Рођенданска

Према босоногом дечачићу јурио је жути ФАП сав задихан и уморан од пентрања по околним планинама . Када је протутњао поред дечака окренуо се брзо на обе стране пута и претрчао попут ракете . Пред задругом су седели уморни људи , уморним прстима држали флашу јагодинског пива са оним насмејаним бркатим чикицом на етикети по којој се препознавао , причали своје приче . Онако сићушног , голог до појаса и босог , само у кратким панталоницама скоро да га нису ни приметили . Било га је стид , мислио је да сви виде на његовом лицу шта се спрема да уради . Деда Радомир га је сасвим случајно приметио како стаји ћутљиво иза огромне дрвене тезге , начичкане бомбоницама , флашама , кутијама…Дечкић је претурао по џеповима панталона , скоро уплашен , бојао се да му петопарац није испао негде путем . То му је било једино благо . Чувао га је месецима , чекао овај леп септембарски дан .

-Добар дан млади господине , насмешио му се продавац . Желите ли можда и ви флашу пива , или једно чокањче лозе ?

Било га је стид свога малог блага , али је ипак храбро прозборио :

-Једну шумску јагоду деда Радомире , молим вас .

-Једну шумску јагоду , погледао га је радознало . Стаклена тегла пред очима детета је била скоро пуна , руменеле су се бомбонице као праве јагоде , а он хоће само једну . Тужним очима га је дечак погледао , извадио рукицу из панталоница , отворио скоро плачући малецку шаку . На длану се сијао петопарац . Разумео је дека као сваки искусни продавац .

-Их једну , па немам да ти вратим кусур , а зашто не узмеш цео фишек , па полако једи , чувај , не мораш све од једном . Већ је мотао фишек од белог папира . Напунио га бомбоницама , и ставио на вагу . Два језичка су се скоро додирнула . Дека се намрштио као нешто и додао још пар бомбоница , више не би ни могло да стане .

-Изволи синко , и задовољно га гледао док је мали истрчао из радње са својим благом . Мали дечак се први пут срео са добротом и никада је није заборавио .

-Хвала деко , само прозбори . Капља сузице се спремала да се скотрља из ока , није,ипак . У сну је знао пут до Њене куће , стезао је у џепу бомбонице да их не погуби путем . Иза њега је остао само малецки траг прашине . На степеницама пред кућом бака је плела кикице својој унукици . Као да је нитима од сребра везла ћилим са само њој знаним шарама . Све жеље њених преткиња су се сакупиле у лепоти ове девојчице . Све жудње за лепотом су се сакупиле у овом малецком бићу . Бака је причала својој унукици , скоро певајућим гласом…нисам ја бадава садила георгине у башти , таман да процветају за рођендан моје мале виле , морају да буду лепе као моја унукица . И стварно су биле , барем мени . Онако са плавом косицом када се сакрије између њих могао си да помислиш – гле један велики Сунцокрет , украшем цветићима розе , наранџасте , жуте у њеној коси . Сећао се радости , оне године када су прерасли бакине георгине , и када су два плава ока засветлела попут задремалих окаснелих свитаца изнад цветића . Сигуран сам да су јој се обрадовали славуји , ластавице на небу , звезде и месец наравно . Сунце је одмах , не чекајући не трен посуло златни прах по њој . Пружио јој је фишек са бомбоницама , срце му је лупало , стегао је зубиће , и једва прозборио “ Срећан рођендан ”. Мала цурица је обрадована скочила из бакиног крила , стала пред њега , деца су били , није умела честито ни “ хваја ” да каже . Насмејана отварала је фишек , радосна због првог поклона у животу , првог преслатког поклона,
. Отрчала је до баке , ставила јој је бомбоницу у уста , другу је однела њему . Чудан јој је био тај додир њених прстића са дечаковим уснама , тек трећу је узела за себе . Таква је била увек .

Пуно година касније истрчали су из реке , мокри , уморни , знали су да овде нико не пролази па није журила да промени мајицу која се залепила за њено тело . Легли су на тепих од белих рада . Ред рада , па ред маслачка , и по који стручак камилице , тек да замирише сутон . Огромне гране врба су их скривале , небо се лагано китило звездама . Лежали су загрљени , њена глава на његовом рамену , као на јастуку – јастуку за њене најлепше снове .

-Знаш , морам нешто да ти кажем , али немој да се љутиш на мене . Ставила му је длан на место где је лупкало срце које воли . И ослушкивала своје речи на томе срцу . Хоћу да рађам само девојчице , нећу дечаке , немој да се љутиш . Срце је почело да му поскакује , али је осетила да се радује . Уплео је прсте у њену косу , дуго ништа није говорио . Само ју је миловао . Волео је то . Волео је да је посматра како склапа очи док његови прсти миле преко њеног лица , врата , рамена…

-Може , али под једним условом . Радознало је подигла своје очи према његовим . Један услов само има . Није се бојала шта ће рећи , никада је није растужио . Морају да личе на маму . Да имају овакве прелепе плаве окице , и пољубио је њене очи . Причао јој је дуго због чега све треба да личе на маму . Једноставно је морала да буде лепа ова девојка . Први дани септембра када се родила су прелепи . Крушке се жуте на дрвећу , јабуке румене , дуње почињу стидњиво да миришу , морала је…по једном воћу су јој дали и име .
-Све до сада ми је онај фишек са јагодама био најслађи поклон за рођендан . Сада ми је ово што си рекао , хвала ти душице моја .

