писао и о Олги,Олги је причао о Марини.Само је хтео да буде поштен.Онда су се Маринина писма проредила.На последењјем писало је само “ Пронаћи ћеш ме на месту где се никада не будеш надао и то када се најмање будеш надао , љубим те “ Ретко ко би издржао ту тишину у којој се затекао решавајући Маринину поруку.

Писао је,звао али није му се јављала више.Када је отишао онога јутра из Мариниог стана данима је била најлепша на свету,због онога што је осетила те ноћи.Осећала је да је нешто дубоко и да нема снаге да се носи са тим.Да није са овога света.Удаљавала се од њега али од врбе коју јој је оставио на дар није.На њој му је,окружена птицама писала свако писмо.Онда се опет препустила тами.Мислила је да није вредна,да није достојна да је ико воли.Почела да пише у писмима да је опет она стара,како опет лудује ноћима,како је још гора него је била.Како ужива у свему. Када је завршавала последње писмо опет је чула у даљини звона.Али овога пута то је била песма која ју је дозивала.И кренула је да их тражи.

Није јој веровао,није могао да је избрише из снова,из сећања.Али како жели,ако је она тамо срећна шта да радим.Пустићу је.Преселио се код Олге,нешто је недостајало.На нешто битно је заборавио.Нешто што је имало боју,мирис,нешто опипљиво.Онда се Олга разболела,бдио је над њом,стрепео,молио да се пробуди из коме…

“Види ли она уопште мене кроз те тужне очи ?

Снег је све више падао,добро би било да завеје мислио је,да остане овде.И није га изненадило што је почео јаче да пада.Насмејала се

– Опрости ми,молим те … али то више није било важно…”

Ово до сада је Милошева прича,сећате се Благомира Звезодобројца.Ово на даље пишем ја…

На Марину није престајао да мисли, и осећао се лоше због тога,али није је тражио.Кривица му није недостајала у животу.Стајали су на тврђави посматрајући реку.Уместо да јој каже нешто нежно,ћутао је. Није знао кроз шта је све прошла,није хтео да каже било шта глупо,да је несвесно повреди.Јер бебе нема те нема.Али ту је она и поред предугачког сна и даље лепа,елегантна.онда је она проговорила,изненадивши га.

-Где је та ваша врба ?

-Не види се одавде.Шта ће јој сада врба,зар немамо о чему другом да причамо,али није реко ништа.

-И…јеси ли је пронашао ?

-Кога сам пронашао.Душо ја сам…раширио је руке покушавајући да се правда,а то није волео никада.

-Знам све,све знам.Знам колико се времена провео поред мене.Опет те питам јеси ли је пронашао ?

-Нисам,нисам је ни тражио.Знао је на кога мисли. И није разумео чему овај разговор.

-Марину,јеси ли је тражио.Немој тако да ме гледаш,не мислим ништа лоше,само питам.

-Немој молим те,зар немамо о чему да причамо другом.

-Испричаћу ти нешто.Знаш колико сам била у неком чудном стању.Знаш,знам да знаш.Процена доктора је била да се вероватно никада нећу пробудити,знаш…да .Слушај ме,молим те.Видела сам је у сновима,другачија него на сликама које си ми показао.Из прва је клечала крај мога кревета и молила Бога и Богородицу да се пробудим.Ја сам у коми али ово је било као стварно да су ту у соби,да сам могла да подигнем руку додирнула би их.Они су рекли да не могу ништа да ураде без мене,јер ја не желим…нисам ни знала да сам…да смо остали без бебе.Онда је та млада жена почела да моли мене да се пробудим,говорила је још увек требам некоме овде,да ми није време.Молила ме,плакала.Без ње се не бих пробудила.Знаш да ја у то нисам веровала,да су за мене то биле глупости.Онда та Њихова лица пуна љубави,доброте…мислим да јој требаш тамо негде,иди молим те,захвали јој се.Ја морам да се вратим опет у болницу…види ти њега неће ни да ме загрли,а као ужелео ме се.А пољубац…само један…циција си постао чим ме није било.

“Ако ти се деси да ти случајно паднем на памет, то није случајно – помоли се Богу за мене. Кад год ти неко дође у мисли, његова душа тражи од тебе молитву.” Епископ Данило Будимски

Пошао је да је тражи,али је нигде није било.

