Никада ти нећу рећи да те волим…

Никада ти нећу рећи да те волим…или…одлазе и они који воле малецка

Хвала ти што си једно сиромашно детињство направила лепим.Хвала за све сумраке обојене твојим очима.Хвала за све упаљене свећице за мене,за све неизговорене и изговорене молитве.Хвала ти што си ме васкрсавала увек наново,увек из почетка.Хвала ти што си ми послала Сунце да ме греје,да светли када би ме загрлио мрак,хвала и за Месец.Хвала и за све сузе моје које су ме чистиле…А Небу хвала за Тебе…Твоја одсутност дала ми је више него сваколике нечије присутности.Срешћу Те опет,па макар само у стиховима,јер сва друга имања нису те била равна…

Сретох те у дечачким сновима,и његовим првим стиховима,и никако да изађеш.Питам да ли бих умео да живим без тебе.И онда сваке ноћи тонем у снове као у ту песму коју чујем.Зато на јастук стављам Икону Богомајке,јер истина једна је да је моје само оно што је Њено.Можда је знала да би ти моја љубав била тамница,не бих веровао у Тебе,у себе.Верујем да је Она доцртавала све те грешке моје кроз живот,као степенице за непроход…за враћање…једном.Јер како човек другачије да се избори са манама,са горчином…верујем Ти не ходаш само земљом,видео сам Те на неким другим местима,где ми је било хладно до смрзавања скоро,непролазно…када се сретах са одласцима,послењим издисајима оних које волим.А Ти си ћутала,улазила у моје срце и ту остајала као у неку стару оронулу црквицу.Спознала си све пре мене,све пречице којима сам журио крила си лукаво.

Најтеже му је преко ноћи.У трену када се напољу све смири и ућути,он се пробуди,и не сећа се шта се десило.Постоји један трен када и птице на гранама уморно утихну,а Месец на трен застане у своме кругу.Е тај трен је само његов.Сећа се само да некоме каже “Волим те”,али не зна коме.Не зна,барем још увек.Отишло је да се сретне са Господом пуно људи које је волео за кратко време,за неких годину дана.А можда му само треба пуно анђела чувара у ова времена пуна искушења.Тражећи неке фотографије пронашао је стару мамину постељину.Везене јастучице са ружама,пауновима,срцима.И гледајући све то сетио се како је лепе снове на тим јастуцима сневао.Наслонио би своју малу главицу на мамино раме,рукицу би јој ставио на образ и тек тада би и она и он мирно заспали.Време је да неке ствари из детињства врати у своју стварност,и да их оживи наново.Због себе,и због свих који га одозго посматрају.Само једна жена са косом боје октобарског брезовог лишћа је остала у срцу,од свих који су туда прошли.Посматрала га је изнутра.Смејала се са њим,плакала,туговала,поскакавила од среће када се он осећао лепо.Трудила се да не смета.Али није изгледа успевала.Не,не…не није му сметала,само му је недостајала све више.Осећао би њено присуство у посебним тренуцима.Када посматра заласке Сунца,када милује цветиће здравца,или руже.Када проба прве трешње или јагоде…Али није је тражио,нити дозивао,јер још није био сигуран да је то она којој у сну шапуће Волим те.

Били су малецки,њена авлија до авлије његовог ујака,куће где му је мајка рођена.Делиле су их дрвене тарабе и грмови купина са њене стране.Осећао би само како га два тамна ока сакривена иза зрелих купина љубопитљиво снимају.Делила их је и њена мајка.Ретко јој је дозвољавала да се игра са осталом децом.Ако се добро сећам,тек је у петом разреду приметио да му срце другачије куца када угледа Олгу.Дете као дете,још безазлено у својим мислима,посматрао је свет са зреле трешње успред куће.Олга је била сакривена иза крупних цветова мушкатли на широм отвореном прозору.Нешто му паде на памет.Отрчао је до маме,изгребаних колена од пентрања по дрвету и румених усташца од зрелих трешања,отворио је малецки длан и понудио мами прве зреле трешње.

