Знаш,када си ми далеко,увек те пронађем у пољима сунцокрета…

Прво су су се отшкринула врата полагано,па су ушетали сунцокрети,велики букет покраден негде успут,па тек онда човек кога воли.Зато га је и волела,јер није престајао да јој мами осмехе и у најуморнијим тренуцима.Свако други би се уморан скљокао на лежај да је возио оволико,али он увек нађе инспирацију за њене црне очи.Била је чудно повезана са овим човеком,само никако није успевала да разоткрије тајну.

Старији од ње је осам година.У великој згради међу стотине странаца делила си их само пар метара и једна врата.Била је само једно слатко детенце за њега,кога је често миловао по косици.А она га је посматрала право у очи ћутећи.Како је расла све више ју је привлачила његова близина.Мало,по мало скоро неприметно све више су проводили време заједно како је стасавала у девојку.Био је честит човек.

А и она је била незанимљива својим вршњацима.Како је расла тако су јој вршњаци постајали страни.Њихова кришом испијања велике дволитарске флаше пива,одласци на журке где се није знало ко на кога пијан скаче.Нису јој пријала ни њихова пипкања крадом,смс поруке које су јој слали није читала.Родитељи су је другачије васпитавали.На срећу.

За њега већ рекох да је био честит,добар човек.Скоро па су га сматрали старомодним мушкарцем,већ добро закорачио у касне двадесете а ништа није урадио корисно до тада.Све манипулације околине,и сва искоришћавања на време је препознавао и клонио их се.Сви су нешто мислили да су паметнији од њега,делили му савете,сви су све знали боље од њега,а он је само ћутао.Није се склањао од проблема као што ћете можда помислити.Не,не…само му је било жао што губи пријатеље на овај начин,али ако се тако мора.Проблеме је прихватао као награду,јер тако је проверавао себе колико стварно вреди.

Тако је то кад не познајеш човека,а немаш ни жељу да га упознаш.Ваљда је лакше пронаћи разлоге за критику,ваљда је лакше него похвалити некога,видети у некоме нешто лепо,величаснтвено.Али људи су то.

Да ми прескочимо пар година,које су протекле тек онако,без узбуђења.

Стојадин се спремао увелико за сутрашњу Крсну славу.Још увек је живео сам.Милица му је помагала са осмехом на лицу,видно срећна и расположена.Завршила је средњу школу,косу црну је распустила скоро до појаса.Тек се формирала у жену.Назирало се да ће бити згодна на мајку.Не нека посебна лепотица,али оку врло пријатна.На срећу,кажем,јер су је остављали на миру.Није се упадљиво облачила,без шмунке,без високих штиклица,кратке сукњице.Спремала се за археолога.Још мало па ће отићи одавде.

Умазаних прстића од шлага који је мутила за воћну торту личила је на праву домаћицу.Шлаг јој је био по лицу,по коси.Можда је зато изгледала слатко.Помагао јој је,трчкарао око ње и ни сам не зна зашто узео је зрнце грожђа и принео јој уснама.Није га приметила од косе која јој је падала преко лица.Склонио је несташан чуперак.Изненадило ју је зрнце грожђа пред њеним уснама.Збуњено га је дотакла.На трен,само на трен су задрхтали и он и она.Губио је контролу изгледа.Узео је још једно зрнце.Чудно га је погледала,а онда је Станоје осетио њене усне на врховима својих прстију.Свидело му се.Принео је још једно,али сада су су зрнцем зрелог грозђа и његови прсти тренутак дуже остали на њеним уснама.Од страха није померала усне,од страха није ни он померао прсте.Нешто га је дозивало.Спустао је прст полако низ њену браду,низ врат,посматали су једно друго широм отворених очију.Дисали су све дубље.Привила се уз њега.Миловао ју је по коси,почео да љуби,рука је одлутала испод њене мајице.Када је осетио мекоћу девојачких груди,пожелео је да полети.Али рекох био је частан човек.

-Не,не,не смем ово.Извини молим те.Скрхан загрлио ју је.Ћутала је.Да ли је нешто покварила размишљала је.Била је збуњена.Он се понашао изгубљено.Глава му је клонула на њено раме.Дисали су заједно,као једно,али су се и полако смиривали.Онда је донео одлуку.Узео је Милицу за руку и онако умазану од шлага не причајући ништа повео до врата њеног стана.

-Све ће бити добро,не брини,сада се већ осмехивао збуњеној лепотици.