“Јер у овом свету, чак и несавршеном,постоји онај, који моли небо само за вас “

“Има неког на дну Душе Твоје”

-Све си ми узео драги Боже,погледа упереног у небо љутито је говорио.

-Ништа ти вољени сине нисам узео,од онога што је твоје.Чуо је глас.Изненадио се,окретао око себе,никога није било.

-Ко си ти ? Где си,појави се.Изађи да те видим да поразговарамо.

-Ко сам ја,питаш ме.ја сам твој анђео.Али ако ти је лакше ја сам твоја Душа.

-Где си,појави се,Дамча је већ био љутити на свога анђела чувара.

-Ту сам ја не брини.Само немој да трошиш снагу гледајући далеко у облаке,ја сам ти много ближе.

-Где си,није престајао да се љути.

-Ту сам сине,тамо где ме никада ниси тражио.У твом срцу.Ми анђели посматрамо људе изнутра.Не гледамо спољашност као ви.Никада ме ниси звао да разговарамо,зашто сада ? Ћутао је Дамњан,знајући где је грешио до сада.

-Чекам те,да те чујем сине,звао си ме,ниси ме звао залуд.Да ли те нешто мучи,да ли ти нешто задаје бол,могу ли ти нешто помоћи наравно ако ми дозволиш ? Дамча је ћутао.Не би било први пут да пропусти прилику да добије неки вредан дар бадава. Мораће анђео све сам,знао је,није му тешко,јер он воли овога човека.

-Кажеш да сам ти све узео,кажеш да сам те бацао на колена,да сам те мучио безброј пута.

-Јеси.Мајку немам,супругу немам,кћерку немам…сам сам.

-Нисам,веруј ми.Теби је дато рођењем много више него осталима сине мој.Али ти си се повукао у себе.Шта ти говориш људима око тебе,да никада нећеш осетити љубав.Да нема доброте око тебе ни у теби,да ниси вредан да ти се ишта лепо деси.Јесам ли у праву ? Јесам наравно. Да ли знаш колико си дарова добио. Знао је Дамњан да анђео говори истину али није хтео да верује у себе,не још.

-Колико си људи упропастио како ти често говориш. Ајде буди искрен.Наравно да не знаш.А колико си душа спасао.Не знаш ни то.Знаш ли колико се душа у сусрету са тобом сетило истине од које су бежали,и вратили се на прави пут.

-Ћутиш,јер знаш одговор боље од мене. Ајде овако када се човек тешко разболи да ли иде код специјалисте или у кафану па се распитују за неки лек.

-Али ја нисам…

-Шта ниси.Шта…

Пробудио се.Добро да је ово био само сан,помислио је тетурајући се,саплићући се по соби да скува себи кафу.Од кафе ма колико дупла била неће му бити лакше,али од нечега мора кренути.

„Јесен је друго пролеће када се сваки лист претвара у цвет.“ Ками

Позвао сам га почетком јесени да дође у госте код нас.Можда ће му јесен пријати на селу. Мени је била потребна помоћ,а њему да се осети мало,барем мало потребан некоме. Важно је да је потребан,да заборави,да се врати у живот.Не да заборави на себе,него на друге за којима је туговао.Мојој мајци је била година од смрти,обичаји,ко обичаји…помагао ми је као брату рођеном,сви су и мислили да смо браћа. Кренула је сезона печења ракије,постао је као дете,подетињио је.Био је са својим причама из света рад гост у комшилуку.Помагао је свима.Каже неће туга на уморног човека. Научио је да једе парадајз директно убраног са струка,само би га мало протрљао кроз мајицу. Или крушке,јабуке. Ваљда му је друштво скромних,једноставних мојих сељака пријала. Ништа га нису запиткивали,ништа нису тражили али су му захваљивали за свако добар дан. Дозвољавали су ми да уђе у било чији виноград и узме колико хоће,или воћњак,или башту…све му је то било чудно јер долази из другог света.Пријало му је,вратио му се осмех на лице.Возили смо бицикле около.Док се није навикао,за пар дана смо правили туре са преко педесетак километра.А овде има шта да се види искрено.Ни ја га ништа нисам запиткивао,а он ништа није причао.Када нисам био кући правио му је друштво мој брат.Није нам далеко био ни Ртањ,ни Јухор ни Раваница.