-Душице моја малецка,хвала ти.Дечак је стајао и посматрао је свог великог анђела.

-Хоћеш нешто да ме питаш ? Кажи,сагнувши се да пољуби малецак носић дечаков.Дечак јој је узвратио загрљајем.

-Мама,а зашто не засадимо једну трешњу у Олгином дворишту,да има и она,то би баш било лепо,рече стидљиво.Жао ми је када ме посматра кроз прозор како ја једем трешње,а она нема.Опа,насмеши се мама.

-Хоћемо душице,али морамо да питамо прво њеног тату и маму.Дрвету теба пуно времена да порасте,зашто јој не однесеш мало,па поделите.То је још лепше.Дечак погледа на длан,остале су само три трешње.

-Али,мама има само три,а и њена мама нас не воли.

-Попни се на дрво ти лепи мој поново,када је видиш махни јој руком да приђе до ограде,и дај јој,ништа лакше. Аха,ништа лакше,то ти мислиш мама,помисли уплашено.

-Али три мама,нема више зрелих.

-Можда њој буде довољно само те три од тебе.То још не знамо,хајде и лупи га по гузи док је босоног излетао напољу.

Пар дана пред Крсну Славу покојног ујака и маме долазио би да покоси траву,окопа баштицу са цвећем,ореже прецветале цветове ружа,запали кандило,упали свећу и чека госте.А,да долазио би и да се поздрави са Моравом.Само што гостију никада није било.Веровао је да ће једног лепог дана свратити и гости.А шта је вера,вера је веровање у оно што не можеш да видиш. Награда за ту веру јесте да видиш оно у шта верујеш…Можда је одустала од мене,можда сам и ја одустао прерано од ње.

Увек би застајкивао крај њиховог дворишта,прошао би што спорије,и што тише може.Срце га је вукло да је види.Памет је шапутала,немој пусти је.Она сада има породицу,немој да се мешаш.Више од двадесет година је није видео.Нити је икога могао да пита.Много година касније у прелепом мају чуо је весео смех из дворишта,баш онакав каквог га се сећао.По осмеху се кажу људи лако познају.Познаје се какво се срце крије у грудима.Морао је да застане,вукло га је.Више није било купина крај ограде,било је безброј ружа у свим бојама.Једном руком је придржавао ранац,другом мало померио грану наранџасте руже,скоро као лопов који се спрема да нешто украде,а да га нико не види.Приметила је да се грана чудно њише.Није се ни макла кад га је угледала,само га је нетремице и ћутећи гледала,исто као и он њу,изненађен лепотом каја је још увек била на њој,у њој…Лагана летња хаљина,у руци кофа за полевање.Она је била изненађена,можда више него он.После,не више од десетак секунди немог гледања,заиграо је осмех на преслатким уснама.Девојчица ју је дозивала,да видите чудо,са његове трешње.Када се окренула ка малецкој,осмех је нестао,али је остао осмех у очима,плавим крупним,лепим,неодољивим још увек.Милину је осећао што тај сјај није нестао са годинама.

-Као са слике старих мајстора рече,наслонио се на тарабе и посматрао жену међу разноразним цветићима у башти.Дуго га је посматрала,”стварно тако мислиш ? ”,а онда скрећући разговор погледом потражи девојчицу.

-Дериште мало,сиђи доле,брзо.Дериште као да је сишло са неке старе мамине фотографије,када је имала шеснаест,можда годину више или мање.Само су јој очи биле другачије.Прозорљиве,немирне…бистре.Цурица се сакрила у мамин загрљај пред непознатим човеком.Сузице су падале кроз женине груди,право на срце и ту немо остале,невидљиве за све.Овом сусрету се није надала.

-Ово је моја Николина,руком је чистила косу девојчице од лишћа и петељки од трешања.А овај чика је наш комшија,чију си трешњу присвојила.Хајде прво се извини.Мали прћасти носић је полетео у висине.