Отворила је мајка.Спазила је двоје румених образа који су се држали за руке,као да су једна душа.Станоје није знао како се проси девојка.Било му је први пут.

-Госпођо…па је направио повећу паузу.Мајци је било сумњиво,много сумњиво.Шта ли је урадио њеној девојчици,зашто ли ју је пустала саму.Лице јој је постало љутито,са разлогом.Иза ње се појавио тата.Држо је књигу у рукама,скинуо наочаре и погледао ово двоје,тако шашаво блесавих.

-Уђите децо,побогу Милице па ово је твој стан,не мораш да звониш.

-Не,не ја ћу брзо,само часком.Тек сада је помислио,шта ако мене Милица неће.И постаде му глупа ситуација.Није знао више како да се ишчупа из овога.А Миличина рука није се одвајала од његове,што га је храбрило.

-Господине,госпођо,ух…ја знате,волим вашу ћерку.”Молим” рече,мајка,а тата се осмехивао,што је нашег Станоја охрабрило.Сада би било лепо да неко дође,прође,да га позове телефоном и да забораве на ово,али у овој причи то неће моћи.

-Ја,хоћу..ја бих волео…

-Тата,мама…ми смо се договорили да се венчамо умешала се Милица коначно.Али нам треба ваш благослов.То је био тренутак када је схватио да више не може без ње.

И тако…

На сву срећу њих двоје су се упознавали полако,па тек после су упознавали границе њихових страсти.Милица и Станоје су се истраживали полако као дубине неистражене неке пећине,све њене подводне струје и токове који нису били уцртани ни на једној мапи Љубави.И разумели су се савршено.Почела је да чита књиге које је највише волео да би га боље разумела.Пустала је гомиле плоча,да би га боље упознала.По плочи која се вртела препознавала је да ли му треба мир за писање.Да ли жели да је милује…

Станоје је иначе био писац,више као хоби.Није био књижевник,био је само писац.И наравно стидљив какав је имао је псеудоним.Да га неко случајно не препозна у написаним редовима.Са једне такве књижевне вечери у Сарајеву се управо вратио.Имао је три сестре рођене.Ову која је живела у Сарајеву звао је да се виде,јер се нису видели одавно.Ћеркицу је видео само једном када је имала једва две године.Нестрпљиво је чекао да се појаве у сали,али није му се чак ни јавила.А имао је жељу да их види.

Друга сестра му се јавила када га је видела на телевизији.Па како,па шта,па није знала,јеси ли се јавио сарајлијама.Сестрина кћи има профил на фејсбуку,чекај послаћу ти линк можда се она јави…

Паковао се да крене већ,али хајде…посла Станоје поруку.Малецка је одмах одговорила:

-Опростите ја вас не знам,мораћу да питам маму.Само толико.Није хтео да чека.Порука је стигла брзо.

-Знате,ја се извињаам,али мама ми никад није причала да имам фамилију у Србији.Боже драги,помислио је.То и личи на њу.

-Уђи на мој профил,видиш ово ти је дека,ово прадека,ово си ти са родитељима када сте давно били код нас.Девојка се осећала видно непријатно.После ћутања,и вероватно договарања са мамом написала је:

-Ја бих стварно волела да Вас упознам,ујаче.

-Ех,управо сам провео два дана у Сарајеву,послао мами поруку,звао је,али није ми се јављала.Неком другом приликом,биће ми задовољаство и прекинуо је куцкање на виберу.Преписка и разговор није исто,као што није исто и разговор телефоном и гледање у очи једно другом.Овакав околиш,кроз који је возио заслужује лепшу причу.Зато је и позвао Милицу.Поља зрелих воћњака,један виноград далеко на брду изнад,река у близини,птица лет,сутон који се полако спуштао…заслужују нечији топлији глас.Можда се зато и најлепше приче причају у сумрак.Тада те сви посматрају широм отворених очију,сневају то о чему им причаш…деца и они који су вољени – посебно.

-Када те нема пронађем те у пољу сунцокрета.Али сва поља кроз која сам прошао била су мала,за тај твој осмех.

-Како је било љубави,осмехивала се неодољиво,заводљиво !!!Покушавао је велики цветак сунцокрета да јој уплете у косу,али безуспешно.

-Задовољан сам,искрено. Новинари к’о новинари,питају свашта.Пази “да ли је она сцена када ју је главни јунак протисао уз тарабе испод жуте зреле дуње истинита,или сте измислили “ као да је то најважније у причи и насмејао се.Мада мени јесте. Срећом остали су били причљивији,па су ме пустили брзо.

