Борба Срца Два

 

Дође време када се пред мудрошћу повуку све друге снаге у животу. Да ли добровољно или на силу то ураде,тек неважно је. Неко би рекао за таквог човека посматрајући га да је нагло остарио,али није…Страни Људи волеће га,своји мрзети…Тако некако рекла је стара Циганка Његовој мајци још пре него се родио,и имаће белег на Души и то да знаш госпођо.Али носиће он то…и носио је само слутећи,не знајући…
Држао је руке дубоко у џеповима капута.Госпођа га је држала испод руке,повремено би тек пробе ради наслонила груди на његову руку,али он као да није обраћао пажњу,можда јесте али није показивао.Њене штикле одзвањале су уснулим градом.Застала је поред чесме,четири лава су их ћутке посматрали,капи воде ношене ветром су их прскале по лицу.Наслонила се на камени зидић,ухватила га за руке и као да није знала одакле почети,ћутала је.А спремала се толико тога да му прича ове ноћи.
-Ето,време је да идемо кући већ,а ти си само ћутао целе вечери.
-Знаш,завукао је руку опет у џеп капута и извадио пуну шаку карамела.Није чекала ни да је понуди,већ је развијала једну,и принела је његовим уснама.Мало се поиграла прстима вешто,пре него је карамелу убацила унутра.И даље је ћутао,некада би једва дочекао њен додир.Приметио сам да најбоље функционишем када се осамим.Није очекивала оволико хладноће од њега,јер некада је имала утицај на његово срце,али изгледа да је то прошло време одавно.Да мало промени тактику,било би добро.
-Добро реци ми зашто се нисмо виђали свих ових година ? Сео је до ње,прекрстио руке на грудима,па ондак поправљао шал,па онда хтео да запали цигару,па се предомислио…одуговлачио је са одговором,што је њу нервирало увек код њега,а он само није хтео да упадне у замку,да опет мора да се извињава због ко зна чега.Некада је била вешт манипулатор,али имао је довољно времена да је преболи.
-Па пре десет година,два месеца и пар дана отишла си,удала се за другога.Родила преслатку ћеркицу.Видиш,ја се са туђим женама не виђам,не зовем,не досађујем,није лепо,бака ме тако учила.Знала је да је био у праву,чак је и прећутао толико тога колико би јој неко други рекао.
-Их,и то ти је неки разлог,да си ме волео прешао би преко тога,сигурна сам.Али ни једна искрица у његовим очима се није запалила.Чак ни желео није да се расправља са њом.Насмешио се,мора признати још увек слатко.
-Знаш у љубави се не мери ко је јачи,убедљивији,ко је вештији манипулатор.
-А,ја сам манипулатор,хоћеш да кажеш,постајала је љутита.Ето,могли смо причати о љубави вечерас да си хтео,али ти си ћутао.

-Ко први спусти мач,прими мирно ударац,један,па други,па безброј,па окрене други образ,за све,од почетка наново.Неке битке зарад мира мораш предати без борбе.Тада си у ствари победио,али не тебе,него себе.Ја сам се од себе једно време толико удаљио да сам се једва вратио.Заборавио сам на све своје вредности,дарове,снове,све сам побацао у ову мутну реку,због тебе.Да би ти била задовољнија, нисам тада знао да никада нећеш ни бити.А о љубави се не разговара за вечером,љубав се или осећа или не.Ја је нисам осетио,па се питам у коме ли сам то сну ја живео некада.Онда му је зазвонио телефон.

-Нећеш се љутити да погледам само шта је стигло,збунило ју је то питање,то нико никада није тражио од ње.Његова финоћа није нестала.Осмехом му је одговорила,киселим,што у Срему кажу,толико кисело да на куму намигнеш без стида.

-Морам до градића извини,хајде,одвешћу те кући ако хоћеш.
-Да те не зове она мала црвенокоса ? Више од муке запевала је тихо “девојке из Груже,лепе су ко руже…” Уопшште није раговао.Све јој је измицало ове лепе вечери. Све је лепо до у најситнијих детаља испланирала за ову ноћ,али јој нешто је измицало,подкрала се грешка некаква.Пружио јој је телефон.Изволи,погледај сама.Узела би,али није могла,баш толико да се понизи.Наставила је да певуши у ауту,више од муке,а он је ипак почео да се осмехује,он је њу контролисао вечерас,а то јој се није свидело.

