Немој сине,гледа дете

Година ратна,прва. Као да нису имали мучан већ живот – сељацима је још само рат требао у своме дворишту. Пролеће је,треба изриљати баште,орезати лозу и шљиве ранке. Треба садити кромпир да се мирно дочека зима. Нису још стигли немци довде. Тек у даљини би чули звук авиона који је грмео по небу,али га нису видели. Жмиркали су на мајском Сунцу,али нису их још уочили. Слутили су да их чека мука голема. И бојали се за своје куће,породице. Тек што се завршио предходни велики рат,а већ се морало у други. И како сада ти да будеш вредан домаћин у свим тим мукама. Закуцаће нека војска на врата у поноћ и одвести мушке главе у непознато. Плакаће и они што остају и они што одлазе једнако тужно.

Али код нас је већи злотвор брат брату него непријатељ из даљине дошао.

Сви смо га звали Биба,од милоште ваљда. Једино се бака жалила на њега. Каже не знате ви какве ја муке са њим патим,то баксуз,инаџија…Имао је од малена живот тежак. Као малог га мајка грешком спустила у врелу воду уместо у млаку када је хтала да га купа у дрвеном кориту. Једна нога је остала тако краћа. И дошао је већ поменути велики рат. Прадеду је затекао као воденичара у породичној воденици. Ваљда због ноге ни једна га војска није одвела са собом. Са ратом дође и глад,немаштина,отимачина. Нико није имао,ретко ко је и имао нешто за млевење. Слали су код деде своје супруге,снаје,ћерке по мало брашна. Деда је увек давао колико је могао али да и његови не остану гладни. Прошао је рат.И сти ти људи су говорили за њега да није мушкарац,јер ни једну снајку није одвео иза у воденичереву собу. Говорили су да сам ја био на његовом месту,ееееееее. Јесте ал’ ниси – рекао бих ја. Деди је важније било да буде Човек него ишта друго. Није желео неком тамо нерођеном да ставља терет на леђа. Баш их је нервирало његово ћутање,то што се није бранио од њих их је нагонило да га мрзе још и више.

Ноћ,мајска,топла,звездана,неко је лупао по вратима колибе. Деда Биба и брат деда Лала,отишли да насеку кола дрва. Нешто је узнемирило волове који су слободно пасли на ливади. Деда Лала је изашао напољу са секиром у руци,за сваки случај. Братанац њихов у кожном капуту се осврато около,онако инспекторски са рукама на леђима.

-Немој тако сине да радиш више,рече му деда,има овде звери,не дај Боже могао сам да дигнем руку на тебе из страха.

-Обуците се и пођите обојица у село…одмах рекао је званично,сав важан због петокраке на капи.

-Где ћемо сине у ово доба? Где ћемо волове ?

Добио је први шамар,па други.Гурао их је до села,ударао мучки,шутирао низ брдо.

-Где је застава стрико?

-Какву заставу тражиш сине,питали га онако изударани,крвави прљави стричеви.

-Сетићете се већ у затвору,ништа не брините.

Док су пролазили поред куће деда Драге,Биба је застао на тренутак,већ је са оном краћом ногом једва ходао. Дан је већ одмицао.Ј ош један од безброј шамара је добио.

-Немој сине да нас више бијеш,и обрисао крв са усана,сачекај да прођемо,гледа дете.

-Па,шта нека гледа да види какву фамилију има.

-Гледа,па ће вратити сине мој лепи, Тако то иде.

И вратио му је много касније,тако то иде ваљда стварно.

“неће вам се судити по вери коју исповедате,или по етикети коју носите,или према паролама које узвикујет,већ по делима вашим”

Боравили су у затвору пар дана,али никада нису признали где је застава краљева. Били су краљеви војници,верни краљу,само њему. Преврнули су све што су могли,завиривали су чак и у цвет тек процветале мушмуле,али нису нашли. Када се рат завршио,деда је врло брзо купио 6 оваца,.Питао баку идеш ли са мном,и отишао да чува овце,горе у планину. Оставио је кућу на свог сина и рекао :

-Мање ме плаше змијске очи,него неких људи овде…тако некако

Отац је радио у општини. Цео комшилук је гледао бокс меч између Клеја и Фрејзера када је опет неко залупао по вратима.,као некада…Деда је први изашао,па онда један по један све комшије. Неки човек,касније рекоше инспектор је звао мога тату да му ураде попис у благајни. Отац се није плашио,мирно је пошао. Али остали нису. Знали су добро старине да удбаши не заборављају никада. Угланом татина канцеларија је била обијена. Новац је нестао,и утврђен му је мањак. По данашњим вредностима,ако се добро сећам,било је то нешто као данашња трећина плате. Нису дозволили да се плати. Јавише се неки људи који посведочише да је тата трошио баш те паре. Јавише се и неки људи који су хтели да сведоче да су два помоћна службеника пред њиховим очима обијали фијоке по радном столу. Како то већ иде,неко их је замолио да се не мешају,добронамерно…не кривим те људе.