-А,нова књига,када ћеш ми је дати да је прочитам,умиљавала се неприметно.

-Не још мила,рекох ти кад пронађем онај цртеш за корице,тада је добијаш.

-Зашто је он толико важан,не разумем рече сецкајући салатицу за ручак.

-Неопходан је веруј ми,видно разочарано причао је.

-Па онда,да га пронађемо,могу ли ја да пробам да је позовем,можда се мени јави.И није чекала одобрење преписивала је сестрин број у свој телефон.

-Пази сад…чуло се звоне неколико пута,а онда се јавио женски глас.

-Добро вече госпођо.Ја сам супруга вашег брата,да да Спасоја,да.Е па звао вас је али се нисте јављали.Добро,добро…нема везе,разумем,него хајде да се договоримо за тај његов цртеж који чувате.Не,нисте ме разумели,платићу вам колико тражите.Мени је стало до њега,не њему,ја желим да га видим.Реците цену и долазимо по њега.За чудо,лако су се договориле.

-Видиш све је на продају лепи мој,чак и најрођени.Није могао да верује шта је чуо са сестриних усана,а тек ће се изненадити верујем.

Сарајево,после недељу дана.

Спасоје и Милица лагано чаврљајући испијали су свој еспресо чекајући госте.Мало су каснили,али пристојно.

-Када смо се нас двоје први пут срели,питала га је,сећаш ли се.

-Сећам се,како се не бих сећао.У књизи Мали Принц

-Шта сам била ,лисица ? Ружа ?

-Ни једно ни друго,била си свих оних стотинак сутона што је Мали Принц видео.

Пољубила га је нежним уснама.Наслонила је руку на сто и посматрала га радознало,радознало због цртежа наравно.

И гости стигоше.Сестра беше пуначка жена,ведрог осмеха.Зет проседео,остарио,уморног погледа.Кћи њихова као мала сирена.Син је стајао на пристојном растојању,као да га све ово није занимало баш ни мало.

-Ово ти је ујак бато,приђи слободно.Уместо њега је одговрио тата.”Тај дечко не воли Србе” на шта је дечак поносно испрсио главу.На све је Станоје био спреман,али не на ово.Милица га је ухватила за руку и стегла јако,да му не падне нека глупост на памет.

-Добро сине,твој избор.Само деда ти је био Србин,и очев отац ти је био Србин,зашто ли нас мрзиш није ми јасно.

-Није истина мој деда није био Србин,рече љутито.

-Јесте,колико се ја сећам презивао се Ружић,али тата твој је другачије замислио свој живот.Не воли,шта да ради дете,није крив,не замери му,сестра је покушавала да примири ситуацију погледаши га прекорно,познавајући одлично своје дете.

-Гледај,тата ти пије српски вињак,хаха а мрзите нас.Тебе ћу тек средити намигнуо му је.Када сте били код нас,последњи пут,ова малецка је тек милела по трави.Није се бунила кад ју је помиловао по коси.Да ли те је неко вређао што ниси како кажеш Србин ? Јеси ли платио некада неки вињак у кафани са мојим татом,или су те чашћавали сви редом.Еј човек је магистар машинства,наш зет,кад оно…на фејсбуку пише средња машинска трећи степен,мене је стид био уместо тебе веруј ми.Зет га је већ мрзео.Ни једна жена из комшилука није казала да неће у руке дете које није мала Српкиња,чиме су вам све напуниле гепек.Од устију своје деце су одвајале суве вешаљке,сир,крушке,дуње,све што су имали…а ви не волите Србе,ако и треба,ако…дечак је потиштен пришао столу да седне.

-А,не…неће моћи.Код нас у Србији се пита да ли је слободно,не може то тек тако.Млади господин је можда схватао да није био управу.

-Извини ујаче,да ли је слободно.Станоје га је посматрао кроз чашу минералне воде.Милица је морала да су умеша,иначе ће изаћи на зло све ово.

-Него,јесте ли донели цртеж госпођо ? Да не дужимо пуно,морамо да се враћамо.Ни останите,ни будите наши гости,сат,два,ништа.

-Јесам,и извукла пожутели лист од школског блока.Станоје је склопио очи,не верујући да му се опет враћа.

-Колико пара сте рекли ? Милица извади новчаник на сто.Лепа,пуначка жена је ћутала.Већ је купила све што се новцем може купити.Први пут је нешто продавала.О томе да постоји нешто што нема цену није ни размишљала.Лепа жена се претварала у похлепну,и лепота је изчезла са њеног лица.

