Моја Малена…То су само неки давни мразеви у очима

 

Или…Ко не зна да ћути,не зна ни да збори.

Ако ме памтиш,ако ме се икада сетиш бићу тамо где се образом прислониш,и када јутром угледаш траг од румене везене руже,чешљајући косу испред бакиног старог огледала,са јастука,не брини…нећеш се одмах сетити мене…јер бићу ипак тамо где си ме оставила… Опрости што ме ова песма сетила на тебе,нисам хтео,али ипак…деси се то чак и мени…за оно Твоје… нешто,да за оно што сам мислио да не припада мени…
Постоји димензија могућег,лако доступна… Постоје Људи који живот чине једноставнијим,лепшим,лакшим и здравијим…Паузе и одмори су дозвољени,одустајање није…Раскрснице су нестале…Преуређен је чак и списак познаника…Путеви трагања су отворени…Ако слушаш Срце шта шапуће…Чим покушаш видиш да је могуће,да ништа немогуће није…Одлуке имају право да буду слепе,барем по некада…Постоје питања која до сада себи нисам постављао,а баш ту леже сви одговори…Јака жеља да се тешкоће баце са леђа…Нису сви људи у моме животу баш толико неопходни,да их не бих отпустио…Рећи животу : Ово је мој избор,и наставити путовање…Кренуо сам на пут ка новим жељама,а не новим искушењима…Померати границе могу само оне које сам поставио у себи,вас нећу дирати,не бојте се…Отказујем све зависности које сам имао…Некада јачи од свих,некада слабији и од своје нежности,то сам ја.

И то не мења ништа,чак и ако изгубим мапу свога пута,наставићу где ме Душа води,и знам стићи ћу…једном…некада…Мир и тишина нису замке…Није довољно само пронаћи пут,треба пронаћи и правац…И никада се више нисам чудио пределима кроз које сам пролазио…Зато само над слободом својим мисли стрепим,зато се само њих бојим.

Јер неке лепоте су само до прве кише…Само најјачи се обрачунавају са самоћом,остали је напуне са било киме…Јер нисам трагао,тамо где треба…Неко ко ће поседети тихо крај нас,док се наше мисли не среде,не окончају ми је требао…Са Ствараоцем се разговара преко онога што творимо.Само Га треба разумети,волети,разговарати са Њим као са највољенијим,не треба Га се бојати,плашити,стрепети од казне Његове…Он не успева све сам.Мора заједно самном.Морам му помоћи.

У име свих љубави и свих заједништва присетимо се самоће и још више усамљености и негујмо само здраве односе…Дотакао сам до сада непозната осећања…Једва сам ногама додиривао тло у води…Разбористост помаже да се отгнем од многих ситних риба које желе да се залепе за брод који у овоме тренутку испловљава.Добри ветрови ће помоћи…Када се нешто уради тихо и неприметно померају се планине…Зато,мој сапутник од поверења сам тренутно само ја себи у овоме трену…И коначно,ипак – добри Људи су ту уз мене,као сидро које ме држи и када пожелим да одлутам,и када одлутам увек ме врати на место где су добри људи…Наравно да ветрови мењају смер…Подршка је добродошла,али све мање потребна…Постоје уверења која треба бацити у реку…Нешто треба да се мења,пре у Духу,мислима и жељама такође.

Треба инспирисати људе једино на доброту…Јер ко има тај даје,ко нема не може…И на крају нимало случајно,све се промени…Промена неће бити дочекана одобравањем,ни аплаузом,али ко то још жели ? Брзина којом се крећем мери се само осмесима…И на изненађење свих око мене звезде почињу да ми се осмехују…Промене увек спознамо касније,много касније,маленим и лаганим корацима се мењамо,а да то делује неприметно,до једнога тренутка…изазваног.

Помишљате ,одлутао сам од теме…нисам…

Сви које сам сретао само су имали жељу да се посвете себи,а ја да се посветим њима,чак и преко својих граница…Између нас и бољег у нама постоји мост,или зид,избор је само наш…Најслађе воће је оно које је неко посадио само за нас – рече мудрац.

Малена,личила си на цвет који обасјан Сунцем своје латице шири,хоћу ли икада бити барем један зрак тога светла запиткивао сам се ?

Понекад се човек руга сам себи па дозвољава да у комуникацији сваколикој изигран буде,иако је далеко моћнији.Е,када бих само довољно вере имао,а често је намам да из низа својих грешкака,када знам да ћу направити грешку исту.Када бих вере имао…да је не направим…и само један истина постоји,али нећу је овди рећи…та истина је написана невидљивим словима на листовима брезе или оскоруше…

Тајни рецепт за срећу крије се у умећу радовања удвоје…ако снађеш се у комлесности карактера свога

као прво…

Када се нешто уради тихо и неприметно померају се планине…

као друго…

Треба дефинисати потребу да у животу постоји особа која озбиљно схвата љубав…Заједница или трагање за љубављу ? Треба се одлучити…

Постоји сетва,постоји и жетва..

као треће…

Сви ће после читања овога текста знати где су на моме путу,сви ће знати одговор на то питање,сигуран сам.

Једне сањиве очи,и глас који као да певуши,који ти промене свест је све што је потребно…али то твоје очи нису Малена…Само сам ја заслужан за сваки златни осмех који ме окружује,тако и за сваки љутит или намргођен поглед…Пуштам кормило из својих руку са вером да се ништа лоше може догодити.Увек је Неко ту.А тај Неко не жели да рашчишћавам старе рачуне,да се преиспитујем.Тај само жели да ме веселог види,и распеваног,да ме види срећног,да бих могао даље да делим…и опет вам кажем – брзина којом се крећем мери се само осмесима добијеним.И зато ме гром над водом више не плаши…има мало времена да се ухвати,али може ако дозволиш да те један лист јесени подсети…

П.С. Слушајући ову песму,враћајући се са једног тешког пута,добих инспирацију. Искористих неке цитате за текст,које сам попамтио,подвлачио по страницама погужваним. Мало ми је збрка у глави,зато је ваљда и текст такав али нећу ништа дирати.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.