-Нећу,ја се никада не извињавам.И још је додала – никоме.И погледала пркосно човека у очи,равно.Свидела му се,пружио јој је руку помирљиво.Гледала га је не трепнувши.Ко још пружа руку детету.Мало је размишљала,па се одобровољила.У тренутку када је одлучила да човека удостоји осмеха и пружи руку,човек је хитро повукао своју,почео да се као чешка по бради,поглед је упутио ка мами,више незаинстересован за цурицу.

-Лепе су вам ове руже госпођо.

-Ааааа овако ме нико није прешао,нико никада,вриснула је Нина и почела да поскакује као мали кенгурић.И тако су склопили пријатељство одмах, непланирано.Бојао се тог сусрета,али све се лепо завршило.Необично за њега,био је сасвим миран.

После толико година она ми се осмехује,само му је то било на памети.Приметио је да неко брине о кући.Није било прашине около прво је уочио док се распакивао.Олга је волела да са његовом покојном мамом копка по башти.Где год су нашле мало слободног места садиле су цвеће.Размакао је оне старинске коцкасте завесе и отворио прозоре који су мало зашкрипали и погледао низ двориште ка реци.Прво сећање га је одмах стигло.Нема мушкатли,нема ни маме,нити вечито насмејаног ујака.Нема вруће погаче…али ту је била Олга.Туђа,забрањена,недодирљива за њега.Довољна му је била само њена близина,сутра ће већ отићи.То је најбоље умео – да одлази.Да оставља,да се не осврће.Тако се барем говорило о њему.Истину је знао само он.Постоје светови у које се ретки упућују,па чак и многи застану пред вратима.Застану и никада не уђу,ни најхрабрији.Он се изборио са собом,одавно већ.Али шта му је то донело.Осим туге,ништа.Живео је свој живот као по казни.Дозвољавао је људима у окружењу превише,али то га више није дотицало.Пронашао је своју тишину,на месту где је нико не тражи.И чувао ју је љубоморно.

Док се мувао по дворишту,борећи се са травом,наслоњен на зарђалу косу све чешће је погледавао ка њеном прозору.Две лепе жене су се играле,смејале,уживале.И као случајно,чим би осетила његов поглед,осмехивала му се.И опет је помислио.Она ми се осмехује.После толико година.Сигурно је много боља жена,од онога колико ју је као дете разумео.Нисам те био вредан.Понављао је у себи погнуте главе пуне кривице.Нисам никада,нисам ни сада.Тек сада не заслужујем те очи,ни тај поглед,ја недостојан.Неко би љутито ударао косом по трави,а он је траву скоро миловао.

Мени је мама одредила судбину рекавши ми једном давно,тебе неће нико да воли,тако и би…вероватно је зажалила због тих речи,никада нећу имати прилику да чујем од ње,размишљао је.Једнога дана доћи ће неко у твој живот и учиниће да схватиш зашто ни са једном другом није успевало.Доћи ће неко ко ће одувати јесење лишће са твоје душе…знао је то,био је сигуран.Збуњивале су га оне речи Волим те,у сну.Можда ће нека доћи,ко зна.Ко зна и да ли сам спреман за то.Да се мисли чују,вероватно би негде пожар избио од његових.

Негде пред вече Николина се појавила.Носила је осмех,наранџасти шеширић и позив од маме „можда би наш уморни комшија попио кафицу са нама?„

-Хвала лепотице,али не могу.Стид ме је рече слегнувши раменима.Уместо ја вас да зовем,зовете ви мене.А и немам шта да понесем као поклон.Цурица није престајала да се осмехује,као да се бојала да не уме опет такав исти осмех да врати на лице. 

