Свеједноћа

Ех,када би човек знао да га нечији поглед милује последњи пут. Када би знао да га више нечија душа неће грлити кришом, чак и када ни сам не примећује…ех када би знао. А не зна. Не жели да зна.


Да ли би ишта променио у својим мислима или жељама тада, када би све то знао. Искрено сумњам.

“ Шта је оно што не знамо, тј никако не можемо да сазнамо ни уз помоћ звезда, анђела…?
Никако не можемо да сазнамо какав ће коначан Суд да буде ,Вечни живот или оно друго. Што значи да не могу да знам да ли ћу да чиним грехове или не, да ли ћу да се покајем ? Ту видим простор за дефиницују слободне воље !!! “ Милош

Због чега се будимо ујутру и живимо дан до наредних снова. Да ли постоји нешто због чега треба живети ? Шта је то што нас тера да се осмехујемо, да се радујемо ? Да ли у нашем животу постоје случајни сусрети ? Да не постоје онда би све приче о анђелима чуварима могле слободно да утихну, и да их нема. Јер Неко бди над нама, у то чврсто верујем. Зашто би онда сретали нове људе, а сви по себи различити један од другог, губи смисао такво размишљање. Неки се задрже на трен само, неки нам помогну, некима помогнемо. Неки остану до краја живота, нашег или њиховог. Са некима пробудимо задремала осећања, пронађемо оно што смо од себе скривали вешто.
Када се осетимо као уморан, полуугаснуо фењер, чији зрак светла је све тањи, све хладнији, појаве се неки другачији људи. Дувну топлим дахом, опет распале ватру и оду. И не приметимо их, али памтимо шта су нам урадили. Заувек упамтимо.
Нећу да кажем Бог, да неке не нервирам, хајд нека буде Анђео чувар. Зашто то ради ? Па ваљда да нас припреми за нешто што тек долази, као бистри хладан планински поток што мили кроз расцетале ливаде, или нека мутна река пуна шљама. Јер дође оно што смо заслужили. Па зато нам неки људи изгледају лошији од других, али не они су само немилосрднији учитељи.
Ето постоје и људи који су нам пришли да науче нешто од нас. Сломљени, уморни, разочарани, остављени не верујемо да још ичега у нама има. Такви загребу маленим прстићима, и гле чуда пронађу злато, или своје благо. А ми смо мислили да су се темпере осушиле, палета иструлела, платно поцепало. И онда заједно верујући једно у друго нацртамо прелепе пределе.

Границе увек могу да се помере, сопствене, не туђе.

Волим да се окружим људима који еволутивно делују на мене. Не речима, него делима показивао нам је Јован да постоји неки другачији свет, само слабо смо га слушали. Радост, топлину и осмех је чувао поред свих невоља. Знам ( намерно не кажем познајем ) још од времена када је био несташан. Можда није права реч, али вама то није важно, мени јесте.

Да је био обичан, Ана га никада не би ни приметила, јер је нико није ни занимао. Никада. Никада није признавала никакве заслуге другима, само себи. Увек је наметала своје и мужу и деци, немилосрдно мислећи да ће свима тако бити боље. И било им је, барем неко време. Кажу да на свету постоје две врсте људи. Они који бирају да буду срећни. И они који бирају да буду несрећни, јер им за срећу треба још мало пара, још један спрат на кући, нове саксије са цвећем…и никада не смеш да осећаш тугу ако све то имаш. Била је срећна само зато што се тако мора пред светом. Чак и једном волети у животу је превише тврдила је.

Јован је знао да грех и туга иду руку под руку. Није јој се удварао, одавно је престао туђе да жели. То што јој се осмехивао, то што је био спреман да помогне и када нико не тражи, неприметно како само уме другачије је тумачила. Никада никога није критиковао, једноставан и споља и изнутра. Скоро па се трудио да буде неприметан. Када му је срце прерасло за неколико бројева груди, почео је да га као ону шећерну вуну са вашара, делити свима. И онима који су тражили и онима који нису. А знао је да није требао.
Али ко ће душу везати, колико знам то никоме није успело, ма колико стезао каиш око њега. Јер једном се срце пробуди. Можда је тог јутра падала киша, била је сама у кући. Скувала је себи кафу, звуци кише су јој први пут пријали. Посматрала је башту и за чудо није бринула да ли ће се цвеће поломити од ветра.