Не сећам се о чему смо причали,скакали смо са теме на тему…данас су ретки људи који слушају да би разумели човека…када је стао скочио са бицикле. Лице му је било изненађено.Окретао је главу на све стране.

-Прошло је.

-Шта је прошло,шта се десило ?

-Причао сам ти о звонима које сам чуо поред Дунава. “Да сећам се “ Све што сам могао претумбао сам да пронађем било какву информацију о звонима,о можда некој старој црквици,ништа нисам пронашао.

-Ако си сугуран да су црквена звона,онда јеси,пронашао си.И кренуо сам.Чекао нас је не мали успон.Сигуран сам да ће му се свидети горе.некако ме је сустизао,ваљда га је радозналост вукла да стигне што пре,али не може брже.Када стигнемо горе кроз борову шуму видеће се Морава.Поподне се Сунце спусти до воде и обоји је…нечим.Кажем нечим јер ово нису боје,ово је нешто другачије.Ко од вас није шетао кроз шуму кад се Сунце игра кроз крошње дрвећа,ко није шетао бос бо боровим иглицама,ко није осети тај мирис шуме…неће знати тај осећај а ја вам не умем пренети на жалост.Намерно му нисам причао шта нас горе чека.Двориште препуно цвећа,около брезе,јавор и вите јеле и борићи.Поточић,пун опалог јесењег лишћа је текао са врха брда кроз двориште шуштећи полако.Ја сам целог дана певушио и звиждукао песму која ми не силази из памети данима.

“Я рисую, я тебя рисую,h

Я тебя рисую

Сидя у окна.

Я тоскую, по тебе тоскую,

Если бы ты это

Только знать могла.

Весь мой дом рисунками увешан,

Без тебя теперь мне

Не прожить и дня.

Смотришь ты то весело, то нежно

С каждого рисунка

Смотришь на меня.

Пусть образ твой

Хранят года,

Теперь со мной

Ты навсегда,

Навсегда…”

Полако смо разгледали не ометајући тишину око нас.Штета би било преплашити птице сакривене у дрвећи чувајићи се врућине.Птице увек најлепше певају по ноћи,заједно у хору са звезданим небом. Узели смо пред старом продавницом по две свећице и обуки се уљудно узимајући чисте панталоне из корпе пред улазом.Срамота је шетати овде у бициклистичким шортсевима.Једна за оне које волимо,и једна за оне који више нису овде. Ћутао је,није проговарао ни реч.Ходао је погнуте главе,чак није ни разгледао око себе.Вероватно га је присуство нечег много Већег од људи растуживало.Било је само пар људи око нас.Кренусмо иза црквице да се јавим оцу Глигорију и замолим за две кафе,да мало савладам умор.Три брезе на средини дворишта и неко са великим белим платном на шлаферају.Нисам хтео да сметам,хтео сам да прођем неприметно.Најлепше људско лице које сам видео било је лице једне рускиње док је осликавала Фијалу и манастиру у Лешју.Лице које вероватно није са овога света.Сваки покрет четкицом,додир руком,тај осмех њен пун благости,љубави према лику Богомајке који се појављивао на кермичкој плочи…вода је танким млазом текла из руку Богомајке.Савршен тренутак,тешко описиво.

Ова жена је изгледала другачије.Умотана у шарену мараму,шерена блуза која је прекривала руке,хаљина до земље дугачка.И те очи,које су ухватиле одсјај лишћа јавора у њеној близини.Те очи су биле тужне,нису биле као у оне рускиње из Лешја.Рускиња је прелазила четкицом као преко класја зрелог жита,па узнемирила свице у сумрак.тако је нешто светлело око ње.

Могу се заклети да сам видео сузицу негде на дну ока ове жене.Шарена,сузица обојена јесењим лишћем,као бисер кога још нико видео није.Али није је пустила.Милош је стајао иза ње и посматрао ово што је девојка насликала до сада.Верујем да овакве очи нико никада видео није.Тако тужне и истовремено прелепе.Светле и плаве.И сада када склопим своје видим је са четкицом у руци као да везе звезде по небу и чујем тихи ветар како се нежно прелази преко лишћа јавора.Уз златну боју сумрака који јој осветљава лице.