-Само трен,имате показућу вам ја.Ако смем да уђем наравно.Као неспретни мачевалац поклонио се цурици и показао јој пут у кућу.Очигледно је одлично познавала где све шта стоји.Са рукама на леђима шеретски је разгледала по соби,отворила врата старинског ормана,и почела да броји…до деветнаест.“Једино што не знам зашто само ову грамофонску плочу никада не помера са овог места,када их има гомила.Једино још не знам зашто је само слуша када ја нисам ту,али моји малецки ушићи одлично чују,загонетно се смејурила.Могу ли да је пустим,молим вас и не сачекавши да се немири у човеку умире плоча се већ окретала на старом Тоскином грамофону.Прво је тишина запуцкетала,па онда полетеше неке узнемирене птице над реком…

I go away

I don’t want to stay

Only you I told

I will start today…

лукаво је посматрала из прикрајка лице човека,чија близина јој је некао пријала.Знам ја све ваше тајне сакривене по овој кући само му рече.Он као да је није ни чуо.

I go quite awhile

till I find wonder high

for I won’t have to cry.

I go tonight

I don’t want to fight.

People’s eyes are cold

instead of warm and bright.

I go quite awhile

till I find wonder high.

I promise to writе

Човек је ћутао,али је Николина осећала да се нешто дешава,нешто необично,сакривено од ње.Мада му са лица није ништа могла прочитати.Можда је само слутила,можда јо се само чинило да се мамино понашање променило од када је он ту.

Идемо,ухватила га је за руку.Можете мами поклонити ову плочу ако се неће љутити цурица која вам је плочу поклонила и онда је на његово изненађење извадила папирић на којем су се некада писала љубавна писма.Цветићи,руже,вероватно је некада и мирисао.Можда јој се човек стварно и свидео,а можда је нестрпљиво хтела да боље разоткрије неке ћутљиве мамине тренутке.Јер постојали су тренуци кад се скоро неповратно повлачила у себе.Плашила се тог тренутка Николина.Плашио се и он поновоног сусрета са Олгом.”Боже,окрени на добро све ово,нека се добро заврши,рече тихо.Тихо се прекрстио да га малецка не види.Удахнуо је дубоко и кренуо.Срце је лупало,колена су га издавала…само храбро.Неће,овај сусрет их не може болети.

И поглед је додир,ако умеш.Ако умеш онда је и поглед миловање.Из душа људи треба извући само оно најлепше и најчистије.А,ако не,не дирај ништа молим те.Напољу је био мај,време када сви лепи снови оживе.За један сан није имао храбрости да га одживи.Ппруживши Олги руку као да је одгурнуо своје снове предалеко одавде.Предалеко,да би им требало пуно времена да се опет врате.А тада ће опет већ бити далеко…Није успео да одглуми да му није стало.Познавала га је.

-Да ја не заборавим да Вас питам,да ли сте је много волели,боље је одмах ? Мама ми не дозвољава да претурам по стварима,али ја украдем кључ,не љути се мама молим те.Тамо је неки другачији свет него овде.Књиге,плоче,писма,неки текстови,фотографије.Али секунду прекасно да би видела како је мама затреперила док је сипала сок,тешком муком се изборивши са собом да ни кап не проспе.

-Читала си писма,љубави,на тај мамин тон није навикла.Можда претерујем,само сам радознала,размишљала је девојчица.Да ли је разумела нешто из тих писама.Да ли зна ко је његова најдивнија.Може ли се ишта сакрити,као под стари кревет,како смо некада чинили,или под тепих.И увек би неко проналазио те нађе тајне и скровишта.Да ли је мала знала… ?

-Нека си,волео бих и ја да прочитам твоја писма,барем једно,сигурно имаш неку симпатију.Да се мењамо,шта мислиш.Добро ју је проценио,мало ћу је зачикавати одлучио је.

-Мени нико не треба,само мама,и подигла носић пркосно високо.

-Неће моћи,једном ћеш морати да се заљубишкаш,е тада ћемо разговарати.
-Идем ја да их донесем,па ћете ми причати.И побеже,очигледно није волела да прича о љубави,као и свака цурица њених година.Барем ће на кратко моћи да посматра жену коју воли,ево већ четрдесетак година.Коначно сами.О чему да јој прича ?