И мисли јој одлуташе ка њему. И пријало јој је, али се брзо уплашила себе. Подсвест јој је говорила да ће њену Венерицу омлатити као шљиву ранку. Тражила је решење у своме Марсивоју који је никада није разочарао. Јак, поносан, уображен, сигуран у себе увек је силом решавао све њене проблеме, додуше није их ни имала пуно. Али сада је Марсивоје срео некога кога се боји са разлогом Његовог Месеца.

Како то може питате, Марс велики ратник боји се некога. Ничега осим некога са Душом, са осмехом који разоружава. Зато се ваљда са осмехом и сетила његових очију. Туђим речима одавно не верује. Приметила је код себе да јој се очи чудно влаже у његовој близини. Шире се, не желе ваљда да им промакне ни најситинији детаљ, јер Јован је све више само ћутао, примећивао је да га се плаши ова дама и све мање је желео да јој смета. Имао је осећај да је нервира. И није грешио,тако је барем показивала. Често је умела да се раздере на њега без разлога.
А он би јој одговарао шапатом. И тај глас је упамтила. Како то дечица лепо кажу “жмарац“јој се појавио под кожом. Неприметно. Никад није смео да је додирне, као што је то радио са осталима. Али додиривао ју је другачије.

Сви смо знали да је волео једном, тамо далеко, али је кроз срце пролетела олуја која је све емоције раздувала као да новембарски хладан ветар чистачима улица одува управо сакупљену гомилу лишћа. А сада, ето воли Ану више од своје самоће, али да ће је радије бирати. Јер му је та самоћа блиска, препознатљива, најсличнија. Није он себе добровољно прогнао из света нежности, ја знам да није. Боље од свих нас је разумео, осећао те танане вибрације срца, те нежности… само није хтео да је повређује када је приметио да јој то ради. И није хтео одмах да скочи на њу чим остану сами није му то била намера, ал’ хајд објасни ти то некоме.
А и она превише горда да би прихватила ишта његово. А можда је знала нешто што ја нисам. Корак ју је делио од сусрета, од загрљаја. Сваким њиховим кораком све даље, а све ближе својој самоћи коју још упознала није, за коју није знала да ли ће је икада напустити када се једном сретну очи у очи.

Почела је да се љути када би пажњу поклонио другој жени. Љутња што, како јој се чинило, трчи за њом прешла је у љутњу што сада не трчи. Намргодила би се јер лаже саму себе, снуждила би се јер није више могла да се контролише. И Јован се полако удаљавао и од осталих, јер је Ана умела већ квалитене свађе да направи. За њу је увек морао да постоји или победник или поражен. А поражена да буде није јој одговарало никако.

Ваљда је Јован схватио да треба отићи даље, али то смо само ја и његова сестра Лидија знали. Сачекао је рођендан, донео торту, сокове, никоме ништа не говорећи. Ја сам служио сокове, Лидија је сецкала торту на парчиће да има за сваког, додајући мало сјаја из осмеха. Мало сам је кришом посматрао у томе, само мало. Ана је стала збуњено крај нас не знајући шта да ради. И када су сви завршили са загрљајима, лупкањима по рамену рече:
-Зар ја последња да честитам ? Није рекао ништа, само јој се насмешио разоружавши је, по ко зна који пут и раширио руке. Када га је загрлила све јој је постало јасно. Остала је тренутак дуже у том загрљају осетивши шта обоје осећају. Ех,да се није десио такав загрљај…
Коначно је Ана схватила да је он само воли. Ништа више од тога. Неће јој досађивати, неће је вући за рукав да јој то доказује, ништа не тражећи од ње за узврат. А он је схватио да од овога трена може све што пожели са њом. Али он не жели ништа више од тога да је само посматра кришом и да је воли.
И више се није појављивао на местима где га могу срести радозналци. Само њу мање да боли. И не питајући ме више за њу, а ја нисам причао.

Али њу сам морао да срећем често. Променила се. Признала је себи да је и њена душа мекана, жељна загрљаја, доброте, нежности, искрености…а свега тога више нема. И није ме ни она ништа питала, а ја ни њој ништа нисам говорио. Терет на леђима је почео да бива све тежи. Не боле леђа кажу, боли тај терет који се тешком муком носи.
После пуно дана, погнута морала је код лекара, појавила се прва слабост. Знао сам о чему се ради.

