Тишина

-Зашто плачеш упита,и ухватила ме за руку ?

-Ма,чини ти се,ја никада то не радим. Можда би волела да плачем,погледах је упитно ?

-Да,због мене нико никада није плакао,насмешила се као да је окусила кисело грожђе. Онда си само тужан.

-Зашто бих био ? Зар не видиш да пада киша лагано ? Ја сам само случајан пролазник кроз свој и твој живот,не обраћај пажњу на мене. Руке су ти топле,погледао сам је у очи. Као декин стари вунени шал. Загрли ме на тренутак ?

-Зашто да те загрлим ?

-Превише запиткујеш,верујеш ли ти тим својим питањима уопште ?

-Можда само осећам превелику празнину,па морам са неким да се расправљам.

-Загрли ме.

-Нећу.

-Добро немој. Можда је мислила да је свемоћна,ипак утонула у тишину.

Као уморни морнар који сакупља своја једра после олује,очи су јој се замаглиле. И тек, постала је један малени чамац који се њише на води немајући појма где би. Попут неког ветра који пробере најлепше листиће бреза и липа, закачивши успут и неки листић кестена или лозе,спустио сам пољубац у њену косу, олико нежно да чак ни не осети.

Да,јесен је. Преко пута нас,на клупи,малени дечак је свирао виолину,вероватно направљену од неког тужног дрвета.

И није осетила. Срећом па ми је јакна била уредно закопчана,иначе би срце могло да остане овде,или да се залепи за њено не дај Боже.

Била је песма,била је јесења балада. Биле су те очи које су одавно постале усуд,не мораш ни да им се удвараш јер знаш да су твоје,али можда неког другог дана,не овог. Неки нови извори су избили на површину. Ја сам био путник уморан који је ненадано наишао на извор испод младе брезе,која га је скривала само за мене. Треба отићи.

Можда је очекивала да ће је ватрица грејати,а да је није ни потпалила,тек управо сам то и помислио,овде топлоте нема,нема загрљаја. Покупио сам све своје достојанствено,и кренуо. Вероватно још дуго неће ни приметити,заузета својом тугом,да више нисам ту. Ипак сам ја онај који је увек био тврдоглавији. Одох,уздигнуте главе колико ми је то кошава дозвољавала.

И ето нас опет,у тишини,и тебе и мене. Ја јој се враћам без проблема. Чак се и звук тужне виолине полако губио иза мојих корака.

Као лопов када отвара шкољку,отворио сам своје срце,извадио малени бисер,који је тек почео да настаје од једног њеног погледа,и бацио га иза себе. Ветар ће га однети негде заједно са лишћем,ко зна где,а тако је можда и боље. Можда ће га негде неко,некада и пронаћи. Ставиће га радознало између прстића и помислити,волела бих да знам чије је.

И мисао ће полетети.

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.