Запис Четврти

Увек је његово било боље од њиховог,тако су барем мислили.Од најранијег детињства је тако.Кликери,лук и стрела,бадминтон,лопта за баскет,оловка којом је писао писмене задатке,и увек му отимали,бициклицу…цурице,па девојке много касније (али до њих ипак нису могли ),онда су пожелели и радно место.А он се само склањао и ћутао,а они га све тужније посматрали,као слабића,као безвредног.Много касније схватиће ипак да је за њих било добро што је био у њиховој близини,борећи се,научили су пуно,али то никада признали не би,ни себи,а ни другима,њему тек никако.Научили су како да се снађу у животу врло лако и спретно.Врло лагано су сакупљали новац и све што се може купити лако зарађеним парама.Неко би рекао и превише лако зарађеним.Направили,већина њих пристојне каријере,поженили се младим цурицама,најбоље што се могло купити по кафићима,ресторанима,путовањима.На њега су све више презриво бацали поглед.А он се занимао,све даље од њихових погледа,само својим послом.Познавао је барем пола „рибље пијаце“,посебно продавце воћа и цвећа.Цвеће је радо поклањао свуда где дође.Познавао је све бађавџије на тврђави,пуно старих конобара по забаченим биртијама.Познавао је и тамбураше који су са две строфе успевали да измаме сузицу низ образ,па се закотрља без контроле.И још је знао где се кува најслађе црвено вино у зимским ноћима,и тамо водио све оне које је часком заволео.

Ових дана је госпођица у малом црвеном аутићу дочекивала зору код њега.Радознали су могли да виде њену црвену косицу кроз ниски прозор,као лети по кући,неки су је боме и почели сневати.Аца,посматрајући је док је мирисао траг који за њом остаје,лупио се сав важан у груди „ова ће бити моја,мора да буде моја,само ли је сретнем једном без њега“.Био је у себе сигуран.Како и не би.Власник мале фирмице,ожењен секретарицом само двадесет и две године млађом,пар пута су ишли заједно на службено путовање,због штедње узимали једнокреветну собу и ето заволели се.Пријала јој је његова заштита и пажња,пријали су и скупи поклони још више,и брзо се уселила са своје двоје деце код директора.Ако то није љубав,ондак не знам шта је.

Ондак му је затребала помоћ наше „будалице“ .Дамљан је имао брата доктора, а Светлана је имала некакав проблем.Не питамо,није за причу важно.Тешком муком је забринути муж замолио комшију за помоћ.Ту пред њим је Дамњан позвао брата.Али био је проблем због гомиле обавеза не може им заказати време,него дођите ви,јави ми се,па чим искочи слободан термин,зовем вас,не љути се молим те,рече братић.Није се свидело Аци када је видео супругу у краткој сукњици,не памти када ју је тако видео обучену,можда још од службеног пута.Нашминкана,утегнута,била је стварно прелепа…њему.Док је пружала рукицу Дамљану да се упознају,гледала га је право у очи…ипак је ово мали град,пар стотина хиљада људи,добар глас далеко се чује.Аца се замислио,али је брзо одмахнуо главом „неће јој он ништа,није што неће,него што не уме тај,ни на тацни да му се сервира,не би тај знао шта да ради“ и би му лакше.Махнуо јој је док је њихов ауто клизнуо низ друм,можда мало пребрзо за његов укус,али…Она њему није махнула,нити му послала пољубац како је то увек радила.Запиткивала је Милета,задиркивала га,овај је био љубазан,али нешто је недостајало.Има покрај пута самоникла стара крушка „видела сам ауто твоје цурице синоћ овде,не знам да ли си био и ти“ „следећи пут сврати комшика,па погледај„ и наставио са ћутањем.

„Штета што смо овако брзо стигли,рече.Него комшија мој драги изволи ти ово,нешто је претурала по новчанику и извадила 50 еврића.Купи негде Ону ствар,пошто је изгледа немаш“ Узео је новац наравно,“хвала Светлана“,само рече и гурнуо новац у џеп панталона смешећи се.Није се увредио,није опсовао,није је ударио како би свако други ударио,што би јој се више свидело,осетила би се победником.Само ју је подсетио зашто су овде.Добро сада,немају сви људи срце,она је ваљда једна од тих.

„Стигли смо,позвао је брата“

„Поранили сте,морам прво на неки састанак,не знам колико ће трајати,за то време скенирај ми те њене резултате и пошаљи на на е-маил,погледаћу у паузи,не замери ми молим те“

„Шта каже доктор ?“

„За сада ништа,морам до једне пријатељице да скенирам ово и пошаљем му што пре,ако имаш нека посла по граду чућемо се касније,слободно заврши“

„Могу ли са тобом“

„Наравно“

„Не сметам?“ то ћеш видети сама,али није рекао

Пролазили су Тргом Слободе,као странци,није знала шта ће са рукама,једва га је сустизала у тесној сукњици и штиклама.Покушавала је да сазна нешто о њему,није се кретао у њеном друштву,и није успела баш ништа да чује што би је занимало.Ухватила га је испод руке,да види да ли се плаши њеног додира можда,па зато бежи,али није реаговао,као да је то сасвим нормално,није га ни било стид,као мушкарце са којима је шетала,додуше никада по дану,али могао би да јој да неки знак барем како се осећа у њеној близини.Али није.Осмотрила је добро жену у радњи у коју су ушли,била је близу педесетим,али лепа,једноставно лепа,елегантно лепа,ненаметљиво лепа.Нису обраћали пажњу на њу док су се поздрављали.