После много дана…
Три кугле страћателе сладоледа код Крсте је нешто најлепше чиме себе можеш частити по овој спарини, и себе и пријатеље. Јована и Лидију наравно, а кога другог .
-Хајмо мало сутра около да сликамо, па идем кући на неко веме.
-Где мислиш да идемо.
-Тамо где смо били када ти је умрла мама, тај крај је прелеп. Чудан неки мир тамо обитава, шта знам рече слежући раменима. Осећам се као убица туђих нежних душа. Или вас двоје имате неку лепшу идеју. Знам на шта је мислио. Како њој још увек нисам помињао Јована, тако ни њему нисам причао о Ани никада. Можда грешим, али верујем ја у судбину.

-Подсећаш ме на Алису, Лидија ме чудно погледала.

“-Молим те,можеш ли ми показати како да одем одавде ?
-Све зависи од тога куда желиш отићи – рече Мачак.
-Свеједно ми је куда ћу отићи – рече Алиса.
-Онда ти је свеједно којим путем ћеш кренути – рече Мачак .”

-Није ми свеједно, али. Ма нема везе. Не заслужујем ја ништа добро, и ућута.
-Колико ја знам, ако мислиш на Ану, ти си јој само показао неки другачији свет. Пипнуо је ниси, ниси је звао да изађете, да се видите, ниси је штипкао за груди, ниси је стављао на муке, искушења…ја лично мислим да ништа ниси крив. Лидија се само смешила томе што покушавам да будем озбиљан. То што је Ана неснађена пожелела да крене у други свет, на то можда треба да будеш поносан.

Радовао сам се том дану када ћемо на пут. Ни киша нам не може покварити расположење.

Пре пуно година имали смо незгодну саобраћајку. Можда због тога савршено препознајем тренутке који се још нису десили. Кренусмо према југу да обиђемо место где је погинуо Николај Николајевич Рајевски, тамо нисмо били. Застајкивасмо као да је требало стићи много касније, него што смо планирали. Свратисмо прво на партију кликера са мусавим клинцима и умало да се потучемо са њима, па онда код једне једре снајке по пар зрелих гроздова Кардинала у сређеном винограду, као што је била и снајка. Могли би и неколико шљива код веселог декице који је чувао пар оваца у шљивару. Тек када смо се слатко најели рече нам да бежимо јер воћњак није његов а газда је мало незгодан према Параћинцима. Каже газда је вишљи од највишег ораха у том вашем граду,бркови му се вуку пар метара иза њега по земљи. Тај каже сам натовари кола дрва једном руком, док другом потеже хладну лозовачу из стакленог шишета. Бегајте каже, као да се земља нешто тресе, то вероватно Станојло љутито жури….не беше нам пријатно искрено. Онда следећа станица да се напијемо воде хладне на бунару. Стара мајка је једва стајала пред капијом. Видно уморна али са осмехом је чекала неког, а тога нема одавно.
Три степеника од камених плоча, воде до масивне капије, некада давно стари столар је резбарио прелепе шаре на дирецима. Недостајало је неколико тарабица на огради, али нема везе све је то било прелепо. Лидија је пољубила руку старици питавши је за мало воде.

-Уђите децо рече, помиловавши нашу сапутницу по коси.
Нигде на свету не видех више расцеталих георгина, него овде. Приметно тешко је ходала припомагавши се повећим штапом.
-Сине, унутра на столу има тегла са медом, а у креденцу у фиоци десно кашичице. Нема мајка чиме да вас послужи. Ушао сам тихо када ћу некога пробудити, можда неког задремалог духа кога је жао да напусти ову дивну старицу. Креденац се не би постидео ни да стоји у неког господскијој кухињи. Ораховина, права, лакирана безбојним лаком. Све чисто и све на своме месту. Не верујем да су ми хладна вода и мед икада више пријали. Срећан потајно што моја мајка није стајала овако на капији да брине за неким ко не долази често.
И морамо даље, а радо бисмо остали још мало под хладом кестена.
У старом манастиру који је мирисао на мушкатле и тамјан запалисмо свећице за све остављене родитељке. И за сву одбеглу дечицу. Корак лево, корак десно, корак тамо…и када нам је већ истицало време видех је кроз дугачак стаклени зид болнице. Управо су је одвели кроз нека врата. То је тај трен вероватно због кога смо развлачили путовање целог дана.
Да ли да кажем, или да ћутим. Није је приметио. Лидија је вероватно не би ни препознала, видела ју је само једном, док су чекале да изађем из анестезије прошле јесени. Тутњало ми је у глави, али срећом нису ме чули.
-Господине Обреновићу да ли је слободно, опростите што вас узнемиравам, али морам на кратко да седнем. Озбиљан какав је био није се ни померио, нити ме погледао. Скупих храброст и седох. Подупро сам главу обема рукама и загледао се у маслачак који је растао између коцки од бетона.
Не, нећу рећи, да је требало погледи би им се срели, овако не знам ни да ли је она нас видела. Тишина, најтишинија тишина у коју сам ушао. Кренусмо и ништа се не дешава. Боље, а можда сам погрешио. И није ми било добро.