-Хиљаду,рече спуштајући поглед.

-Хиљаду динара ? Па рекли сте много мање телефоном,није поштено.

-Тај дечији цртеж не вреди сестро ни динар,верујем да си проверила већ код неког колеге.

-Вама,изгледа вреди,не мени.Као да је то била освета ко зна због чега из детињства.Био је познат,пише књиге,гостује по телевизији,има лепу младу супругу,довољно за завист.Хиљаду еура и ево вам.Сви су ћутали нико није очекивао овакав разговор.

-Идемо,мила,пусти то је само обичан лист папира,и кренуо је ка конобару да плати,и да бежи одавде,што пре,да заборави овај дан.Милица је пребројала паре из свог новчаника,бесно отела цртеж не размишљајући хоће ли га поцепати,бацила паре жени у лице.Неки су били срећни,неки тужни,тако је то у животу.

Ћутали су док је возио.Није знао да је цртеж код ње.

-Љутко,може ли један осмех,почела је да га голица.

-Љубави,постоје људи које разбија неразумевање,подсмеси,критике онда их разара самоћа у коју се повуку,промашене љубави,алкохол…али неки преживе захваљујући оваквима ко што си ти.Дођи,привукао је њену главу на своје раме.Постоје особе које не умеју све што осећају да објасне ономе коме треба објаснити.Па се служе музиком,бојама,стиховима да то ураде умсто њих,мада ни тада не разоткрију свима баш све.Почео сам да пишем књигу о томе колико те волим,тај цртеж би био само као јагода на шлаг…али завршићу је и без тога,ето то је та тајна коју сам скривао од тебе.Можда си приметила да листове прекривам јаворовим лишћем.То је зато да пронађем још неку лепу реч,можда долети од некуда…Јер,можда ти нисам одавно рекао…волим те.Није хтела да му каже за цртеж још увек,пријало јој је то његово узнемирено тужно срце које је јако лупкало,због свега…

Мало касније…

-Мудра јапанска пословица саветује вајару да довршену скулптуру препусти валовима најмање хиљаду година.Оно што после тога извади из воде је тек права уметност,рече му док су се распакивали у стану.Да видимо шта је време учинило од твог цртежа и баци смотуљак на кревет.Постао је нем и непокретан.Само је пар пута завтео главом не верујући.

Превртала је Милица цртеж,загледала га из свих углова али ништа необично на листу папира. Он је седео мирно,скоро свечано смешећи се као луди научник који је трагао за благом потопљене галије,а онда му испловила једног дана на Морави док је пецао,цела,неоштећена са свим златним амфорама.

-Окрени га,на полеђини ваљда нешто пише ако се није обрисало.Окретала је лист папира заборављајући на оно што је било нацртано.Девојчица,црнокоса,боса хода преко дуге.Невештим дечијим прстићима било је ту нацртано и Сунце и планине,али девојчица је била упечатљива.И онда не верујући својим очима лагано је помицала усне…октобар двадесети,деведесет шесте.Па тог дана сам ја рођена,одкуд ово ?

-Питаш од када те памтим,па ето од тог цртежа.То је мој сан.Остатак тог сна је у незавршеним линијама,у твојим непроходаним корацима,у бојама које су остале непотрошене…дуго га је посматрала мало њега,па мало цртеж,не верујући да је ово могуће.Онда је донела одлуку

-Морам ти нешто рећи.Постаћеш тата.

-И то ми тек сада кажеш,хтео је да устане да је загрли,али одгурнула га је назад на кревет,јако,снажно.

-Па,ниси ме разумео,вечерас ћеш постати тата,даћу све од себе веруј ми.Са првим звуцима Албинонија груди су јој одмах реаговале,знале су шта их чека.Неки невидљив ветар јој је умрсио косу.Напала га је пољупцима које као да је чувала за овакву ноћ целог живота,непотрошене.

-Деца се рађају из љубави говорила је већ све теже,испрекидано.Хоћу да овој бебац буде посебан.

Седела му је већ у крилу,једном руком се држала чврсто за његово раме,прсте друге руке му је уплела у косу,гужвала је,чупала је.Он је држао руку око њеног струка и полако је привлачио ка себи.Са сваким пољупцем као да су цртали свет у коме ће то малецко биће живети.Сваки пољубац по засађена воћка,или неки цвет…на грамофону је Китаро већ узимао замах да бубњевима заврши ову ноћ.

Крај

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.