„А ко је млада дама ? “,загледавши је тек реда ради

„Ацина,знаш онога мога комшију није моја,идемо нешто до Станоја,неке консултације,ништа озбиљно надам се ? “

„Ацина,хмммм све ми је јасно ондак,само ми није јасно где ћеш тако обучена,купи неку пристојну сукњицу ћеро“

„А шта то мени фали“,рече по мало дрско.

„Ваљда идеш на преглед,не идеш на Карлеушин концерт,постоји неки ред ваљда“

Дамча је већ скенирао и послао парире,на време изгледа да не почне сукоб две жене.“Хвала ти Душка“ док су се грлили,Светлана је једва чекала да оде одавде.

„Безобразна ти је ова“

„Помогла нам је,можда је заслужила барем хвала једно,и није Ова,није лепо“ .Време није журило баш нешто данас.Свратили су у „Плато“ да он разгледа књиге.Прошло је добрих десетак минута пре него се одлучила да дотакне барем једну књигу,можда не би ни то,али он је причао са неким човеком не посветивши јој ни мало пажње.Па на шненокле у Мадеру,па на кафицу…причао са неким туристима,показао им пут за тврђаву,причао са неким кликнцима који су фотографисали пролазнике,купио балон у облику цвета и пазите сада,поклонио јој га је.Збунила се,себи је изгледала смешно,а можда је само то и хтео.Онда је узео балон од ње и поклонио га младом брачном пару са бебицом у колицима.Скоро да је заборавила да је хтела да га понизи оним парама,скоро,али није заборавила јер је он код сваког плаћања прво извадио новац који му је дала.Полако је мењала мишљење о њему,док је мужић кући нервозно шетао по великом дворишту.Није знао шта се дешава,љубомора се појављивала из даљине,све јаче је срце тукло.Можда су сада у некој изнајмљеној соби,па би завртео главом као да хоће да избаци те мисли из главе,али све јаче га је мучило,добро ју је познавао,зна да може да смота кога хоће.Узимао је телефон да је позове,али није хтео да покаже слабост,биће јак,издржаће.Па би се умирио на трен,али нема мира за њега данас док се не врате…Већ је било 16 сати када је коначно сакупио храброст.Зваће је на виберу,видео позив решио је,тачно ће је видети шта раде.Укапирала је она шта муж хоће,срећом били су у ординцији коначно.Окренула је камеру према њима,стајали су крај прозора и причали нешто што није чула.Плашила се шта ће доктор рећи,тако да мужу ни реч није рекла када је прекинула позив.Он је требао да буде овде са њом,а не овај непознат човек,који јој је поред свега посветио цели дан.Коначно су се окренули ка њој :

„Опростите што смо вас оставили да чекате,дуго се нисмо видели нас двојица.Не брините госпођо,можете мирно да спавате,пружавши руку,као знак да су завршили.

Могу ђавола мирно да спавам.

И сада назад кући,да ли је осећала стид,или захавалност није нам познато.Ћутала је,срећом па Милета неће морати да среће,иначе…

„Комшика,видиш ли оно дрво тамо лево,усамљено у пољу,скрени тамо“ није рекао ни молим те,ни ако би хтела,није јој оставио избор да каже нећу,не могу,други пут.

Зауставила је ауто,угасила мотор.Он је није ни дотакао,само ју је посматрао.Чуло се како она дише,све дубље,узнемирено.

„Само сам хтео да ти вратим онај новац,ништа више“ нешто је уболо у срце равно.Спустила је главу на волан,и омакло јој се,једна па друга сузица.Када ју је помиловао по коси зајецала је још јаче.

„Где сте бре до сада,осам сати је већ,који то доктор ради овако касно.

„Ради један доктор,али ти га не познајеш“ чудно да није била бесна на њега,као што је умела.Некако другачија је била,али није знао шта је у питању.Посматрао је и њу и њега,тражио неки знак,покушавао да ухвати неки поглед,онај после..онога,али ништа.Или су били добри глумци,или стварно ништа није било.Али није јој веровао.Зашто ли сам је послао,саму са њим,па се онда сетио зашто.Није је ни питао шта је доктор рекао,ништа га није занимало,осим једног.Дамњан није журио,покупио је књиге које је купио…

„И каква је,јел’ добра ? “ знао је на шта циља,али неће моћи !!!

„Добра је,одлична је.Видео је бес у очима комшије.Најбоља је веруј ми,свима се свидела од мојих пријатеља,добра је,мало тужна и уплакана,али биће добро.Аца је кренуо љутито према њему,али се предомислио.Дамча се окренувшио спазио два плава ока иза завесе како се опраштају од њега,није јој махнуо.Лаку ноћ,пожелео јој је немо,ноћас ћеш сневати безобразлуке,сигуран сам.Шта ја ту могу,помоћи ти не могу више…

Крај

1932361

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.