Када треба да се сретну две душе

Широка главна улица у граду. Улица прохујалих романтичних корзоа.
И опет замирисале липе , као некада. Ако ми идемо погнутих глава барем Творац се побрине да нам измами по неки осмех. Испод реда липа клупе пуне галаме , жамора. Испод три брезе на крају миришу тазе кокице. Преко пута улице продавац старих књига који нам се неприметно ушетао у животе. Кога дуго од пријатеља ниси видео , ту ћеш га наћи. Мењају се , купују старе књиге , плоче , новине , воде разговори о свему што ти на ум падне. Увек ћеш наћи саговорника који ће те саслушати да сазна нешто новоа а не да ти се супротстави својим ватреним излагањем. Ту близу је и стара кафана , исто не ретко и занимљивија приповедања.

Мој друг , већ поменут у једној причи цењкао се са продавцем око гомиле књига . То морам од почетка укратко.. Тата му је морао у затвор , не због своје грешке. Није узимао из касе , узимали су помоћни радници који су се тиме још и хвалили. Није велики био мањак , тата је само рекао “крив сам у сваком случају , па макар и зато што сам им веровао” И као да кажњава себе због неког далеког нечијег греха који је стизао да се плати отишао не размишљајући како ће супруга и двоје деце изаћи на крај са животом за то време. И после непуних месец дана мама је морала да прода неке књиге да би деца имали пара за школу. Супрузи комшије који је купио књиге , нису требале. Једног дана затитрала је велика ватрица у њиховом дворишту. Зилахи , Ремарк , Зола су се винули у небо. То му је био први велики бол у животу. Само смо ћутали немоћно да ишта урадимо. Тата му је своје одлежао , а он је обећао себи да ће књиге опет стајати у његовим орманима. И онда се појавио продавац старих књига. Једног дана ми је само стигао позив :

• Зилахи се вратио кући. Није хтео да купује нове , јер како рече у прочитаним књигама неко је већ оставио комад своје душе.

-Опростите господине , рекох , да ли вам треба један уморан носач за те књиге , мало га нога болуцка , верујем стићи ћемо до посластичарнице преко пута сигурно , ако не и даље. Руковах се са продавцем,уз широк осмех добих препоруку за једну књигу , чуваће ми ако му падне у руке.

Онда сам осетио нежан додир по руци.
Зашто ли сам ову жену прво у осмех загледао , када је имало толико тога лепога на њој да се види,није ми тада било јасно. Вероватно сам блентаво изгледао чим ми је рекла пружајући кутију:

-Можда вам ове књиге драги господине помогну да решите ребус мога осмеха. Даћу вам десетак минута не више…и оде лагано , елегантно , скоро као балерина.
Мика Антић , пет зеленкастих књига ме је збунило , а онда сам схватио. Некада давно прво што сам јој поклонио биле су те исте књиге,збирка поезије. Прелистаовао сам редом “Хороскоп” па све до “Ходајући на рукама” на брзину. Нигде никакве поруке , ни папирића,ништа подвучено , заокружено. А време пролази. Увек је била другачија , најдругачија од свих које сам икада срео. И све су биле бисери , тек наслућујем зашто се неки људи понављају у животу. Волела је да се игра , да плеше ,да пева , волела је и мене та Александра. Покушавам да пронађем неку везу у редоследу књига како ми их је дала , сабирао бројеве датума , сати…време пролази. Скоро презнојен на хауби аутомобила продавца старих књига , мисли лете , брже него прсти. И лупим се по глави , немилосрдно , јако. Књига прва , страна 64 , четврта строфа:

“четири улице тамо
и три улице овамо,
и једва приметан осмех,
и чисте , искрене очи…”
и осмех ми затитра , па следећа књига :

“а када се срце смрзне,лепо се живи и без срца”

Пронашао сам траг свога срца који смо некада остављали као мапу скривеног блага. Била је моје благо , признајем . Последњи стих је урезан некада на једној клупи , некада када смо се опростили. Клупа првог додира. Срећом близу је , ту сасвим мало у десно.

“ а некада онако,као од шале,
падне пред тебе звезда права,
а ти је шутнеш врхом сандале
и одеш даље…
Ал’ ако се икада вратиш,
мораш знати:
ту ћеш стати.
И остати.”

• Господо , саопштих свечано , решио сам. Поносан на себе , бојажљиво кренух. Памтим многе особе које су прошле кроз мој живот. По овоме , по ономе. Њу памтим по свакој секунди проведеној са Њом. Постојало је некада давно време када се стидљиво упознавало са девојкама , прво си морао да шармираш најбољу другарицу , па по реду…нас двоје смо прескочили правила тога времена за неке кораке .Једноставно срели смо се препознајући се. И више нико на нас није обраћао пажњу , неизлечиво заљубљени. Девојка плаве косе у црном спачеку. Били смо тема оговарања , шта ћу ја њој , шта ће она мени. Док сам прилазио клупи Зевсова Ћерка је управо читала један мој текст и оставила коментар.

