Соња

 

Чудно нам изледају ови што дођу у равницу.

Видимо их како стоје испред великог сата на цркви загледани у свој сат,скинут са руке,трен пре тога.Посматрају га збуњено,тресу,али некако се нешто ту не уклапа.Не знају да овде време другачије тече,скоро кап по кап.И у Маконду је живља главна улица него овде.Прошетају целом улицом од  двора до Вукове гимназије а ни пар минута протекло није.Немојте мислити да је то малецка улица,да се не брукате,само рекох време другачије овде тече.
Баште у кафићима су увек пуне за јутарњу кафу.Као да нико више не кува у своме дому.Свако има своје друштво,своје место за столом.Мислим да се боје било какве промене у животу,али то је само моје размишљање,да их приупитате рећи ће ноншалантно – навика сине.Већина од ових људи су као загледани у дневну штампу,међутим дремају загледани у неку од фотографија,једва да окрену по неки лист,ретко сркну малкице кафе,као да ће је испијати до краја времена,баш ту шољицу,па треба да потраје.Када сам био малецак,седећи са деком,долазио сам у искушење да неком чики шибицом потпалим листове,сигуран сам да не би нико приметио док се прсти не зарумене од пламичка,и још ме није прошло.Али нисам.Да не брукам деку.А и имао сам преча посла.Био сам једино дете у “Четири лава” затрпавали су ме лимунадама и куглама сладоледа,као најрођенијег.Неретко су нешто славили,са поводом,без повода свеједно.Али сто је очас посла постајао напуњен ђаконијама и бокалима белог вина.Само су бело и пили.Чика Јова,декин рођак је донео малецку елегантну чашицу за вино само за мене.Купљена негде по далеким градовима где је волео да се шуња.Дозвољавали су ми само један једини гутљај.Онда би запевали,као да су цигоше тамбураше крили по џеповима капута.И заволех тамбуру и бело вино,и још увек са оном детињом радошћу им се враћам,никако другачије.
А онда се јутра једног у октобру појавио странац у њиховом граду.Еј,странац.Па још са сламнатим шеширом.Такав се овде није појавио,не памте.И сви се пробудише.Неки су скидали наочаре,неки брзо стављали да га боље загледају.Није личио на туристу.Бела кошуља са руском крагницом.И са неким везеним цветићима на крагни.Сивкасте панталоне од меканог платна,платнене беле патике.Изгледао је задовољно,скоро срећан седамдесетогодишњак.Није журио,као да је познавао правила града.Опа,помислила је Ружа,једна од четири удовица за столом.Моји вршњаци једна ходају,а види овога.Устала је,дланом испеглала сукњу,наместила манистра на грудима,и можда превише сигурним кораком кренула да га сусретне.

-Добар дан лоло,покушала је да се насмеје заводљиво,а онда је схватила да је то било глупо,у њеним годинама.Схватила је чим је спустио поглед са јата пијаних врабаца који су се ветропирили по крошњи липе.Али није одустајала.
-Можда си расположен дико моја да ме частиш неким пићем ? Што да не,немам тренутно друга посла.
-Наравно да могу госпођо,али морате прво мало да се пролепшате,тада хоћу сигурно.Ово није доживела у животу,бесно се вратила за свој сто.
-Кажем ја теби Ружо,причам одавно,ће да молиш ти мене.Оћеш,оћеш,само се ти прави дама,а време ти пролази,смејала се злобно старина за суседним столом.Можда ја тада нећу да хоћу,и сви се насмејаше.
-Цркни,и више ни реч није проговорила.

Него лагано да кренемо ми за странцем.Скинуо је шешир да обрише мало умора са чела.Седа коса се резлетела по ветру,склопио је очи,као да некога чека или тражи по златном октобарском дану.И осмех му се коначно разлио по лицу.Соња је ишла корак по корак ка њему.Није журила.Као из неког прошлог времена,у њеном лику је титрала најлепша јесен које се сећао.Ниси могао да сакупиш толико јењег лишћа у свим бојама да је опишеш.Зато и не покушавам.Отворио је тужне очи,све је то само сан,знао је.
Некако се смањио,приметно.И видео се терет на души,ко је пожелео да види.
Склопих очи и ја.На клупи поред које је пролазио нацртах господина његових година.Црни цилиндар на глави,тамне наочаре.Тапкао је десном ногом у неком свом ритму.Онда је узео клавирску хармонику,одлично очувану обзиром колико су се дуго година дружили.На средини пешачке улице нацртах и дечка са гитаром,дуге косе везане у реп.Десну ногу пребацио преко леве,и штимовао жице.Чим су ноте стигле до њега придружио се старцу.Још неко ? Може ? Врата цркве Светог Николе су била широм отворена.Девојка косе златне је седела за харфом.Био је мрак.Само су зраци Сунца заобишавши гране кестена падали на њене лепе тужне очи.Њој светло и није требало.Она свирала није.Она је миловала жице као некога ко ће тек доћи…Без виолине,молим те,чуо сам нечији глас.Добро…не желим да буде тужно.
Могу се заклети да су сви чули Соња,Соња…али нису сви обратили пажњу.
Странац је наставио,опет заљубљеним кораком у своју Соњу,скренуо десно у прву улицу…и више га нико није видео.Али га нико није заборавио.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.