-Ниси ти мене волео,ниси довољно,ниси ме разумео.Ја сам мислила да ће то све ићи другачије.Али ти…онда га је забезекнуто погледала.Смешио се,осетила је његове прсте на своме колену,само на трен,али довољно да је поремети.
-Ви жене обликујете нас мушкарце,по вашој вољи.За не ? Само је ћутала,није знала шта ће даље.Тужно,жалосно је што више немате маште да направите ишта вредно од оних који вас воле,па ондак кукате на нас.Сви који нису желели да остану покрај мене,отишли су,пустио сам вас да ме заборавите.Остале су само сени по ноћи које ветар,баш као овај разнесу,поново их наново на трен врати,али мени је већ постало свеједно,и захвалан сам.Знаш ли шта нама мушкарцима од вас треба,посматрао је њено лепо лице.
Ћутала је,ово је његов терен знала је,некада му је прекидала сваку реченицу,доказивала би му да је образованија,паметнија,а није разумела да га тако само понижава у друштву.Када су остајали сами,то није радила,само у друштву.Посматрала га је као случајност,коју није заслуживала.
-Само мало вере у нас,ништа друго,само мало топлине.Ако се ја не радујем у твоме друштву,како ћу преносити радост на тебе ? Шта да му каже,било је истина.
-Хеј,хеј,протутњао си поред моје куће,стани молим те.
-А,не,идемо да упознаш малу црвенокосу.Радо би га изгребала,изуједала,али је постала спремна на ударце вечерас.Возио је право на аутобуску станицу.Није личило на њега све ово.Можда би њој и приредио изненађење,али тој другој,са којом га виђају ваљда неће.И није.Слатка црвенокоса девојка је седела у крилу његовом сестрићу загрљени грејали су једно друго пољубцима…гомила торби око њих,вероватно су се враћали из школе за празнике.На кога ли сам само оволико глупа помислила је,али би јој лакше.Андејушка је био дете када га је последњи пут видела,а види га сада.
-Где да возим дечице,причајте,таксиметар ради,да знате видљиво се радовао овој деци.Реч,по реч и дођоше до варадинског моста.
-Ујче,мала црвенокоса лепотушка је прекунула да прича догодавштине са факултета,а зашто ова Карењина ћути сво време.Пожелела је да врисне,ја мрзим ту вашу Карењину,ја мрзим…само је покушала да се осмехне,али није јој успело чак ни киселкасто.Добро,опростите,молим вас,нисам желела да вас љутим и дете се ућута.

-Опрости ти девојко,ја само не волим Русију,као ваш ујак.Тешка срца је то рекла,знала је да је још један корак даље од њега.
-Ова госпођа више личи на ону лепу Грету,која је глумила једном давно Ану,и Андреј доби реч.Једном давно требало је да ми буде ујна,али приклонила се европским вредностима јер не воли руску уметност,не воли брезе,колибе затрпане снегом.У тој Јевропи је све дозвољено,слагати,преварити,отићи,сломити нечије срце,не окренути се,не јавити се никада,а тек извинути се то био смак света.Последњи пут када сам за њу чуо играо сам са ујчетом кликере у дворишту.Када му је мама јавила да се Грета удаје,чак ни тада ме није пустио да га победим,а надао сам се хаха.Ма шта она мислила ми нисмо туговали за њом.Нити ју је више ико поменуо у кући,ја сам забранио,рече поносно.

