Када заборавиш да си једном само желео да волиш

“Хранио сам голубове,на хиљаде њих , већ годинама , рекао је . Хиљаде њих , јер ко их би све запамтио . Међутим , био је један голуб , дивна птица , чисто бео са својим светло сивим пегама на крилима ; он је био нешто друго . Била је то женка . Могао сам је препознати било где . И она је мене могла да пронађе на сваком месту . Требало је само да помислим на њу , да је позовем и она би долетела . Ја сам њу разумео , и она је разумела мене . Заволео сам ту птицу . Да волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену , и она је волела мене . Када је била болесна , осећао сам то ; дошла би у моју собу и ја бих бдео над њом данима . Неговао сам је док не оздрави . Тај голуб је био радост мог живота . Ако сам јој био потребан , ништа друго није било важно . Док сам њу имао , имао сам и свој животни циљ . А , онда једне ноћи док сам у мраку лежао на кревету и као и обично решавао неке проблеме , улетела је кроз отворени прозор и слетела на мој сто . Знао сам да сам јој потребан , хтела је да ми саопшти нешто важно па сам устао и пришао јој . Гледао сам је и знао сам шта жели да ми каже – да ће умрети . А онда , када сам то схватио , видео сам светлост како избија из њених очију – снажан сноп светлости . Када је тај голуб умро , нешто је нестало из мог живота . До тада сам био сигуран да ћу завршити све своје замисли , и ако сам имао амбициозан програм , али када је голубица нестала , знао сам да је моје животно дело окончано . Да , годинама сам хранио голубове , и даље их храним , на хиљаде њих , јер коначно , ко зна…” из живота Николе Тесле

И тако , крену она на пут . Баку није предуго видела . Одједном је постала незадовљна светом којим се окружила . Све је тамо било прелепо , али душу ништа јој ништа није такнуло.

Боје,звуци , накити , обућа , гардероба , осмеси , друштво , погледи , слобода , путовање , знање…ништа јој срећу није донело . А требало је , надала се , јер тако су јој говорили . Знала је да после сваког успеха долази пад , па се склонила не време , мислила је . Осећала је топлину огрлице коју је први пут себи окачила око врата , после толико времена . Добила ју је на поклон , од другарице коју дуго није видела . И увек се чудила зашто је огрлицу добила . Другарица јој није рекла да је једном она исто ово за њу урадила , задужила ју је својим поклоном .

Поклонила јој је огрлицу уз осмех пожелевши и њој ћутећи да се деси исто то , да схвати шта је вредно у животу . Тамо на другом крају света у башти пуној малина , са два клинца поред себе другарица је осетила да је мало углачано парче дрвета опет оживело на врату другарице . Знала је кроз шта ће све проћи . Прво ће јој заиграти осмех на лицу , уздаси ће бити лакши , дисаће пуним плућима , и њени покрети добиће смисао . И срешће љубав , праву .

Паркирала се на паркингу испред сеоцета где је одрасла . Десно у даљини било је скоро напуштено место . Само из неколико димњака се дим дизао према облацима , а онда јој је поглед , мислила је случајно , залутао у десно , до звоника мале црквице , далеко од села . И неочекивано кренула пешице у том правцу . Три огромне липе сакривале су црквицу из близине . Чинило јој се да нема никог , стидљиво отворила врата полако да не шкрипе , и ушетала у мрак . Прво чудо се догодило , сећала се овога из детињства али је превише лако заборавила . Око црквице , ваљда због кладенца са хладном водом летело је безброј лептира , није очекивала да их види унутра у црквици . Узнемирили су се , разлетели кроз пукотине на зидовима … и тада га је угледала . Клечао је пред Иконом Богомајке , није се чуло ништа ни цвркут птица напољу , ни жубор речице која је из кладенца истицала према реци , ништа,чак ни његово дисање . Поставила је себи питање:шта ће бити када се окрене према њој . Узела је мараму из корпе која је стајал поред врата и прекрила се . Страх , сумња . Одавно то није осетила .

Ово је било сасвим другачије , овде није помагало дотеривање , намештање косе , затезање хаљине . Странац , али осећала је нешто привлачно у њему . Села је на дрвену столицу без жеље да га омета у молитви , а он је клечао непомично , главе савијене скоро до пода . Шта ли га је мучило , помислила је на трен ? Можда нека оваква као ја , и постиде се својих мисли .

Има тако мушкараца , има тако и жена , као из поезије изашли , као да се сва нада сакупила у тај трен када је окренуо главу према њој . Њено срце је кренуло уском стазом коју је нацртала према њему . Овог пута није своју жељу осудила на пропаст пре времена . Да нисам постала непоправљиво романтична питала је себе , зар на оваквом месту да ми срце заигра . Да ли јој је била преко потребна нека чиста душа , из њених детињастих снова ? Када је вољеног призивала сваке вечери , цртала му лице , осмех својим маленим прстићима по замагљеном прозору . Када му се надала ,мислила на њега , радовала се сусрету . И онда као да је целога живота само то радила , сневала и призивала га , дочекала га је .

Када јој се насмејао , препознала га је . Све њене заблуде служиле су само за овај трен , да га лакше препозна . А , како и не би , спавао јој је у срцу од детињства још . Препознала је топлину у стиску његове руке , знала је да ће и у најхладнијој зими бити то топао , нежан додир .

  • Сачекаћу Вас напољу млада дамо , да завршите па да закључам рече уз осмех.
    Није више ни знала шта треба унутра да ради ,ни како се пале свећице ,ни где…
  • Постидела сам се гледајући твоју веру , заборавила сам искрено , све сам заборавила . Бака ме је некада овде доводила , сагнула је главу . Никад се није постидела , али данас , ево .
  • Разумем те , хајде помоћи ћу ти…говорио јој је како треба да верује у чудесно , у спас . Како треба да поверује у боље , да је све могуће , да не окреће главу бојажљиво , да треба да заборави на поразе…Да љубав постоји , не очекујем да ми поверујеш у ово што ти говорим , само размисли о томе молим те .

Изашли су напољу , понудио је медом , хладном водом , кафом . Наставио да прича , слушала га је као никога до сада . Осећала је да јој овај човек треба када падне мрак , када је стигне бесмисао , када се осећала изгубљено … на крају свога пута.

  • Чему се молиш , ако тајна није , питала је ?
  • Једна од молитви је да сретнем жену која ће бити крај мога бескраја , и ето дошла је . И ја сам био на путу да потонем , да пресушим као овај мали кладенац у јулу , и ето нисам .

Осетила је да јој се пријатељица осмехује , као да је посматра својим очима од некуда . Да ли је пријатељица била крива за ово што се десило својим поклоном , или она сама то више није ни важно . И ето љубави .

Пуно дана касније , док је он спавао , а она се играла његовом косом , сан јој није долазио на очи , јер је била , просто…срећна , дотакла је дрвени медаљон на грудима . Осмехула се ,и пожелела да се и другарици деси још нешто лепо , да оствари барем једну жену у дану који је најављивало светло Сунце .

13 мишљења на “Када заборавиш да си једном само желео да волиш

    1. Да,тако мало.а чак се и то заборавило,иштите и даће вам се…поздрав душо преодобра

      Свиђа ми се

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.