-Поштовани брате,срце ми се радује што те видим.Сестра Евгенија је стајала близу нас,ваљда не желећи да нас прекида.Али сметали смо девојци очигледно.Као да јој је рука са четкицом задрхтала,но учило ми се сигурно.

-Поштована сестро,а колика је тек радост моја.Само је пружила руку са осмехом.Толико може да искористи од својих чистим емоција да поздрави брата.Да брата,мој дека је био главни на свадби њених родитеља,Старојко,ујак…

Три дана пред четрнаести рођендан наш мали бата је уснио чудан сан.Летео је малецким крилима кроз неке хладне ,мутне пределе.Изненада је улетео у неописиву лепоту какву није ни сањао да постоји.Застао је на тренутак и загледао се око себе радознало дечачки,коначно се осмехнуо.Неки човек са лепим плавим очима га је чекао да се привикне …мали дечак није ни чуо,ни видео да доле неки људи туже,плачу.Неки људи које је волео тешким рукама бацали су грудве земље на малени дрвени сандук.Тај мали дечак није знао да се срео са својим Творцем.Није ни знао да се више неће пробудити за своју маму,секу,брата.А имао је тек непуних четрнаест…

Сека је пронашла своју тишину у бојама,ја никада нисам успео,а покушавао сам на све начине.Завршила је ликовну академију и неочекивано се повукла далеко од света.Ја пак лутао сам,и срце је моје пронашло…срце га је моје проналазило у свему лепом што су очи виделе. Да недостаје мали бата.

-Изволите у наш скромни дом. Отац Глигорије ће се радовати брате.Реци ми одкуд ти одједном,дуго те није било . Док смо се привкавали на мрак собе за госте причао сам о свему што сам мислио да ће је занимати.Душиугодно проведено време.Морамо да крећемо да нас не ухвати мрак.

-Само тренутак поштовани брате,само тенутак молим те,да вам нешто покажем.Вратила се после пар минута ,у руци јој је била кутија дрвена,украшена дуборезом.На поклопцу крст. ”То смо ми сесте овде направиле” Погледала је у мене ,па онда у мога друга.

-Ви сте сигурно Дамњан.

-Да,збунисмо се.Разменисмо збуњене зачуђујуће погледе.

-Казала је да вам дам ово када дођете.Ништа нам није било јасно,он је овде први пут,немам појма како га је познавала сестра.Вероватно му је нешто надолазило у срце,питао је само :

-Ко је рекао сестро. Сестра је гледала напољу ћутећи,онда полагано почела да збори :

-Сестра Марина,наш мали цврчак. Сестра Марина и мени је зазвонило у глави,како ли се тек Дамњан осећао не могу предпоставити.

“ Пронаћи ћеш ме на месту где се никада не будеш надао,када се то најмање будеш надао ,љубим те “

“Как всё это случилось, В какие вечера? Три года ты мне снилась, А встретилась вчера. Не знаю больше сна я, Мечту свою храню. Тебя, моя родная, Ни с кем я не сравню.”

Потрчао је ка вратима,али оне жене са четкицом у руци више није било нигде.

-Немојте брате,немојте да је тражите,залуд је.Седите молим вас.А коме је било до седења.Излетелеи смо напољу обојица,трчали на све стране около,наравно није је било нигде.Моје срце је било тужно,његово је плакало сигуран сам.Вратили смо се,сестра је чекала стрпљиво.

-А како да је не тражим,како .

-Рекла сам вам,слежући раменима.

-Како си знала сестро,одкуд,не схватам,не разумем.

-Исто сам је и ја то питала.Рекла је…када ме будеш видела да плачем знаћеш да је он поред мене.Сетио сам се сузице у дубини ока,о Боже како нисам…али касно је сада већ.Дамча је отворио кутију,унутра су била два папира.На једном је био цртеж.Насликала је коначно његове очи.На другом писмо.