Један од те двојице службеника био је наш кум.

-Зашто куме тако,питао га је дека. Жену сам ти крстио. Зар ти ништа није свето куме ?

Од стида више није излазио из куће,ни до продавнице. Деца су се одселила и после неколико дана нашли су га обешеног у дневној соби…да не помињем остале како су завршили.

Отац је отишао у затвор на годину дана… Сместили су га у ћелију са неким доктором који је ћутао цео дан. Тек навече га је питао,онако по војнички…шта ти је род тај и тај…

Отац је са поносом рекао,један од стричева. Тог деку,великог трговца,посланика у народној скупштину партизани су покушали да врбују после рата,јер би им његов углед био на корист. Дека није хтео,и стрељали су га. Имовина отета…грбо се не зна где је.

Е,па видиш сине…неко од Миловановића је морао у затвор,само су чекали да нађу неку ситницу. Жао ми је што је тебе то снашло,али не брини,проћи ће и то… био ми је велики пријатељ. Ја сам овде од краја рата…али ми је образ чист пред Богом.

Тих дана је неко залупао по вратима још једном. Пошто је тата био у затвору,пријавили су нас да немамо права на лечење и на здравствене књижице.. инспектор се извинуо онако људски. Само је рекао да мора да направи записник,али да књижице неће узимати. И још нам је рекао ко нас је пријавио.

Треба имати у животу неколико добрих непријатеља. Дефинитивно. Или ћеш постати човек или нечовек,друго нема.

Педесет година касније…

Опет у рано пролеће десило се суђено. Седео сам са мајком на басамцима пред кућом,пили кафу заједно. Сумрак је најлепше доба дана,али неко мора да ти га поквари. Деда Драга (удбаш из приче ) је ушао у двориште,после педесет година. Већ је остарео,али тајна га је копкала.

-Добар дан ћерко,рече мојој мајци. Здраво сине и хтео да ме помилује по глави,али сам се онако дивљачки тргао.У генетици имам и свешеника,и оних који су више волели кафану од куће,професора,директора школе,неке обичне,једноставне просте људе..на кога ли сам повукао да ми је знати јер ‘ладно сам могао да га уједем за руку.

-Бог ти помогао стрико,рече мајка,насмејавши се. Мајка је увек сваког лепо дочекала из фамилије .Она јесте,али ја баш нисам изгледа ни на Њу.кафица,ракија,крену разговор полако…

-Знаш,нешто ме копка,рече.Никада нисам сазнао где је била та застава,а сигуран сам да је ту негде била. Све сам преврнуо али је нисам нашао.

Па ниси ни могао,мислим ја. Када су је дедови донели у кућу,баба Цика је заплакала одмах.

-Грдни ви,навукосте зло на кућу.

Узела је заставу и ушила у јастучницу моје тета Љиље која се тада родила. И јесу све преврнули,причали ми после,али дете је мирно спавало,и нико се срећом није сетио ту да погледа.

Сестра моја се није мешала у разговор још увек. Сецкала је купус за салату. А знам,чак сигуран сам, да није случајно изабрала баш највећи нож који смо имали у кући.

-Па? питала је моја сестра,па шта ако те копка. Да си био способан нашао би је.

-Па,кажите ми где је била,није поштено.

‘оћу,али мало прекосутра мислим ја.

Да се договоримо,рекох. Ти нама прво кажи зашто си их тако мучки тукао и малтретирао. Тишина баш уме да буде непријатна за оног који мора да ћути изгледа.И предуго траје кад човек нема одговор.

-Па знаш,био сам јачи,био сам млад

-Ајде,рекох па и ја сам јачи,и млађи,шта треба да те бијем овде,а имао бих и зашто. Еј,бре стричеви рођени.

Сестра је обрисала велики нож и ставила га испред њега,мало да га уплаши,и јесте.

-Кажи ми.

-Еј,бато није ти ово 45-а па да наређујеш,полако,смири се мало.

Е,ту сам на деда Бибу

-Каква застава,не знам о чему причаш.

-Знао сам,и спремао се да оде,исти деда рече ми.

-Хоћеш да ти покажем да нисам,а ?

И крену да оде старачким кораком.

-Никад ти нећу рећи. Него знаш ли ти можда удбашу ко нас је пријавио за оне здравствене књижице… верујем да му није било лако.

Мало касније свратио је и деда Миле,комшија,радознао је био.Слутио је зашто је бивши батинаш дошао.Волео је некако да седи испод нашег великог ораха. Попио би увек само једну малу ракијицу,ништа више. Испричасмо му сви у глас шта је било.

-Их,требао си само мало да цимнеш раменом,онако мангупски да видимо шта би било. Одувек сам сањао да му се осветим,али ме је срећом прошло. Нема вајде од освете само отрујеш срце бадава. Има ко то регулише горе. И рекао ми је тада велику истину.

Умро је удбаш врло брзо,као да је предосећао. Да ли ме је било жао што му нисам рекао,не питајте ме!!!

2 мишљења на “Немој сине,гледа дете

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.