И све је исто као некада , седела је увек са десне стране , са десне стране увек и ишла поред мене. Није јој сметао ни један знак мале пажње. Маркес је једном рекао “Права Љубав је Она која те држи за руку , а додирује твоју душу”. Да , моју душу је окупала мирисима. Једини мој саговорник са којим сам могао да разговарам о Душама , о Аралени , о времену. О љубави нисмо никада причали,љубав смо живели. И прсти су нам се опет спојили после толико времена. И душе се спојиле , загледали смо се једно другоме унутра , и знали смо све истог трена. Када су почели ратови морала је да оде одавде Сретали смо се у сумраке обично , не ретко и у јутра окупана јутарњом росом. Сребрним невидљивим нитима плели смо пут једно ка другом. Само сам једном поставио себи питање има ли разлике између сна и јаве , и никада више.

И како да је заборавим . Зашто да је гурам из душе ако није крај мене ?Зашто да је заборавим ? Она је била ту , она је утицала да будем овакав какав сам. Видим заблуду да човек не може да буде срећан ако се не реши прошлости ,ма хајде ! Јак човек , је онај коме заборав не треба. Јак је онај ко све прихвати , и не бори се против себе.

Прича :

На крају једног већ уморног августа један дечак је дошао на свет , сачекао да се сви врате из цркве и отворио радознале окице. Наручкао се на грудима маме и тихо заспао. Као да узима предах за све изазове који га чекају у животу. Обрадовали су му се , иако су знали да му неће бити лако. Свом Анђелу Чувару обећао је да ће решити све задатке. Рекао му је још да му неће бити ни мало лако са њим.
На другом крају света у великој лепој кући , као да је журила да не закасни плава цурица је осмехом унела пролеће у прве дане септембра. И требало је да буде као у оном прелепом филму ,али није…нису се пронашли.

Превод:

“Желим да остаримо заједно.
Можемо ли то да урадимо?
Мм-хм. Желим све.
– Све док је са тобом.
– Биће.
Али шта мислиш о повратку назад?
Да се поново родимо?
Видиш, то је једино што
не можемо имати овде.
Да пронађемо једно друго…
…поново. Да се заљубимо.
Да направимо другачије изборе.
– Да покушамо поново.
– Да.
Да избегавамо оштре објекте.
Не брини за децу. Она ће бити овде.
Она желе да одемо.
Читав људски живот је само
откуцај срца овде у рају.
И бићемо сви заједно. Заувек.
– Како ћу те наћи?
– Пронашао сам те у паклу…
…зар не мислиш да ћу
те пронаћи у Џерсију.
Волим те.
Када сам био млад… упознао сам
дивну девојку на језеру… “

Да ли су били свесни да ће морати да се сусретну негде некада , тешко је питање. Кажу да негде постоји мост где душе треба да се сретну , тела могу и пре тога , овде је сусрет душа њихових. Плету неко сребрним неко златним нитима мрежу једно ка другом,али један за мало омане,и оду у бесконачно,неповратно.

За оне који у усуд не верују постоји прича о Исидори која је морала да пређе преко мора и океана , пар планина и река , једне велике равнице да би срела Сергеја. Љубав која ју је чекала на крају света. Пожелела је да се врати својој слободи , и своме животу. Далеко је лепше плесала док је била поред Сергеја , и он је писао лепше песме , али није је задржавао,слободна си , иди , само је рекао. Пресекла је конце судбине. Уживала је у вожњи са пријатељима у Америци. Ветар јој је миловао прелепо лице ,Сунце је грејало. Осмехивала се пресрећна заборављајући на Сергеја. Црвени шал , његов поклон се виорио на ветру као нека застава , уплео у точак аутомобила стезао је њен врат. Нико није приметио да је за трен све било готово. Да ли је помислила на њега тога трена ?
У Русији да ли баш тога трена нејасно је,Сергеј је ушао у хотелску собу где је провео прву ноћ са Исидором. На руци је имао сат који му је поклонила док га је волела. Ту у тој соби се његов живот угасио. Симболика , или случајност , то је на вама.

Да ли је мали дечак осећао тугу зато што девојку плаве косе никада више није срео , па ваљда .Научио је са тугом да се носи. То је схватао као прилику да се поправи , да поправи оно што не ваља. Зашто да заборави девојку плаве косе ? Нема потребе , ако јој смета што по некада чежњиво на њу помисли , неће ни то. Само нека је срећна тамо где јесте. То што су се неке искрице замало запалиле , нема везе , са тим се живи , треба дозволити другоме да буде срећан. То је слобода,што каже Де Мело , волети најважнију ствар на свету,а не поседовати је.