Да ли јој је драго што га види,или…неће о томе размишљати.Да ли је драго теби што је видиш питао се? Срећом па нигде у соби није било фотографије мужа,иначе не би издржао његово поглед ни са слике.Лепота увек привуче неку битангу.Накога ко ће је ружити. Ако је жена неко ће јој досађивати,ако је цвет неко ће га откинути изгазити,бацити.Неко ће поломити младо дрво у парку… зашто ли је то тако? Зашто сам ја постао такав ? Посматрао је Олгу како и она мирно њега посматра,достојанствено као краљица.Пожелео је да приђе да је помилује по коси,да је пољуби,да јој стави руку на груди које су се полако померале како је дисала,али није.Како их је малецка оставила тако их је и затекла,иако је скоро кришом ушла у собу.Олга је осећала ту његову жељу,а како и не би,јер та жеља је летеле око ње више од тридесет година.Девојчица се вратила на време.Питање је колико би издржали тишину које је слетеле на њих двоје.

-Тражећи неку књигу за читање пронашла сам писма која сте писали некој девојци,почевши да претура по старој кутији од адидас патика,мама се љутила али ја сам их ипак прочитала.Чудно ми је што су овде само ваша писма,њехих уопште нема.Пронашла сам и у једној књизи „Увела ружа“ мислим,на крају сте почели да пишете неки текст.Наслов је „никада ти нећу рећи да те волим“ али само пар реченица и ту сте стали.Следећег пута када сам књигу тражила није је више било.Мамице,тужан је био поглед девојчицин упућен мами.

-Па видиш,она није морала да ми пише.Мени је био довољно само када помисли на мене.Увек бих осетио,ма где,ма у које доба дана,увек веруј ми.Да ли се то још некоме осим мени дешава не знам.Ето.

И…јесте ли је волели.Села је на фотељу,прекстила ногице као индијанац,ставила рукице на образе и мудро га посматрала.И чекала одоговор.Човек није журио да одоговара.Мало се препустио сећањима,Николина је решила да буде стрпљива.

-Да.Али јој никада нисам рекао.

-Јесте ли јој барем показали.Ту се замислио добрано.Не знам малецка одговор на то питање,показао сам јој све друго осим љубави плашим се.Вероватно сам је болео много,али ни она није показивала.Њена мајка је била у праву.Није довољно само пожелети да са неком проведеш цели живот,има ту много више.Мораш бити способан да је волиш и када наиђу олује,мораш да је чуваш од кише,од ветрова.Мораш да јој обезбедиш миран дом да би чувала и васпитавала децу,ја сам се бојао да све то не могу.Ево,видиш ви имате у кући све што вам треба,колико видим…ја то нисам могао.И никада више нисам волео.Али сам лагао,немилосрдно.Колико сам жалио због тога,то ћеш схватити када одрастеш.Хајде неко лакше питање молим те.

-А,зашто сте онда отишли ?

-Зар те ја не замолих нешто лакше,осмехивао јој се.Олга је пажљиво пратила разговор.Често одлазе и они који воле малецка.Одлазе и они који су вољени,на жалост.Не питај ме,немам паметно објашњење за то.Знаш лако је волети,тешко је бити вољен,то уме да буде терет претежак за неке.За мене јесте био.Нисмо сви ми кадри за то.Знаш причају ти да ниси вредан,да не заслужујеш…реч родитеља је тешка реч,за оне који не желе да се боре,јер знаш да ће свака твоја победа бити несрећа за неке друге…Тешко је причати о томе да би ме разумела,јер имаш дивну мајкицу која те сигуран сам васпитава исправно.И онда одеш мислећи да ће свима бити лакше,а знаш да неће….најгоре је што си убеђен да си изабрао прави пут.Туђе сузе ниси видео,туђе бесане ноћи ниси видео…и на тренутак их је оставила саме…баш у право време јер није знао шта више паметно да јој каже.