-Видим ја да су некако…некако предалеко,нас децу не можеш преварити.Ћутала је Грета док су дечица загрљени изашли из аута,шта ли јој се мувало по тој лепој глави…
-Опрости…..за све,молим те.
-За шта.
-Не претеруј,то никада нећеш чути од мене,и оволико је превише.
-Никада ти ни замерио нисам,тако да нема ни шта за опраштати.Од тебе сам научио највише,мој навећи учитељ.Била је изненађена овим што је рекао,али није хтела да он настави причу.Не кажем да је било лако,било је превише тешко,онда сам се осамио,и оздравио превише брзо.Сретао људе са здравим душама,људе који су ме палог придигли.И опет сам научио да ходам без ослонца.Ти си ми била све,али када си се померила,више ослонца није било,и пао сам,треснуо о патос.Не знам колико је трајало,можда ће ти звучати чудно,али наш сусрет је уместо казне постао благослов.По некада сам имао осећај да ме мрзиш из дна душе,али то је све постало неважно.Нестала је из његових снова када му више није била потребна да буде здрав.И стигоше до њене куће.Изгубила је сву лепоту коју је некада имала и више се та лепота никада није враћала.

-Можда је све ово била само судбина не љути се.Кажеш судбина,не душо судбина је лутање,упадање у нерешиве и непроходне лавиринте.Божији пут је истина.И зато питам се може ли човек побећи од себе.Може побећи али увек у горе од онога где је.Али и то препознавање има цену,некада.Ја сам свој рачун платио.Више не просим љубав.Шта је са тобом не знам.

-Уђи,причај ми мало о томе,видиш да умем и да слушам,не само да брбљам.Не дозволи да те молим,само не вечерас.И ушао је.Зашто ли сам дошао овде,нисам знао размишљао је док је кувала кафу.Немам снаге да будем више као што сам био пре.Да ли се осећала срећно или несрећно свих ових година то ме више није ни занимало.Као да је слушала његове мисли,малкице,сасвим малкице постајала је несигурна.Није знала како да започне разговор,а није ни он.Нисам био спреман да опет због ње оставим све ово што ми значи,што сам пронашао у тишини срца.Музику,свирање,књиге,неке једноставне,скромне а дивне људе,размишљао је посматрајући је док је изувала ципеле,онда се боса разлетела по кући.

Волиш ли га још,хтео да јој се мало свети ?
Очекивала сам то питање размишљала је.И она се променила.Била је некако мирна,обзиром кроз шта је све прошла са њим.Готово задовљна или срећна рекла је само – Не.Биће она добро.То што ме је оставила,нисам знао да ли да јој рачунам у грешку или да јој захвалим.Али мислио,био је чак сигуран да јој треба захвалити.Мислио сам да је била сведок мојих најлепших тренутака у животу,али није…није то она примећивала,њихове мисли су се скоро сударале по соби,осећало се то.Онда се загледала кроз прозор,ко зна какву је слику тамо видела.Окренута леђима расплела је дугу црну косу.Онда је сукња склизнула низ бедра на под…постојало је време када ју ју молио да га загрли на трен само.Али није,када му је требало није.Ћутећи је посматрао наслоњен на каљеву пећ жену из снова,топлота му је пријала.Постајао је опуштен.Овакве савршене жене су му помагале да се избори са сваком муком као младић.А онда је зажалио због тога,због погрешних снова.На трен се повела борба у њему да ли да је загрли са леђа,само на трен.И није.Научио је да су његове грешке само његове,ни на кога није пребацивао кривицу,као што је некада то она радила.Научио је и да грешке исправља,да каже нећу,не волим,не могу то…а можда је о томе размишљао јер му је само требао разлог да оде одавде што пре.
Када се окренула њега више није било.Знала је да ће се то десити.Али знала је и да је он једини спас за њену душу.Направиће епски подвиг.Научила је и она доста за ове године.Поред мужа који ју је варао,лагао,схватила је колики је човек овај што је управо побегао одавде,од ње.Овај човек ју је волео,помогао да препозна неке своје дарове.Много туге о којима је ћутала је пренела на леђима.И ето приволела се другом царству.До скоро,до пре само пар дана је стајала на ивици лудила.И,у одлучујућем тренутку када више није могла да издржи,његово лице се појавило као пламичак.Засветлео је све јаче,све топлије.И спасио је.Али како да му све то објасни,како да му призна.
Али полагано,успеће,сада барем има видљив циљ пред собом.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.