-Читај молим те ја не могу.Развио сам писмо као да читам неку стару поруку из боце,и слова су засветлела као малени дијаманти…

“Осећам те у сновима,осећам те свакодневно као да си поред мене.Од онога дана излазим у свет коначно без осећаја празнине.Попунио си све моје туге,све је на својим местима,све је као исто али мени сада цео свет другачије светли,другачијим бојама је обојен.И знам да са сваком сутоном долазиш у моју собу и не излазиш до јутра.Знам да седиш поред мене док ти пишем писмо на оној твојој врби.Једнога дана ћеш можда помислити да те више не волим.Биће то моја кривица….” ја се ретко заплачем,овога пута имао сам осећај да стварно држим нечије срце на длану…и нисам могао више….

„Не могу летети када сам са другима,када нисам са тобом.Стално падам,устајем,тетурам се.Колена ми крвава,дланови ми крвави,душа крвава.А морам да полетим,морам да летим.Желим да те видим још једном барем.Једном смо летели заједно и то не могу заборавити, залуд покушавам,машем рукама,али без љубави не могу да раширим крила,требају ми твоје очи,треба ми твој глас…“ више нисам могао.

-Сећам се дана када нам је дошла.Била је мали радознали црчак.тешко је испричати колику нам је радост донела. Овде је откривала неки нови свет.Нове боје,нови звуци,нови мириси.Цртале смо заједно.Стара мати Ангелина ју је присвојила само за себе од првог дана.Седеле су овде под јоргованом. Много воли мирис тамњана,јесте ли то знали.

-Ја је не познајем сеетро,само из његове приче.А он се некако смањио,скупио,слушао је пажљиво…

-Ошишала се,вратила своју природну боју косе.Боје лешника.Често смо се шалили на њен рачун да су веверице почеле неко чудно окупљање около по дрвећу,због те боје њене косе,ваљда.

Као звездица утекла из неког сазвежђа када узме оне своје боје и четке као да зашуме златна поља около…

Осим са старом мати највише је времена проводила клечећи,у молитви.Тек касније нам је испричала за кога се моли.Придружиле смо јој се.И плакале са њом.

Напољу су се чула звона за вечерње,прво тихо па онда све гласније…

-Дошла је каже да пронађе звона своје душе…чујем да их је пронашла…управо.Лице моје сестре се осмехивало,очи су јој се смешиле.Ја за разлику од Дамче нисам смео да се окренем.

-Дошао си,ипак…..рекла је она несвесна да је у те две речи ставила више љубави и нежности него што је ико икада осетио у животу.

Ех те сузе,па ма како радоснице биле…

Post Scriptum : Звездобројца сам упознао случајно.Но тако бих писао пре годину дана ,данас не.Сваки сустрет је намеран и потребан у право време,за оне који се срећу.Пре годину дана био бих љут на неке људе што “улазе у туђе животе” данас не. Данас сам неочекивано захавалан за сваку особу са којом сам се срео макар на трен,и дубоко се клањам у знак захвалности.Кажу да не треба спустати поглед ни пред ким,ја само одајем поштовање . Све је у нама,свака емоција,све што нас растужује,весели…такав нам је тенутно поглед на свет око себе.Ничија кривица није,осим наше. Живот није никакава борба,живот је загрљај…са киме то ћете знати и сами. Помоћ неће стићи ни са које стране јер није потребна,човек све може сам.Нема појма колико може сам све док не затреба.Зато нас живот обара на колена,допуста да се ваљамо по блату. У једном трену морамо да будемо одбачени,напуштени,повређени,и то је све на нашу корист.

Зато ваља помислимо да је катастрофа када нам се нешто догоди.А тек онда разбијени као стара античка анфора негде у мраку дубоког океана,тек онда откријемо снаге у себи.Али не снага која разара,већ мало другачија…ратови могу да се воде и осмесима,и загрљајима далеко ефикасније него уобичајено.У некоме тренутку учини нам се да су други срећнији,све док се не досетимо да смо овде да одаберемо којем ћемо се царству приклонити.Онда је једноставно.

Тако барем ја размишљам,не морате се сложити,и не треба.

Јесте нам Творац даривао лепоту неизрециву и неописиву,још када бисмо знали ште ћемо са њом да радимо.Посебно ја не знам.И много је дарова које можемо дати другима,за које они не знају шта би са њима. …

А,ако се питате где су нестали Анђели до краја приче,сетите се где ћете их пронаћи.Није случајно вероватно да је текст завршен баш на Богојављење.

Поздравче од насмејаних Људи,ако нешто треба праштајте.