-Занимљива цурица,као пролећни поветарац је,ти си била другачија.Хтела је нешто да каже,али није желела да чује девојчица…

Беше то негде горе у плавети,беше од свиле,обавијена модрином неисказивом…и знам да ме једино очи твоје наново могу тамо попети…дођоше му стихови,посматрајући мирну,лепу жену.Постоји лепота,тек онаква.Постоји и лепота изаткана од тишине,музике,слика,сећања…која те одведе са друге стране свега постојећег…

-Нисмо имали деце 14 година то вероватно ниси знао.У мени је био проблем.Ум се опирао,тело се опирало,муж је био стрпљив.Имам осећај да је био свестан да ради нешто погрешно,није он крив.Али медицина је напредовала.Ова малецка је зачета у хладној немачкој лабораторији,уместо под звезданим небом,у хладу липе или трешње.И ето.А онда сам прочитала о истраживању два руска научника.Мало је застала,да види да ли га интересује,да ли га боле њене речи.Посветили су целу каријеру истраживању.Кажу да дете највише гена носи,пази сад,од жениног првог мушкарца.Не мушкарца са којим затрудни.Зато је оваква ваљда.Али то само ја знам,не брини.Онда је настала тишина,а тишина уме да удави,да те сатре и уништи.Ефикасније него поглед који оптужује,кори,пребацује.Најтеже је када те оставе самог са собом.Одрастао је поред Мораве и није се плашио њених дубина.Бојао се својих,још више својих плићака,зазирао од њих.Никако га ниси могао натерати да загази у ту воду,плитку воду.

Када се вратио из војске приметио је коначно да Олга се пролепшала.Прсти су јој били мекано нежни,елеганти дуги,груди су јој се сасвим лепо назирале испод мајице,усне га мамиле,али чекао је.Није је додиривао.По некада су се некако њихови прсти залепили,и није му се одвајало од ње,чекао је стрпљиво.Знао је,једина интимност која вреди се ствара када се две душе коначно додирну и загрле једна другу.Од тог тренутка,миловања неће остати само на њеним образима,коси,грудима.И никада неће моћи нестати,нити се обрисати.Као велики царски печат на души.

Били смо на концерту у граду.Френки је свирао у једном ресторану крај базена,често би се прикључио још неко ненадано,ненајвљено,као легенда Луис например,сећао се.И онда бисмо скакали,играли.Ту сам тек постао свестан њене недирнуте лепоте посматрајући остале цурице.лагао бих када бих написао,погледи су им се сретали,јер су само једно друго посматрали.Близина их је привлачила,сећао се те ноћи као да је синоћ било.

Први пољубац испод прве уличне сијалице која није светлела.Да била је то липа у цвету.Па још један…па безброј.Први пољубац најслађи од свега,баш зато што није био из радозналости,тек да проба,да прича са другарима.Волео ју је,и чекао да пожеле обоје.И онда је схватио врло рано празне приче својих другара,који појма нису имали.Не постоје ту технике разне,постоји љубав само.Или не постоји.Покушао је да је посматра мирно,али влагу у очима није умео да сакрије док се сећао.Тата му је дао први пут кључеве од реноа.Није им се ишло кући.Држећи се за руке,поред ноћних фрајли које су опијале из башта,кренуше према Морави.Грлили су се,као што јутарња магла грли шуму,као што река грли обалу,милује трске … топло, осјећајно,нежно…У тој љубави има много више лепоте, него у свим уметничким делима које је урадио човек.Како је њена мајка сазнала,или је тек само слутила не зна се.Као да су могли и да сакрију и да су хтели,јер променили су се од прошле ноћи.Поручила му је да не долази док је жива,пресудиће му на спавању.И није долазио.Мама јој је умрла брзо,у сну.Дошле су деведесете,луде,блесаве и шашаве.Деда је уместо њега примио војни позив.После само пар дана прокоментарисао је гледајући дневник у пола осам “Тешко мени,послао сам дете битангама.“ У оближљој цркви платио је да сваког јутра се чују звона за сву децу коју су преваром одвукли пред нечијим туђим праговима далеко од својих.За све оне који се никада неће вратити,за све оне који више никада неће бити исти.