Тамо негде око величанствене Лазарице стиже ми позив натопљен сузама.
-Прво је ћутала,као да није била сигурна у ово што ће рећи. Вратите се кад те молим.
Пре око две године, Јован је затражио број једне заједничке пријатељице. Имао је неки број који више није био доступан. Ана је погледала у телефон.
-Шта ће ти?
Скоро извињавајући се рече јој да му треба број њене ћеркице за неки посао код његовог рођака.
-Е, тај број немам рече му дрско, и не погледавши телефон.
-Дајте ми неки други који имате, вероватно мислећи на неки који је доступан. Данас сви нешто мењају бројеве.
-Е, тај не може. Вероватно је мислила да је тражио њен број.
Није Ана знала ни мој број. То је схватила тек када је хтела да нас позове. Посматрала је како замичемо у неповрат, а ништа није могла да уради. Није могла да устане нити да потрчи за нама… требало јој је пуно времена да пронађе и мој број.
-Вратите се, кад те молим. Колико туге у једној реченици. Није рекао ништа, гуме су зашкрипале док се окретао на сред града, кршећи све прописе, ризикујући…разумем га.

И нема толико дубоког срца да можеш гурнути емоције и заборавити на њих. Можеш се правити луд, можеш глумити…али безуспешно верујте ми. Дипломирао сам тугу одавно, ма какви магистрирао сам на њој. Знам да је не можеш заборавити никада, увек ће као најупорнији гњурац изронити на површину када се не надаш, и повући ће те у дубине неспознајне у то без боце и без маске. Ни не помишљај да се отимаш јер величанствени су предели тамо, за оне који се више не плаше.

Једва смо пронашли њену собу у безброј истих просторија. Сасвим случајно Неко се побринуо да тамо у болници има шест жена са истим њеним именом и презименом. Као у Марфијевом закону, када смо већ одустајали била је у последњој соби. Само два кревета. Десно једна млада жена. Кћи вероватно, јој је тихо читала неку књигу. И лево Ана. Спавала је.

Прилазили смо лагано на прстима као да ћемо преплашити јато лептира који ће побећи кроз прозор одмах чим нас виде. Гле чуда дете је читало мајци песму Десанке Максимовић :

Волела се два ветра с две планине
као што се воле два Сунца, два духа,
као што се воле два вида и два слуха,
или сјај Сунца са сјајем месечине,
или с небесима ледене висине.
Грлили се изнад брда и пољана,
у лишћу грана и изнад бездана,
нису знали шта да од себе чине,
нити грлећ се које је од њих које,
ни умели да се размрсе, раздвоје –
као два пљуска и две грмљавине.
Кад се поломе о кршеве, о грање,
волели се тугом и сећањем –
два ветра са две далеке планине.

Оволику нежност, посматрајући га док је прилазио њеној расутој дугој црвеној коси не памтим да сам икада видео. Ни у најроматичнијем филму. Ово је живот, није филм, није ни књига, ни уметничка слика у којој је на платну застао један тренутак. Ово су људи. Чије су душе само струне за Небеске свираче.
-Жена је тихо једва померајући усне рекла “немојте да је будите кад вас молим”
Сећам се када сам први пут видео сутон на мору. Чинило ми се да негде далеко мора да постоји фина танка линија где се додирују вода и светло. И где морају да се измешају. Одатле ваљда прелепе боје по површини воде. Од загрљаја, од пољубаца.

Нисмо је пробудили.

Као млада бреза, лишћа прекривеног првим снегом када кроз њу пролети онај блесави ветар који не зна шта би друго, стресла се, стресла је своје гране при додиру његових прстију по једном чуперку који је одлетео довољно далеко од њеног образа. Почела је киша, велике крупне капи клизиле су низ прозор. Јер ако плачу чисте људске душе и небо неће издржати. Још једну лекцију сам савладао стежући несвесно Лидију за руку. Потребан је велика чистота наших Душа да разумемо свет око себе. Бадава сва лепота око нас, сва љубав ако не умемо да је ширимо даље.

Веруј, десиће се.

Зато, сетите се почетка…када би човек знао да се његове усне неће спустити на оне које га воле, да ли би ишта променио ?

2 мишљења на “Свеједноћа

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.