23 мишљења на “Неко поправља сатове,неко кишобране,а некима је дато да поправљају Људске Душе… …само своју никако није успео да поправи. Или “Я тебя рисую”

  1. ХВАЛА!
    Прво то па онда остало. Прелепа прича, нисам престао да је читам док нисам завршио. Пуно речи које, чини ми се, још више кажу. Надам се да ћу имати прилике да читам још оваквих, јер ударају баш где траба.
    Свака част, прело…

    Liked by 1 person

    1. Hvala tebi pobratime.Znači mi ovaj komentar.Tekst sam pre objavljivanja poslao jednoj dragoj prijateljici na čitanje. kada je to prošlo,nisam se bojao da ga objavim.Započeo sam ga još u oktobru,dopisivao svakodnevno,onda pravio pauze,pun sto papirića…čudni su me događaji pratili za to vreme,zato možda i nije slučajno što na Bogojavljenje reših da ga konačno zatvorim.Hvala ti još jednom,drago mi je da te nisam umorio sa 33 strane kucanog teksta.Pozdravljam.

      Liked by 1 person

      1. Било је изузетно читати. Свакако подржавам да наставиш овако, мада и сам знам како то иде… Изврсно пренешено из душе на папир. Поздрав брате по словима.

        Liked by 1 person

  2. Svo vreme čitanja prolazila sam kroz razne emocije, razmišljala mnogo u stankama ponekad brišući suze jer sam mogla da se poistovetim i sa Damnjanom i sa Marinom, osetim njihove duše koje su tragale za onim nečim što bi popunilo sve praznine u njima i dalo im odgovore.
    Ovaj tvoj tekst je za mene daleko više od interesantnog i poučnog teksta. Ovaj tekst me tera da siđem dublje u sebe, da prestanem sebe da krivim za sve što nije uspelo u mom životu, ili nije ispalo kako su to drugi očekivali od mene.
    Hvala, Siniša što si podelio sa nama ovaj tekst.
    Svako dobro ti želim.

    Liked by 1 person

  3. Hvala tebi od srca.Pre nego objavim tekst dobiju ga tri moje prijateljice na čitanje,pa ako prođe…znam da sam uspeo da se izrazim kako sam želeo.Da nije bilo jedne teške godine iza mene,ovaj tekst nikada ne bi bio ovako napisan. Rastao sam iz tog dijaloga,iz dijaloga sa ljudima koji su me okruživali.Silazio sam u svoje srce gde nikada nisam bio.Da bi razumeo druge potrebna je velika čistota misli,a da bi razumeo sebe potrebno je mnogo,mnogo više od toga.kada se razbiješ do posledenjg komadića,onda drugo ne predstoji osim da se sastaviš opet,ali samo koristeći svoje snage,u sebi.Nikakva pomoć sa strane neće stići osim osuda i kritika,osim dragogo Boga koji je uvek tu da pomogne,na svoj način koji ne razumemo baš odmah,srećom.Pogrešili smo nešto,pa dobro drugi put nećemo i tako,stepenik po stepenik,ka nebu…puno te pozdravljam i hvala još jednom

    Liked by 2 people

  4. Jedan divan, topao, ljudski pristup onome što sociolozi, onako hladno, nazivaju – alijenacija.
    To otuđenje je nešto sa čim smo suočeni i sami, često, sve češće.
    A posebna nota malograđanskog u svima nama čini nas još otuđenijim čak i od sebe samih.
    Priča je sjajna!

    Liked by 2 people

      1. Искрено,од октобра када се све издешавало почео сам да пишем овај текст.Мислио сам да ћу се осећати уморно због емоција које су прошле кроз мене за ово време,али не…све се лепо завршило,постоји и наставак приче но тренутно нека га нека чека.

        Liked by 1 person

  5. Sve to stigne kad treba, uvek na vreme.
    Kad god čovek na nečemu insistira, ne bude dobro, znam iz ličnog iskustva.
    Pišem kada osetim da imam šta da kažem, a ne zato što mislim da bi trebalo, da bi bilo dobro.
    Mora u čoveku da sazri to što ima da kaže, da napiše.
    🙂
    Tako da, razumem potpuno o čemu govoriš.

    Liked by 1 person

Оставите одговор на Миловановић Синиша Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.