Када се вратио,осећала је да се тамо негде,догодило нешто лоше.Ништа није питала.Отишао је да среди тих пар испита који су му остали.Побегао је.Олга се скоро преселила код његове маме док је он учио.Заједно су кувале,радиле по башти,и чекале га,обе.Једног тихох јутра ни његова мајма се није пробудила.Више није имала никога на свету.Отац је био другачији,никад љубав није показивао,што не значи да ћеркицу није волео.

Побегао је и овога пута од њених тужних очију.Довољно је што сам ја потонуо,немој и ти молим те размишљао је.Требало је да буде срећна а постајала је тужна.Још једна мука за њега са којом није знао како да се избори.Више није умео ни да је загрли као да су му руке биле свезане.А тако му је требао тај њен загрљај.И њој његов,али то није примећивао.Уплашен људима за које није ни знао да постоје,није ни веровао шта може да се крије у људским срцима лепоту више није примећивао.И отишао је да му не постане свеједно,потиштен,тужан какав је био,све му је постало неважно,није желео да му и та жена постане неважна.Склопио је очи да запамти све што је напуштао…а сећао се само лишћа кестена које је падало за њим,ничега више.

Отац није знао шта ће са њом,додуше није знао ни шта ће са собом.Убрзо су дошли неки људи,запросили је,тражили су њену руку како приличи домаћинима.Тата је пристао,само је желео да је спасе страхова од онога што их чека можда сутра,или прекосутра,а што ће доћи био је сигуран.Њу нико никада низашта није питао.Овде је већ било поодмакло лудило,и тата је послао на безбедно место,далеко…више се није трезнио,Више од туге него од ракије,мада злобници тврде другачије срце му се распукло на два дела.Људи,к‘о људи више воле да причају ружно о некоме него лепо.Он ју је изгубио,он је се одрекао,знао је како је њеном тати…али није знао како ће бити њему.

И нема тог сна који не жели да се појави наново.Почела је грмљавима,отрчао је кући да затвори прозоре.Заспао је лако.Пробудио га је лавеж паса у воћњаку.Сказаљка на старом зидном сату је обилазила тек двадесет други круг овог дана.Скувао је себи кафу,изашао на веранду.Сакривен ружама пузавицама нико га није видео.И опет мирише ноћна фрајла окупана кишом као некада.Кренуо је ка реци лагано.Одупирао се да погледа ка њеном прозору.И успео је.

Николина се плашила грмљавине,увек би заспала крај маме.Олга више није чула кишу да лупа по крову,устала је да отвори прозоре.Девојчица је безбрижно спавала.У тренутку када је он изашао са веранде и кренуо ка реци,отварала је прозор.Није морала да размишља куда се упутио.Можда је време да разбаца пепео којим је прикрила срце.Узела књигу коју је сакрила од цурице.Опрости рече пред Иконом,немој да због мене падне нешто на ову душу малецку која мирно спава,и пође. Као запис је овај човек урезан у најлепши део душе моје,све знаш о мени,све знам о теби,а ипак ја као да сам од увелог лишћа па ме ветрови разнесу на све стране,никако на твоју.Безброј пута од оне ноћи је ишла том стазом када он није био овде,седела би на обали,слушала и разговарала се реком.Као да га је чекала,а није јер осећала је да неће доћи више никада.Али као ноћас,никада није осетила стару љубав.Није се двоумила.Ко зна како ће се ова ноћ завршити,али барем је била храбра.

Испијао је велику шољу кафе седећи у старом чамцу ничим привезаним за обалу.Осетио је да му неко прилази.Није се ни окренуо.Можда је када се одгурнула ногом да ускочи у чамац,погурала и чамац.Тек запловише.Десетак метара је био спруд,трске и месечина су га скривали.Са обале се видело да разговарају окренути један према другоме сасвим близу.

