…Једном је предак један…

Некада су се пролећа у моме крају појављивала попут неке миришљаве фрајлице. Фрајлица прво сачека да се балска дворана напуни радозналцима, да валцер полети из веселих виолина. И онда ушета елегантно, намирисана, прелепа, па сви поцркају од муке. Жене од љубоморе због њеног шарма.Због хаљине или накита, свеједно. А мушкарци зато што знају да се само вешто игра са њима, да ће и вечерас сломити нечије срце. Тако и пролећа из мога детињства замене хладну зиму.

Прво пошаље висибабе ,па мирисне љубичице, затим кукурек па ђурђевак. Опере свет топлом пролећном кишом да се све блиста и засија јутарња роса по првим цветићима у сеоским баштама. Мора све да буде на своме месту када пролеће стигне, да се распросте зелени тепих од тек изникле траве, и уместо војне засвира музика од веселих птица. Тада су људи умели да се радују првом трешњином цвету. Изгледа да ових година, неких последњих, наше пролеће не гледа у календар за Нову Годину. Па залута у невреме призвано вечито незадовољним људима .

Дека је правио кућицу за птице за свога унука. Устао је рано, да га обрадује када отвори мелецке радознале окице. Летећи кроз густу маглу изнад планина са истока, спуштајући се изнад језера и немирне реке, пролеће је стигло те године са првим зрацима Сунца. Испод ловачког шешира почеле су да се спуштају капи зноја низ измучено лице. Био је негде на средини четрдесетих, рамена су му савијена видљиво, руке испуцале, болеле су га свакодневно. Размишљао је где је омануо у животу. Хтео је да остави потомцима много више. Али…толико је могао, ваљда га неће грдити због тога .

И тог јутра под првим зрацима Сунца и првим осмехом пролећа изнад шафрана у башти засадио је једну семенку. Није знао шта ће нићи из тога. Хоће ли унуци јести из те биљке, коју мора још пуно неговати, слатке крушке караманке или кисело грожђе. Био је спреман да све што је пропустио уложи у ову семенку. На дугим седим трепавицама висила је суза. Посматрао ју је како пада на земљу, није могао да је заустави. Падала је попут зреле крушке, разбила се на стотине малих капи и залила семенку. Знао је да није ништа страшно ако поломиш срце на безброј комада јер можда ћеш пронаћи нешто на дну свега .

-Добар дан брате Милане, идемо ли у лов ?
-Бог ти помогао брате Јово, само трен да завршим ову кућицу за малецког, и обрисао зној и сузе рукавом кошуље .

Мали дечак је већ био изашао из куће и радознало их посматрао. На средини дворишта је стара крушка јечменка, тек процветала. Чика Јова је подигао малог дечака, пољубио га по чупавој главици док је дечак стављао кућицу између две старе гране .

Много година касније пренели су ме у шок собу. Два старија господина су прекинула разговор чим су ме спустили на кревет. Све је болело, покушавао сам да склопим очи и утекнем у било какве снове, али тешко. Чика Зоран је са боцом инфузије устао, понео мучећи се свој јастук и подметнуо ми под главу. Нисам ни приметио и брза сам заспао. Младић који је лежао са мном у болничкој соби, са одсеченом половином десног стопала спустио се два спрата ниже, до улаза и сачекао једног човека. Вероватно га је болело, али некоме треба његова помоћ мислио је. Стајао је поред мене док не отворим очи .

-Здраво рођо. Био је то никакав осмех који сам му упутио, али је њему било драго и за толико. Знам да не смеш да пијеш ништа, донео сам ти мало лимунаде, да поквасиш уста само. И сипао ми мало у чашу и онако неспретно стајао поред мене. Чика Зоран је опет устао са већ четвртом боцом инфузије, подигао ми главу, подигао још мало јастук, и пар капи лимунаде склизнуло је низ грло. Горанче је сипао чашу и старом господину .

-Е, децо моја, само је проговорио посматрајући мало мене, мало Горанчета. И покрио очи руком. Пет пута је Горанче силазио до мене, ваљда мука повезује људе. Они који су срећни једноставно не обрате пажњу. Полако сам се будио. Зоран је заспао, капи инфузије су престале да теку. Устао сам једва, покушао да појачам, али није ми успело. И поред забране устао сам, позвао сестру, и тек тада видео да Зоки спава без јастука, а код мене оба, и мој и његов. Боже драги, два непозната човека брину за мене. Полако сам вратио јастук да га не пробудим. Када је ушла, сестра је показала руком да сам луд вероватно што сам на ногама, али морао сам. Вратио сам се на кревет, све је жуљало и болело . На држачу гомила боца инфузије чекају на неког. Већ се полако примицало вече. Будим се. Горанче је опет ту, стоји у месту без половине десног стопала. Зоран се буди. Погледа ме опет .