А онда после једне страшне олује мала шарена птица је залутала , сасвим случајно набола своје болесно срце на трн дивље руже . Њу је можда болело , то би волео дечак да зна . Знам да баку и дечака јесте , више од издржљиве границе бола,али….Када је докторов скалпер почео да прави рез да допре до њеног срца , пар капи крви се скотрљало низ њене груди , већ је било касно . Као лабуд је склопила своја крила и заспала . Прекинуо је доктор да сече . Из очију баке и дечака сузе се котрљају и данас . Једно Сунце се угасило на небу . Дечак је говорио увек пред свима да је срећан јер има два Сунца . Једно на небу , једно у срцу .

И од тада сваког тог септембарског дана спрема поклон за њен рођендан . Жељан је загрљаја који никада није заборавио . Прошета градом , и увек нађе нешто што би јој се свидело . Однесе у њену собу . Узме пенкало и почне да јој пише писмо . Та ненаписана писма и непослата некада се најлепша , речи су некако лепше , нежније . И ако су очи онога који пише тужније а руке дрхтаве…На коју адресу да га пошаљем , размишљао је . Један облачак се отргао од Мораве и кренуо на исток , можда на њега , можда је он може пронаћи негде тамо горе…да , да овај трећи што личи на срце . Некада су палили загрљени звездице по небу , можда је нека познаје . Можда нека птица селица , ждрал…треба питати . Или можда испод зреле бреске (Халеове позне) у воћњаку њеног деке , можда беше она дуња , ма не гледај ме тако знаш да се шалим погледао је горе . Знаш ону што ју је дека засадио довољно далеко да не можеш руком са улице да је дохватиш , а довољно близу да застанеш близу ње и уздишеш . Е,сада неко је можда и знао да иза треће тарабе од дирека лево има једна барем , сакривена , само за њега…

Како сместити снове једног шашавка у једно писмо ? Неко би можда рекао чему речи чему помисао . Тај њен печат на срцу дечака нико не може да види . Носио је њену љубав са собом . Остављао ју је поред клупе двоје заљубљених , остављао би је у колица малене бебице коју мајка вози поносно улицом . Стављао ју је у џепове тужних људи које среће улицом , бацао је у зраке Сунца сваког новог јутра . Бацао је у сваки обојен сумрак , у снове непознатих људи…али љубави је било све више , никако да нестане . И питао се какав би био тај живот да су га проживели заједно . Знао је сваки трен унапред. О прости , мислио је , што се можда више не сећам колико бих волео . Једном давно Творац је створио две душе близнакиње . Сећао се како је посматрао девојчицу у бакином крилу седећи на пању трешње , из њених очију су излазиле нити којима су се повезали заувек . И као да плови на таласима песме неке заљубљене песникиње појави му се пред очима , и обрише сету из његових очију . Када се растужи осети њену руку како му милује усне . И онда се запита шта су то даљине , шта је то време , или овај живот само сањамо . Не можеш дати љубав некоме ако је он већ у срцу нема јер је неће препознати . Давати , узимати , то можеш сам , али делити могу само двоје . А они су пресипали једно другоме , кроз очи , кроз прсте , кроз пољупце…њему машта није требала да би је замислио . Била је ту . Можда ће цели живот писати то писмо за њу . Можда ће га целог следећег живота читати . А можда ју је Творац само створио да би сада већ седи човек имао инспирацију , да ствара музику од шапата који му говори . Можда ју је створио као песму коју само он чује када дотакне ивицу смисла . Необична песма која никада нема исте стихове . Песма коју чује ниодкуда…А онда је угледао жену плаве косе , са чашом вина у руци се осмехивала , некоме…и није знао шта да јој каже , само је дуго ћутао , предуго можда . Учинило му се да је можда из капи неке његове сузе које су падале по папиру изникла . И поново је осетио реч коју је дуго скривао од света . Помиловао је ваздух око ње . Мислио је да му светло девојчице нико не може више заклонити . Жена плаве косе није се осмехнула , није осетила ништа…

И истина га је пробудила . Оно што је покушао да подели са њом , није као семенка у пролеће изникло . Поделити срце на два дела не може свако . Верујеш да ће неко заливати тај део тебе у себи да не увене , али то се деси само једном у животу .

И од тада је престао да трага , знао је да ћуп пронађе онога који ће умети да се радује благу , а не онога који би да га узме само за себе , као и љубав .

6 мишљења на “Рођенданска

  1. Не знам шта бих рекао а да не буде отрцано.
    Овај степен непосредности осећања са публиком и топла искреност њиховог представљања, нешто је што те чини ултрајединственим на блогосфери.
    Уместо коментара додаћу линк ка једној песми која донекле има тематску сличност са овом бајком:
    Срдачан поздрав добри комшија!
    https://pletenijesloves.wordpress.com/2016/01/24/ако-ти-не-стигну-моја-писма/?trashed=1&ids=4691

    Liked by 1 person

    1. Хвала на свему предобри комшија.У току писања долетела ми је реченица у мисли : најбоље приче мало када заврше на папиру.Заувек остану у нечијем сну.А тако је и праведно.Сигуран сам да је твоја.И онда дође твоја песма као награда за све моје ненаписане и написане речи,Хвала на доброти.

      Liked by 1 person

      1. Сећања полако се распршују на све стране,а има тако пуно прича из детињства.На жалост,много драгих и вољених више није овде.

        Liked by 1 person

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.