„Један мали дечачић,дуго је седео на једној малој звезди негде горе и чекао да се ја опаметим,говорио је тихо,да не преплаши рибе у плићаку.Мене је изабрао за родитеља,за учитеља…али ја нисам успео да му нађем маму.Умео сам ја да сневам и призивам,али је ту била нека грешка у систему,помрсила се инсталација нека ваљда. Увек ми је то некако било недовршено,неисказано до краја.Увек ми је,као код сликара,недостајао или је био погрешан тај последњи потез четкицом.А можда предуго нисам сликао срцем.Онда сам по трећи пут у животу сетио где је све записано …Шта све нисам радио док се нисам пробудио,док нисам пронашао…У људима које сам сретао нисам налазио ништа твоје.Морао сам да дописујем,доцртавам,да би макар малкице личело…“ ветар се поигравао још нежним листићима врба.Један малецак облак на небу је очигледно каснио за кишом,журио је да је стигне,таман да на трен склони њих двоје од погледа…нестали су у чамцу,видела се само рука жене која се чврсто држи за чамац.Нити се чуо икакав звук из чамца,нити се сумњиво таласао од њихових покрета.Нису се борили једно са другим ко ће дуже издржати,ко ће моћи више пута,као у неком лошем филму….Била је љубав,као првог пута.Онда се женина рука,опустила и прсти су додирнули површину воде и нежно прошарали површином.Као када два шаранчета искоче на супротним странама реке,па направе кругове у води.Кругови се сретну,као да се загрле,измешају у тишини реке,неприметно за остатак света,осим за њих.Тренутак пре тога само је пар трски затреперило,као да се нека малена птица враћала са небеске шетње,и ништа више…онда је женина рука миловала човека по лицу,као да милује песму одавно написану…Тишина над реком,и тишина у реци није ничим била нарушена.

-Можда је време да допишеш крај,или напишеш нову причу,и даде му књигу.Ово је само твоје.Сачекао је да крене па онда тихо прозборио…

Волим те. Жена се ућутала као пролеће када му недостаје цвећа и тек заруменелих трешњица.

-Не треба мени никаква књига да бих знао кога волим,наставио је.Не треба ми никаква књига да ти то кажем,клекнуо је крај обале и пустио књигу низ воду.Ни пре ни после тебе нисам волео ни једну да бих могао ту љубав упоредити са другим женама.Угасила си сву жеђ за неважним…постао сам без страсти за свет око мене,миран тих,неки кажу скоро простодушан.Неки су ме сажаљевали због тога,неки су ми се смејали,разумео ме тек по неко ко је једном исто тако палио звезде по небу пољубцима.

-Извини,шта ја сада да радим.За два дана муж се враћа,морам да му кажем шта се десило.Морам,али како,теби је лако…теби је лако,ти не мораш никога да лажеш,да га гледаш у очи,да трпиш увреде.А никада га слагао ниси.Ципелице је држала у руци,косу је нежно миловао ветар,хаљина је треперила од њених уздаха.

-Да мени је лако,мени је баш лако.

korice

-Опрости молим те.Ниси ти крив за ово.Ово је била жеља срца мога.Ујутру те вероватно никада више нећу видети.Сада знам где ћу моћи да погледам,где да те нађем,да те видим.Е,па неће моћи душице,питам се и ја ваљда нешто,коначно је постао храбар.

-Загрли ме,молим те.Није желео да остатак живота одживи дозивајући ове две ноћи,као једино вредно што му се икада догодило.Да му срце чека дубоку ноћ да прне изнад неба тражећи је све изнова чим утоне у снове.И би му жао што нема безброј руку као хоботница да је загрли и додирне свуда где је пожелео.Нису се растали баш брзо.

Кажу да је поставила мужу доручак чим је стигао,донела кафу,села преко пута њега и испричала му мирно и достојанствено шта се десило,не улазећи баш у све детаље додуше.Очекујући најгрђу олују.Не зато што се бојала увреда,прекора,него ваљда зато што га није добро познавала,то само она зна.Није јој реч ружну рекао,необично мирно је примио све то.То само он зна зашто.Да га је замолила вероватно би им помогао и да се спакују.Ретки то могу и умеју .

П.С. Задатак је био следећи – да се преради приповетка или прича домаћег аутора.И да се стави радња у данашње време.За овај текст су коришћене најмање три приповетке,колико смо ја и Никола успели,не знам.Оцена коју је малецак добио и није била лоша.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.