-Ољушти ми молим те једну банану, замолио је Горана. И опет устао са боцом у руци. Одломио парче и принео ми устима. Ајд полако, сада већ смеш .

-Немојте чика Зоране, немојте молим вас, било ми је више тешко него непријатно.
-Нисам те питао ништа,насмејао се. А ти сине седи, немој да те боле ноге. Није га посматрао радознало, није питао ништа, само је рекао е,децо моја. И стигла му је посета.
-О Јово пријатељу мој, седи да те упознам са овим омладинцима. Чудни неки људу. Овај ни јаукнуо није целог дана, а овај други му чува снове. Само ћути, и помажу ми .

-Немојте да му верујете господине ,више он брине о мени. Храни ме као голуба, мрвицу по мрвицу кекса, кап по кап лимунаде. За овакве људе сам заборавио да постоје. Тек тада је приметио да сам му вратио јастук.

-Мали, кад те млатнем овим штапом, нећеш дуго да изађеш одавде .

И господин у елегантној јакни од јеленске коже, какве се ретко носе данас, је пружио руку.

-Ја сам чика Јова, деда Јова, како вам драго, и већ је испитивао Горанчета одакле је, ко су родитељи. Мени је овај човек познат по гласу, или се варам .
-Јова Томић можда ?
-Јесам, скинуо је наочаре и загледао ме добро. Слаба вајда да ме препозна после толико година .

Чика Јова, директор оне велике продавнице у центру, ловац, риболовац, добар човек. Воли бело вине уз зечије ћуфте. Кад крене у лов накриви шешир, са леве стане фазаново перо кога никада није убио. Перо је пронашао по трскару негде близу реке. Сви су ме радознало гледали, а ја сам уживао, и будио се. Воли да седи целу ноћ поред казана док се пече ракија, а никада је није пио. Никад никоме није дозволио да окреће ражањ док се пече прасе, и увек је кришом одломио репић да изгрицка…има пуно тога али сада не могу баш, и почео да се врпољим по душеку !!!
Хајд да га не мучим више .

-Чика Јово, ја сам Миловановић, Милан ми је дека. Спустио је седу главу на штап, мало размишљао и…сетио се. Ваљда је почео да се сећа свега. И очи су му биле мало влажне.
-Сећам се оне кућице на јечменки, како сте ме држали на раменима док намештам. Сећам се свих оних бомбона које сте ми доносили из града, прве кокте. Сећам се како ме је дека држао за једну а ви за другу руку док сте шетали до кафане. Сећам се коцкастих столњака, ваше кафе са ратлуком и шприцера. Сећам се и како сте штипкали конобарицу, да да. Е ту се већ насмејао .

-Зоране, окренуо се, знаш ли чије је ово дете ?

И полако му објашњавао ко је мој тата…и једно тешко вече за троје људи се претворило у лепо.
-Исти отац, није то била критика или мана, само рече. И ја сам се осетио поносан на моје претке. Све захваљујући једном који је жељом само, створио ове тренутке око мене. Хвала деко. Хвала господо. А,онда после друге вечерње визите ушеташе чудни посетиоци. Миладин, човек од малкице више од два метра, али савијен од болова на метар ипо, Раде, оставио ћерку у соби да ме обиђе, када већ иде Миладин, може и он. И трећи Милан, тромб кренуо, стоји на једној нози, и пита како сам.

Када их је видео дежурни доктор да излазе из лифта, само се кажу прекрстио и рекао – који сте ви драмски ликови лебац вам пољубим !!!

Па како могу дивни људи да будем. Какво је то питање ?

13 мишљења на “…Једном је предак један…

    1. Кики нерадо ово чиним,морам нешто да те замолим. Чини ми се да код тебе постоје пар мојих коментара који су завршили у спамовима. Ако их већ вордпрес није обрисао. Само погледај…поздрављам те.

      Свиђа ми се

  1. Понекад помислим да је бајковитост твојих цртица само плод искрене и невине људске наивности. А онда у њима изнова препознам све оно што је једина истина и климнем главом за себе само и кажем: Али, то је уствари СВЕ.
    Жив био добри комшија.
    ПС. Посебно данас помислих на Тебе!

    Liked by 1 person

      1. Да,да,без бриге …само сам се прикачио и неке своје мисли,као спајалицом

        Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.